Važno je šta govorimo sebi

Bilo da razmišljamo o događajima iz prošlosti, događajima koji se dešavaju sad ili koji će se desiti u budućnosti, ono što govorimo sebi i načini na koje mislimo o negativnim događajima u našim životima, mogu uticati na naše emocionalne reakcije.

Preterano fokusiranje na negativan emocionalni sadržaj događaja ili njegovo ponavljanje iznova i iznova u našem umu, može voditi češćem ruminiranju i dovesti do toga da se sve lošije osećamo.

Ali, postoji nada. Nedavno su istraživači sa Univerziteta u Mičigenu i Univerziteta u Kalforniji otkrili da postoje načini na koje možemo da razmišljamo, a koji nam mogu biti od pomoći i voditi ka novim perspektivama ili ka umanjenju distresa i anksioznosti.

Ovo su tri alata za promenu perspektive koje istraživači predlažu:

Perspektiva ,,Muve na ziduˮ

Kada zamišljamo negativan događaj, možemo ga zamišljati kao da se upravo odvija, pa sebe možemo videti u centru zbivanja. Međutim, događaj je moguće zamisliti i iz perspektive posmatrača, kao da smo muva na zidu i posmatramo kako nam se stvari dešavaju. Pokazalo se da usvajanje perspektive ,,muve na ziduˮ može kreirati psihološku distancu koja vam pruža dovoljno prostora da vas ne obuzmu negativne misli i osećanja u vezi sa događajem.

U nizu studija istraživači su poredili efekte refleksije na ranije emocionalne događaje (na primer, događaje koji su izazivali tugu, anksioznost ili ljutnju) kada je osoba uronjena u te događaje i kad ih posmatra sa distance. Rezultati pokazuju da su pojedinci iz grupe koja je posmatrala sa distance ređe ponovo doživljavali negativna osećanja u vezi sa događajem, a češće prijavljivali nove uvide i promenu perspektive (na primer, novo razumevanje razloga ili načina na koji su se drugi ponašali), kao i da su ređe ruminirali o događaju koji tek treba da se desi.

Slični rezultati su dobijeni i kada su se ispitanici fokusirali na budući događaj koji provocira anksioznost. Ispitanici iz grupe koja je sagledavala događaj sa distance češće su gledali na taj budući događaj kao na izazov, nego kao na pretnju i dok su razmišljali o datom događaju pokazivali su manje fizioloških znakova anksioznosti (poput povišenog pritiska i ubrzanog rada srca). Statističke analize pokazuju da su navedeni efekti možda rezultat toga da su ispitanici iz navedene grupe manje živopisno zamišljali budući događaj. Živopisna zamišljanja stvaraju intenzivnije negativne emocije. Stoga bi manje živopisno zamišljanje događaja trebalo da vodi doživljaju manje pretnje.

,,Ne jaˮ perspektiva

Za većinu nas, lakše je zadržati objektivnost i dati mudar savet kada razmatramo prijateljev umesto sopstveni problem. Jedan od razloga za ovo može biti to što fokusiranje na svoje negativne osobine može stvoriti intenzivna negativna osećanja. Ako pojedinac, recimo, za sebe misli da je kukavica, da nije vredan ljubavi ili da nije sposoban, to može stvoriti negativnu emocionalnost koja interferira sa rešavanjem problema. Distanciranje od sebe samog može pomoći da se zadrže objektivnost i racionalnost. Drugi način da se obezbedi distanca u odnosu na samog sebe je, osim zamišljanja, razgovor o sebi u trećem licu, korišćenjem imena ili ličnih zamenica „onˮ ili „onaˮ umesto „jaˮ.

Istraživači su testirali ovaj pristup tražeći od ispitanikada se „psihološki pripremeˮ za upoznavanje nove osobe. Od jedne grupe je traženo da u budućoj interakciji koriste izraz „jaˮ, a od druge grupe da koriste sopstvena imena ili da o sebi govore u trećem licu (na primer, „Vanja ume da se našaliˮ umesto „Ja umem da se našalimˮ). Pojedinci iz obe grupe su potom razgovarali sa osobom suprotnog pola, a njihovu interakciju su ocenjivale nezavisne sudije koje nisu znale uslove izvođenja eksperimenta. Kao što se predvidelo, sudije su bolje ocenile ispitanike iz „ne jaˮ grupe u odnosu na „jaˮ grupu. Ispitanici iz „ne jaˮ grupe su takođe prijavljivali niže nivoe anksioznosti u odnosu na pojedince iz „jaˮ grupe.

Perspektiva ,,Putovanje kroz vremeˮ

Treći način da se nosimo sa sadašnjim osečanjima u vezi sa nekom situacijom je da zamislimo kako ćemo se osećati u vezi sa istom situacijom u budućnosti. Generalno, ljudi veruju da će budućnost biti bolja od prošlosti, kao i da vreme „lečiˮ. Takođe, verujemo da ćemo postati mudriji i objektivniji sa godinama. Razmišljanje o svom budućem ja je još jedan način da se kreira psihološka distanca u odnosu na teška osećanja.

U nizu studija istraživači su poredili efekte razmišljanja o stresorima iz perspektive bliske i perspektive dalje budućnosti (nedelju dana u odnosu na 10 godina). Koristili su stresore poput poslovnih rokova i smrti supružnika. Ispitanici koji su usvojili perspektivu „daleke budućnostiˮ prijavljivali su manje distresa u vezi sa događajima o kojima su razmišljali. Ovaj efekat se dobio i za događaje koji se se već odigrali i za one koji su još uvek u toku.

U drugoj studiji, istraživači su posmatrali različita moguća objašnjenja dobijenog efekta i došli su do zaključka da je za umanjenje distresa od ključnog značaja uveravanje sebe da su trenutna osećanja privremena i da će vremenom proći.