Zanima te studiranje psihologije? Onda je ovo tekst posvećen tebi

Kategorija: Psihosaveti

psihologija

Da se razumemo, ljubav je važna. Ljubav je, duboko u to verujem, jedina stvar koja može da spasi ovu planetu. A u ljubav spada i ljubav prema struci, kao i prema poslu kojim se baviš. Iz moje perspektive, ljubav prema psihologiji je jedna posebna vrsta ljubavi, sa malom dozom fanatične posvećenosti i prstohvatom kompletnog ludila.

Međutim, realnost ponekad za nas ima drugačije planove u odnosu na ono što želimo. A to je posebno izraženo kada ste imali tu… okolnost da se rodite i odrastete na klimatski savršenom, ali po mentalitetu vrlo specifičnom poluostrvu poznatom i kao Balkan. Lepo jeste, ne može se reći, ali ima i svoju drugu stranu, zjapeću pukotinu nelogičnosti i nedoslednosti. A ta druga strana je i ta da, ako ste poput šiparice zaljubljeni u psihologiju, šanse da ćete da živite svoj san po pitanju zaposlenja nisu baš velike. Postoje, ali nisu velike.

Hajde prvo da se osvrnemo na to zašto je studiranje psihologije i, generalno, bavljenje psihologijom, divno. To, zapravo, i nije stvar koju možeš nekom objasniti, kao što ne možeš da objasniš zašto voliš da jedeš sarmu. Prosto, lepo je. I čini te srećnim i ispunjenim.

Psihologija je uzbudljiva nauka koja nas uči najpre o nama samima, a dovoljno je široka da mnoštvo ljudi u njoj pronađe nešto što ih zanima i čime bi se rado bavili tokom života. I to mi je pokazalo baš studiranje, po studijskom programu koji je bio eksperimentalan, ali koji je po kvalitetu bio i više nego zadovoljavajuć. Pa kad naučiš šta je afektivno vezivanje i onda preispituješ sve svoje veze sa ljudima, nekad te to lupi po nosu jer nisu svi uvidi prijatni (baš naprotiv) ili kad naučiš da primenjuješ Mahover tehniku pa ljudi misle da ih zezaš kad im kažeš da ti nacrtaju ljudsku figuru („A možda ipak da mi gledaš u šolju?“).

Psihologija je lepa, zabavna i korisna. I to je objektivan sud, složićemo se. 🙂 A sa druge strane, činjenice su i to da:

  • u Srbiji ona ni izbliza nije dovoljno priznata i prepoznata,
  • potrebe za njom nisu dovoljno osvešćene od strane onih koji odlučuju o njenoj primeni i
  • zauzima sporedno mesto u brojnim institucijama gde bi zapravo trebalo da zauzima centralnu poziciju.

To se posebno odnosi na državne institucije, ali i na ona polja ljudskog delovanja gde potreba za njom postoji, ali u našoj zemlji jednostavno za to nema… volje, budžeta, svesti, dopiši po potrebi ________.

Mnoge stvari koje su vezane za psihologiju u našoj zemlji (a verujem da ni u regionu stvar nije bitno drugačija) i njenu primenu nisu do kraja ni definisane. Isto tako, nama su i profesori na fakuletu, ne baš suptilno, sugerisali da bi bilo pametno da imamo fleksibilan stav ka tome čime ćemo se baviti kad izađemo sa fakulteta. Važno je napomenuti da tada nije postojao nijedan privatni fakultet sa studijama psihologije, dok ih danas ima i to ne mali broj. To znači da, ako je ova zemlja na godišnjem nivou „štancovala“, primera radi, 300 psihologa, sad taj broj može biti i 1000 (procene su odokativne, ovaj psiholog je pobegao na filozofski od, između ostalog, matematike). Svojevremeno je od ovih 300 dosta njih bilo nezaposleno ili “čekalo na posao” (za šta baš nisam tačno sigurna šta znači, kako se to čeka posao, valjda ga tražiš, a ne čekaš da ti padne s neba, ali to je već sasvim druga tema). Veliki broj drugih radi u državnim institucijama gde su često u potpunosti skrajnuti, u smislu da su produžena ruka psihijatara ili da se bave samo jednim malim delom svega onoga za šta su obrazovani, odnosno administrativnim poslovima ili stvarima koje nemaju veze sa strukom. Tek će se u budućnosti videti pravi efekat tolikog broja psihologa spram tržišta rada, a stanje nije bilo dobro ni ranije, kamoli sada. Ali o tome bi trebalo da misle nadležne institucije, tako da, po mojim predviđanjima, budućnost će tek da bude zanimljiva. Ako zanimljivim nalazite, recimo, horor filmove.

mladi

Hajde da skratimo priču, može?
Da li treba da upišem psihologiju uopšte ili da batalim – možda je tvoje pitanje.

Pa, evo iz ličnog iskustva.

Ako si više onako malo idealista i baš moraš da slediš šta ti srce kaže, upiši. Imaćeš posle vremena da psuješ i besniš, ne brini.

Ako si spreman/spremna da budeš fleksibilan/fleksibilna u vezi sa tim gde ćeš i šta raditi, onda upiši.

Ako znaš, makar otprilike, kolika je tvoja ambicija i kako će se studiranje psihologije u nju uklopiti, upiši. Ili nemoj, u zavisnosti od procene.

Ako pojmiš širinu psihologije, odnosno polja njene primene, i možeš se pronaći u više njih, upiši.

Ako imaš nerealistička očekivanja (a sigurno ih imaš, svi smo ih imali), upiši. Lekcija koju ćeš dobiti o očekivanjima je jedna od najboljih koje ćeš dobiti u kompletnom životu. 🙂

Sa druge strane, ako želiš da naučiš da čitaš ljude i postaneš vrhunski manipulator ili kakva slična zverka, razmisli još jednom. Hanibal Lektor u realnosti ne bi bio kul lik, nego opasni, poremećeni psihopata.

Ako očekuješ siguran posao (a nemaš plan tipa tata mi drži kliniku za bolesti zavisnosti odnosno je ministar ili nekakva druga bitna ličnost), razmisli još jednom.

Ako misliš da će baš tebe zaobići sve to što kroz šta prolaze studenti i novopečeni psiholozi, verovatno neće. I ja sam baš čvrsto u to verovala, pa mi se realnost smejala grohotom u lice.

Ako ti srce kaže „Da“, a razum kaže „Ne“, onda si odluku već doneo/la. Veruj mi.

Ako si beznadežno zaljubljen/a u psihologiju i nemaš pojma gde će te to odvesti, neka ide život, upiši. Ali nemoj posle da kažeš da te nisam upozorila. Da ćeš možda da radiš za 0 dinara, da ćeš možda da radiš glupe poslove, da ćeš možda ništa i da ne radiš jer za tebe nema mesta… sve su to opcije. Ali su, sa druge strane, opcije i to da pronađeš svoje mesto pod suncem, ma šta to za tebe bilo. Da radiš, učiš, upijaš, boriš se, grizeš. Prekvalifikuješ. Odustaneš. Odliješ svoj mozak iz ove zemlje. Postaneš baš velika faca u struci. I to su opcije. Sve su opcije otvorene. Pa proceni, u skladu sa svojim željama i mogućnostima.

Jednostavno je, zar ne? Pa, kao i sve životne odluke koje donosimo. 🙂 Ali, hej, ne treba tako fatalistički posmatrati stvari. Ne moraš sa 18 ili 19 da znaš šta ćeš biti kad porasteš, ne brini.

A i kad upišeš i završiš pa te zaboli glava, ne brini. Uvek ćeš makar moći da pišeš dobre tekstove za Psihoverzum (pod uslovom da su stvarno dobri), pa ćemo zajedno da širimo ljubav prema psihologiji našoj lepoj. Ne može da ne ispadne dobro. 🙂

Autor: Ina Borenović

 

Comments

comments

6 Comments

  1. Mrk kaže

    Ako ne mozes da objasnis zasto volis sarmu, onda ne mozes da objasnis nista komplikovanije od sarme. Tekst je preglup. Drugo, “pod uslovom da su stvarno dobri”??? Pa dje je malo skromnosti, ebem mu misa? A potom i realnosti, s obzirom da ti tekst i nije STVARNO dobar. Mozda nije cak ni samo dobar. Tekst je prosecan. Pozdrav

    • Dragi Mrk,

      Hvala na povratnoj informaciji. Cenim svaku konstruktivnu kritiku, pa i samo kritiku, čak i kad nije konstruktivna. U tom drugom slučaju, više je slika onoga ko kritikuje nego samog predmeta kritike. 😉

      Svako dobro,

      Ina Borenović

  2. Vesna kaže

    Odlican tekst! Ja sam taj zaljubljenik u psihologiju ali kad sam trebala da odlucim psihologija ili engleski jezik, odabrala sam ovo drugo jer sam obe nauke volela. Uspesno sam studirala i diplomirala bez ijednog izgubljenog ispita. Dve moje drugarice iz razreda su diplomirale na psihologiji i bile odlicni studenti. Pre svega, veoma je vazno da studiras ono sto volis, a zatim i da nadjes dobar posao u struci, naravno.
    Psihologija je i dalje ostala moja vecna i neostvarena ljubav.

  3. by4ko kaže

    … sta je sa onima koji zele… ili MORAJU da uce psihologiju kako bi MOZDA pomogli sami sebi… trazili lijek … ??? meni je doktorica rekla da nije potrebno… da li pacijent moze postati doktor? 🙂 p.s. lijep tekst… iskren. hvala univerzumu 🙂

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *