Vodič u potrazi za smislom ~ I deo

Jednog dana, moj tada osamnaestogodišnji brat, uplesao je u sobu i ponosno objavio meni i našoj majci da će jednog dana biti senator. Majka mu je uputila jedan od onih „O, dragi, to je baš divno“ pogleda, dok je moju pažnju više privukla činija sa čokoladicama ili tako nešto.

Međutim, u narednih petnaest godina ova objava uticala je na skoro sve životne odluke mog brata: na odabir fakulteta, mesta stanovanja, društva, pa čak i na to šta će raditi za vreme raspusta i vikenda.

Danas, nakon pola života provedenog u radu, on je predsednik vodeće političke stranke u svom gradu i najmlađi sudija u državi. Nada se da će se u narednih pet godina po prvi put kandidovati.

Nemojte me shvatiti pogrešno, moj brat je zaluđenik. Ovo se gotovo nikad ne dešava.

Većina nas nema ideju šta želi da uradi sa svojim životom. Čak i nakon što završimo školovanje. Čak i kad se zaposlimo. Čak i kada zaradimo novac. Između svoje 18 i 25 godine, manje sam donjeg veša promenio, nego odluka o tome čime želim da se bavim. I iako sam do tada već imao svoj razrađeni biznis, tek sam sa 28 godina jasno shvatio šta želim da uradim sa svojim životom.

Velike su šanse da i vi baš kao i ja nemate ideju o tome čime želite da se bavite. To je borba kroz koju skoro svaka odrasla osoba prolazi. „Šta želim da uradim sa svojim životom?“, „Šta je moja strast?“, „U čemu sam dobar?“ Često mi stižu mejlovi od osoba u četrdesetim i pedesetim godinama, koje još uvek ne znaju šta žele da urade sa sobom.

Deo problema čini koncept „svrha života“ sam po sebi – ideja da smo svi rođeni za neki viši cilj i da je naša kosimčka misija da taj cilj pronađemo i ostvarimo. Ovo podjednako pogrešno kao i „glupa“ logika koju koristimo da opravdamo stvari, poput: moj srećan broj je 34 (ali samo utorkom ili za vreme punog meseca).

Istina je da mi na ovoj planeti postojimo na neko neodređeno vreme. Za to vreme mi nešto radimo. Neke od stvari koje radimo su važne, neke nisu. Te važne stvari jesu ono što našem životu pruža smisao i sreću. One nevažne su tu čisto da „ubijemo“ vreme.

Dakle, kada ljudi kažu: „Šta bi trebalo da uradim sa svojim životom?“ ili „Koja je svrha mog života?“ zapravo se pitaju: „Šta značajno mogu da uradim sa svojim vremenom?“ Ovo je sto puta bolje pitanje koje možete postaviti. Mnogo je lakše upravljati njime i ne nosi sa sobom sav „teret“ koji nosi pitanje o „svrsi života“. Nema razloga da razmišljate o kosmičkom značaju svog života dok provodite dan na svom kauču jedeći picu. Umesto toga, pomerite svoju zadnjicu i otkrijte šta je za vas važno.

Najčešće pitanje koje me ljudi pitaju jeste šta bi trebalo da urade sa svojim životom i koja je svrha njihovog života. Ja jednostavno ne mogu da odgovorim na ovo pitanje. Uostalom, koliko ja znam ta osoba može biti odlična u pletenju džempera za mačiće ili u snimanju porno filmova u svom podrumu. Dakle, nemam predstavu. Ko sam ja da određujem šta je dobro ili šta je njima važno?

Međutim, nakon malo istraživanja, sastavio sam seriju pitanja koja mi olakšava da shvatim, šta je vama važno i šta može doprineti poboljšanju vašeg života. Ova pitanja nisu niti iscrpna niti definitivna. Zapravo, pomalo su smešna. A napravio sam ih takvim, jer bi otkrivanje vaše životne svrhe trebalo da bude zabavno i interesantno, ne mučno.

1. Koji je vaš omiljeni ukus najodvratnijeg sendviča i da li od priloga stavljate masline?

O da, veoma važno pitanje. Koji ukus najodvranijeg sendivča biste želeli da pojedete? Jer evo jedne male istine o životu koju vas ne uče u srednjoj školi i na fakultetu:

Dođe trenutak kada je sve „odvratno“.

Ovo vam sigurno zvuči veoma pesimistično. Verovatno mislite: „’Ej, gospodine Mejson, skinite taj natmureni izraz lica.“ Međutim, po mom mišljenju, ovo je vrlo oslobađajuća ideja. Sve zahteva žrtvovanje i uključuje neku vrstu odricanja. Ništa nije prijatno i opuštajuće non-stop. Pravo pitanje je: koliko borbe i žrtve ste spremni da podnesete? Na kraju krajeva, ono što određuju našu sposobnost da ostvarimo nešto što želimo je sposobnost da podnesemo i da se izborimo sa neizbežnim lošim danima.

Ako želite da budete sjajan preduzetnik, a ne možete da podnesete neuspeh, onda nećete daleko dogurati. Ako želite da budete profesionali slikar, ali niste spremni da vaši radovi budu sto, pa čak i hiljadu puta odbijeni, završili ste i pre nego što ste započeli. Ako želite da budete opasni sudski advokat, ali ne možete da izdržite da radite 80 sati nedeljno, imam loše vesti za vas.

Koje neprijatno iskustvo ste sposobni da podnesete? Da li ste spremni da budni cele noći pišete program i kodove? Da li ste spremni da odložite osnivanje porodice za deset godina? Da li ste spremni na to da vam se ljudi iznova i iznova smeju dok ne uspete? Koji odvratni sendvič ste spremni da pojedete? Jer će vam svakako servirati neki. Možda možete izabrati onaj sa maslinom.

2. Zbog koje istine o vama kao odrasloj osobi bi se osmogodišnja verzija vas rasplakala?

Kao dete sam pisao priče. Sedeo bih u sobi satima i pisao, o vanzemaljcima, o superherojima, velikim ratnicima, o mojim drugovima i porodici. Ne zato što sam želeo da neko to pročita, niti da bih impresionirao roditelje i nastavnike, već iz čiste radosti i uživanja. A onda sam iz nekog razloga prestao. Ne sećam se zašto.

Svi smo skloni tome da izgubimo pojam o onome šta smo voleli kao deca. Vršnjački pritisak u adolescenciji, a kasnije profesionalni pritisak u ranom odraslom dobu istiskuje svu strast iz nas. Naučeni smo da je jedini razlog da nešto uradimo, nagrada koja nam zbog toga sleduje.

Tek u srednjim dvadesetim godinama sam se ponovo setio koliko volim da pišem. A sve dok nisam pokrenuo svoj biznis nisam shvatao koliko uživam u stvaranju vebsajtova – nešto što sam radio u ranoj adolescenciji čisto iz zabave.

Smešna stvar je, da kada bi moj osmogodišnji ja upitao moje dvadesetogodišnje ja: „Zbog čega si prestao da pišeš?“ a ovaj mu odgovorio: „Zato što nisam dovoljno dobar“ ili „Zato što to niko ne bi čitao“ ili pak „Zato što ne mogu da zaradim novac od toga“, ne samo da bi to bio potpuno pogrešan odgovor, već bi osmogodišnja verzija mene verovarno počela da plače.

3. Zbog čega zaboravljate da jedete i idete u toalet?

Svi smo bili u toj situaciji da nas nešto toliko zaokupi da se minuti pretvore u sate, a sati u „Dođavola, zaboravio sam da večeram!“

Navodno, na vrhuncu karijere, majka Isaka Njutna je morala stalno da ga podseća da jede, jer je on dane provodio toliko udubljen u svoj rad da je zaboravljao na hranu.

Ja sam bio takav zbog video igrica. To verovatno nije dobra stvar. Zapravo, dugo godina to je bio problem. Sedeo bih i igrao video igre umesto da radim neke važnije stvari, poput spremanja ispita, redovnog tuširanja ili komuniciranja sa drugim ljudskim bićima lice u lice. Sve dok se nisam oprostio od igrica nisam shvatao da moja strast zapravo nije prema igricama (iako ih volim), već je moja strast napredak, biti dobar u nečemu i pokušavanje da budem još bolji. Same igrice – grafika, priče – bile su odlične, ali sam lako živeo i bez njih. Zapravo je takmičenje – sa drugima, ali i sa samim sobom – bilo ono što me je motivisalo.

Kada sam tu opsesivnost prema napretku i samo-takmičenju primenio na internet biznis i pisanje, pa… stvari su poletele u velikom stilu.

Možda je za vas to nešto drugo. Možda je to efikasna organizacija stvari ili gubljenje u svetu fantazije ili podučavanje drugih nečemu ili pak rešavanje tehničkih problema. Šta god da je, nemojte se baviti samo stvarima koje vas drže budnim celu noć, već potražite kognitivne principe koji stoje iza aktivnosti koje vas očaravaju. Oni se onda lako mogu primeniti na nešto drugo.

Nastaviće se…

Autor i izvor: Mark Menson

Prevod i adaptacija: Katarina Mladenović

Comments

comments