Stres novogodišnjih praznika najbolje znaju mame koje jure sniženja, cure koje ushićeno jure najlepšu frizuru i haljinu i mesto za doček, frajeri koji bi da se omaste a nešto im ne ide, računovođe kojima se približava pravo svođenje računa, i oni koji osećaju depresiju novogodišnjih praznika bilo zbog toga što su im besmisleni ili zbog toga što su odlučili da „svedu račune“ od prethodne godine, a najradije bi da je zaborave. Ili jednostavno nemaju lovu da se teleportuju. To novogodišnje sabiranje i oduzimanje uvek nosi teret prethodnih, kada ste sebi obećavali da ćete biti lepši, pametniji, bolji, hrabriji. Ovoga puta biće sasvim drugačije. Zbog čega ne bude?
Počinjem da štedim. Idem na plivanje, pilates, teretanu i ako stignem na boks. Hranim se zdravo, naravno. Otići u Njujork i na Madagaskar (ovo drugo ako uštedim, rezervni plan je Majorka). Obnoviti francuski. Naučiti španski, a možda i italijanski. Završiti fax. Upisati master. Provoditi više vremena sa prijateljima. Provoditi više vremena sa porodicom. Štedeti, štedeti, štedeti. Ne patiti više ni zbog jednog dečka. Pomiriti se sa ribom. Oženiti se i dobiti dete. Smuvati Adrijanu Limu. Više se provoditi. Napredovati na poslu. Zeznuti šefa. Napisati knjigu ili bar scenario za seriju rekordne gledanosti. Kupiti jedne mnogo dobre kožne pantalone, eventualno cipele i torbu. Smanjiti alkohol. Preseliti se na Novi Zeland. Uraditi intervju sa Anom Vintur, najmanje, i Đorđem Balaševićem. Dobiti povišicu. Opet štedeti. Zaljubiti se do besvesti (kum Milivoje bi dodao udati, ali…).
Koje od ovih su vaše novogodišnje rezolucije? Koliko su realne? Zaista, hoćete zaista smršati deset kilograma? A tri jezika? Stres novogodišnjih praznika najbolje znaju mame koje jure sniženja, cure koje ushićeno jure najlepšu frizuru i haljinu i mesto za doček, frajeri koji bi da se omaste a nešto im ne ide, računovođe kojima se približava pravo svođenje računa, i oni koji osećaju depresiju novogodišnjih praznika bilo zbog toga što su im besmisleni ili zbog toga što su odlučili da „svedu račune“ od prethodne godine, a najradije bi da je zaborave. Ili jednostavno nemaju lovu da se teleportuju. To novogodišnje sabiranje i oduzimanje uvek nosi teret prethodnih, kada ste sebi obećavali da ćete biti lepši, pametniji, bolji, hrabriji. Te novogodišnje rezolucije su zapravo „to do“ lista za prvi vikend januara. Ili dokle izdržite. Ovoga puta biće sasvim drugačije. Zbog čega ne bude?
Sećanje na detinjstvo uvek podrazumeva i sećanje na porodična okupljanja, novogodišnje proslave i sve ono što ste sebi poželeli u toj magičnoj noći. Na prve poklone, radosti, kasnije razočaranja i izneverena nadanja. Dugo sam mrzela te kolektivne ode radosti, uobraženo ničeovski prezirući njihovu besmislenost i lažnu iluziju da će baš mene lupiti neviđena sreća u trajanju od 364 dana. Pa ispočetka. Ne znam kada je to tačno počelo, mada mogla bih da okrivim državu Srbiju, kao naslednicu SFRJ i svih onih novogodišnjih obećanja, zbog kojih sam i sama godinama pravila novogodišnje rezolucije. Rezolucije po ugledu na one koje vam predsednici i premijer naređaju spisak obećanja koji je toliko optimističan da i sami počnete da pravite svoj, podjednako nerealan, očekujući da će ga magija tog belog, mirnog spokojnog jutra 1. januara učiniti ostvarljivim. Ili, okriviti državnu televiziju jer se vaš tinejdžerski bunt protiv sistema javio onda kad ste shvatili da se oni na Tajm Skveru provode mnogo bolje i to ne samo tokom novogodišnjih praznika.
Teško je kada od vas očekuju da taj baš jedan jedini dan, u to tačno vreme, budete u top raspoloženju, dočekujući boga Janusa kao nekad Tita. Zapravo, obojica su mnogo obećavala, ali kasnije, bivali ste prepušteni sami sebi. I svojim rezolucijama. A onda je jedna slučajno baš novogodišnja rezolucija sve preokrenula, i moj život i moj posao i moj karakter. Je li upravo u toj šansi da promenite sve draž ovog zimskog perioda punog čarolije?
Nesporno je da ljudi vole praznike, makar i tu iluziju trenutka. Slaviti, nije važno šta, ali slaviti, kraj, novi početak, život, ljubav, porodicu…
Šta se to u vazduhu promeni tih dvadesetak dana, ili bar taj jedan i po dan, zbog kojeg utrošite dosta ušteđevine na poklone, doček i krpice, i naravno, crveni donji veš koji donosi sreću u ljubavi?
„Čim na televiziji ugledate Deda Mraza kako prevozi šleper kokakole kroz neko bespuće, a to je obično polovinom decembra, osećate se bolje, čak i ako ne pijete kokakolu“, kaže novinar i kolumnista Draža Petrović. „Kad ugledate taj svetleći šleper, osim što spoznate da su mnogi veliki ljudi, poput Deda Mraza i Elvisa Prislija, bili kamiondžije pa kasnije uspeli u životu, zbog čega i vi gajite neku nadu u bolje sutra, taj momenat pokreće novogodišnju magiju koja vas drži negde do 15. januara, kad konačno shvatite da je sve isto, samo njega nema. Da ne bude zabune, kad kažem samo njega nema, mislim na Deda Mraza. Svih ostalih ima“.
Kako se Nova godina novom zove, onda i mi koristimo priliku da sebi bar obećamo da ćemo biti novi, bolji, lepši, mudriji, mršaviji, zdraviji, veštiji, kaže pisac Jelica Greganović.
„Uostalom, bar obećanja nisu skupa roba, njih svako može sebi da priušti. Baš kao i kasniju racionalizaciju opravdanja zašto ih nismo ispunili. Ali, bar lepo zvuče, uklapaju se u atmosferu očekivanja radosti, veselja, druženja, slobodnih dana, sklanjanja ružnog i neprijatnog makar i pod tepih tokom ovih dana koji se cakle i trepere od sjaja očekivanja. A i to treba znati, iščekivanje boljeg, nadanje lepšem, sve su to lepe stvari čiji značaj u ljudskom životu ne treba potcenjivati. Jer i očekivanje usrećuje“.
„Onima koji su depresivni, ni praznici ne mogu da pomognu, prosto jer im je potrebna stručnija pomoć. Oni ne vole ne samo praznike, oni ne vole ništa, od svega vide samo senku. Ostatak sveta podlegne čudu zvanom ‘psihologija’“, kaže pisac Jelica Greganović. Upravo taj upakovani, šljašteći duh praznika utiče na naše raspoloženje. „Ako obučemo trenerku i razvučenu majicu, naša najviša očekivanja dopiru do spremanja kuće i mlaćenja tepiha. Ali ako se uparadimo, zasijamo najbolje što umemo, onda očekujemo da nam se desi nešto posebno, drugačije i lepše od rutinske svakodnevice. U takvoj nadi smo bolji no ikad, ljubazni, vedri, otvoreniji i strpljiviji, trudeći se da time ‘zaradimo’ ispunjavanje nadanja da će nam istom merom biti uzvraćeno. Upravo zato i od Nove godine očekujemo da bude lepša od prošlosti i od sadašnjice. Bar dok se ne skloni blještavilo, dok su no vogodišnji dani okićeni i blještavi. Kada se novodočekana godina preobuče u odeću svakodnevice, postaće obična kao dani na koje smo inače navikli. Sem ako se ne potrudimo da u toj običnosti vidimo čudo života sastavljenog od naizgled sitnica, od malih radosti velikog značaja. Ako naučimo da cenimo privilegiju života, hrpe slučajnosti koje su dovele do toga da postojimo, da živimo“.
„Ljudi misle da se nova godina razlikuje od stare godine, iako je to isto kao sreda i četvrtak. Četvrtak je samo ‘jedan dan od srede’. Pa kad hoćete da otkačite nekoga ko vam ide na živce, kažete mu da se vidite ‘jedan dan od srede’. Tako i kada hoćete da se promenite, a ne menja vam se, vi zacrtate promenu od Nove godine, zatim je malo pomerite ‘od Božića’, pa onda do proleća, zatim od juna, na kraju zaključite da je oktobar idealan da okrenete novi list… I eto je opet Nova godina!“, kaže Petrović. „Kada su Edvarda Kardelja jednom pozvali na utakmicu Partizan – Zvezda, on im je rekao: ‘To sam već gledao prošle godine’. Tako je i sa praznicima, većina njih izgleda kao da ste ih već gledali prošle godine, tako da potpuno shvatam ljude koji požele da Novu godinu dočekaju vozeć i bicikl od Ade do Umke ili da je prespavaju. Naučna istraživanja kažu da ako prespavate novogodišnji doček, probudićete se u novoj godini, kao i oni koji su je čekali, ali bez mamurluka. Što je svakako bolje nego da se probudite mamurni. Dakle, spavanje u novogodišnjoj noći je najbolji lek protiv mamurluka, iako laici tvrde da za mamurluk ne postoji lek. Ako prespavate Novu godinu propustićete možda reprizu prvog, drugog i trećeg nastavka ‘Žikine dinastije’, ali ne brinite, repriza reprize će biti već prvog januara od ponoći na bar tri kanala. I naposletku, ako prespavate Novu godinu, sutra će vam za ručak ostati više ruske salate nego da niste spavali. To su samo neke prednosti koje mogu osetiti ljudi koji ne vole praznike“.
Draža kaže da on već ima novogodišnje rezolucije. da ostavi cigarete, presadi kosu od Medenice, napiše duži tekst od Apostolovskog. „Ali znam da od toga neće biti ništa. Pa ću pokušati od proleća. Takođe, od Nove godine više neću da čekam Novu godinu. Bar do sledeće Nove godine“.
„Praznici su izazovni zato što smo u ovom periodu navikli da razmišljamo o danima koji su za nama, kao i o onima koji dolaze. Bavimo se prošlošću, sravnjujemo račune i pravimo godišnje izveštaje za naše životne arhive. Bavimo se budućnošću, pišemo planove za dane koji slede. Iako je zaokruživanje celina veoma korisno, kako bismo se usmerili na nova poglavlja u našim životima, bavljenje prošlošću i budućnošću može biti višestruko štetno“, kaže psihoterapeut Milica Jakšić, sa sajta psihoverzum.com. „Prvo, gubimo današnji dan i sadašnji trenutak koji nam je jedini na raspolaganju i jedini ima moć da nam da priliku da učinimo nešto značajno. A drugo, ukoliko se danas preokupiramo sadržajima koji pripadaju drugim vremenima, otvaramo prostor za patnju koju ne moramo sebi priređivati. I mi kao i Dikensov Skrudž iz Božićne priče imamo Duhove Prošlosti, Sadašnjosti i Budućnosti. Oni nam mogu pomoći da budemo bolji sami sebi i drugima, tako što ćemo ih pažljivo saslušati, naučiti poneku lekciju i pustiti da odu dalje“.
Porodična okupljanja za praznike, kao i drugi običaji, većini nas je poznat teren. Znamo ko će kasniti, ko će zaboraviti da donese poklone, ko će se posvađati, ko će popiti „jednu“ više i ko će se javiti u poslednjem trenutku da nikako neće stići da dođe, kaže psihoterapeut Milica Jakšić. „To prihvatanje ne znači da smo mi pomireni, srećni i radosni zbog toga što su oni takvi kakvi su, već da jednostavno puštamo da budu ono što jesu. To je život u skladu sa čuvenim stihom i mudrim rečima: ‘Let it be’. Praznični duh nas podseća koliko su bliskost i intimnost važne. Podseća nas da epidemija individualizma ima i svoju mračnu, usamljenu stranu. Jednom u godini se, hteli ili ne, susrećemo sa svojom potrebom za povezanošću sa drugim ljudima. Uviđamo da imamo potrebu da jasno i otvoreno saopštavamo svoje želje, misli i osećanja i da želimo to da čujemo i sa druge strane. Upravo je to lepota praznika. Oni nas pozivaju da budemo smeliji i hrabriji. Hrabri da poklonimo svoju pažnju, emocije, dodire i misli i da prihvatimo rizik da to što dobijemo zauzvrat možda i nije ono što smo hteli i o čemo smo maštali. Ali hrabri, da rizikujemo da budemo odani sebi i svom autentičnom unutrašnjem svetu“.
Šta ako vaše odluke potraju do tog 15. januara, ili već… Je li to kraj svih krajeva, i nova šansa će vam se pružiti tek novog 31. decembra, koji nikako ne smete da prespavate? Milica Jakšić kaže da „novogodišnje rezolucije“ mogu da budu i te kako korisne jer podstiču pokretačku energiju za ostvarenje ciljeva, ali dodaje da je mnogo više potrebno da bi se promene dogodile. „Da bi se promena desila potrebna je akcija. Dobar primer tog stava je i čuveni slogan: ‘Just do it.’ Potrebno je imati jasan plan aktivnosti koje će voditi ka ostvarenju ciljeva, važnih, jasno definisanih, koji se mogu postići i koji su vremenski dostižni. Važno je da velike planove podelimo na male, tako da ne predstavljaju opterećenje na svakodnevnom nivou.“
Autor: Zorica Marković, Izvor: Nedeljnik
