Tri intrapsihička musketara

Gluvo doba noći, mala spavaća soba u relativno poznatom delu kosmosa.

Ego: Hej, pst, spavaš li?
Superego: Ne, što?
Ego: Nešto hoću da te pitam?
Superego: Pitaj me.
Ego: Znaš, ja baš volim da pišem. I zamišljam tako da pišem knjige i neke lepe stvari.
Superego: Da, znam.
Ego: E sad. Nekad zamišljam da sam pisac.
Superego: Ma idi, boga ti. Stvarno?
Ego: Je l’ me zezaš?
Superego: Ne još, nastavi.
Ego: Nego, tako kad zamišljam da pišem, uzmem da se uporedim sa nekim pravim piscem. Ili piscom. Eto vidiš da nemam pojma.
Superego: Ne držiš me budim u ovo doba da bih ispravljao tvoje gramatičke greške, e?
Ego: Ne, dobro. Pa, kad se uporedim sa nekim pravim piscem, ali pravim, znaš… Shvatim koliki sam tupadžija.
Id: Šta vi tu ćućorite? A da smažemo neku čokoladu? M?
Ego: Ne sad, čekaj, vidiš da razgovaramo kao odrasli.
Id: *pravi grimasu i posprdno ponavlja šta je Ego rekao*
Ego: Kad vidim kako se STVARNO piše, onda skontam da nikad neću biti pisac. Kako oni svašta znaju, toliko od istorije, umetnosti, znaju da opisuju ulice raznih svetskih gradova…
Superego: A ti to ne umeš?
Ego: Naravno da ne umem. Još sam zelen, zar ne?
Superego: Pa i da i ne. U tvojim godinama, neki veliki su već pisali.
Ego: Ali ja ne umem! Treba da pročitam još oko 200.000 knjiga da bih se za milimetar makao!
Superego: Tako je.
Id: Ma šta te briga, nabrljaj nešto, kao da neko danas ceni sadržaj, sve je forma, maco, onda neke atraktivne slike ubaci i idemo, hooopa, golotinja i to, to se prodaje, kakva književnost, umetnost, mesa mi daj!
Superego: E, ’aj ućutkaj ga, molim te, sad mi već ide na živce.
Ego: Malo o’ladi, Id.
Id: ČOKOLADA. I piški mi se.
Ego: Iš tamo. Nego, zašto ja ne umem u ovim godinama da pišem? Kako su drugi to umeli?
Superego: Pa ti drugi, pravi pisci, je l’, nisu sate, dane, godine svog života proveli ispred Facebook-a i Instagrama i Twittera i dangubeći uz serije…
Ego: Dangubeći? Šta, kao serije nisu neka forma umetnosti?
Superego: Nemam komentar.
Id: Što nas vraća na pitanje čokolade. I golotinje. Zajedno!
Ego: Stvarno smaraš.
Id: Ali ako sad poludim, možete da se slikate vas dvojica.
Ego: Nemoj onda da poludiš.
Superego: *uvređeno prevrće očima pa trepće* Dakle, tvoj problem je što bi da si nekakav genije, a nisi.
Ego: Pa, pojednostavljeno, da.
Superego: Kao i oko sedam milijardi ljudi na ovoj planeti.
Ego: Možda da probam nešto da napišem, pa…
Superego: Kao intrapsihička instanca u ovoj ličnosti koju opsedamo zadužena za moral i savest, savetujem ti da prestaneš da šiparički sanjariš i kreneš nešto konkretno da radiš. I bilo kakve papazjanije koje napišeš, pod izgovorom da su umetnost ili lični izraz, neću odobriti. Uostalom, jedino gore od toga da stvarno nisi genije jeste to da nisi genije, a da si ubeđen da jesi.
Id: Pfff, kao da je nekada nekome trebalo tvoje odobrenje, smešan si. Mi smo palili i žarili, bre, dok ti nisi ni postojao. Sećaš se kad smo onda smazali…
Superego (poluglasno): Složenije strukture kasnije se razvijaju…
Id: Buahahahaha, e stvarno si smešan, zapravo.
Ego: Dosta više! *udah, izdah, hvata se za koren nosa* Ima tu još problema. Kako bih, na primer, opisao scene seksa u nekoj knjizi?
Superego: Čekaj, stani. Ne znaš ni o čemu da pišeš, ni kako, ali znaš da će biti scena seksa?!
Ego: Pa…
Id: JESAM TI REK’O! To, bre, biće od tebe nešto.
Ego: Ma AKO ih bude. Uvek se zastidim kad ih čitam u nekoj knjizi.
Id: Jao, kako laže, bože me ti sačuvaj. Tri puta pročitaš te pasuse! I hoćeš da umreš od sramote ako ti neko gvirne u knjigu kad su „te“ stranice!
Superego: Dobro, pa to je u mojoj nadležnosti, ta sramota…
Id: Previše brbljate. I dosadni ste. A čokolada u kuhinji stoji, netaknuta.
Superego: Kakva, čoveče dragi, čokolada usred noći?! A šećer, a trans masti, kalorije, ugljeni hidrati…?
Id: Kako si zabavan. Podseti me da te nigde ne vodim, na žurke posebno.
Superego: Ti si primitivan!
Id: Ti si uobražena seljačina!
Ego: Dosta vas dvojica!
Superego: On je prvi počeo!
Id: Uuuu, bravo, majstore samokontrole!
Superego: Stvarno ste nepodnošljivi!
Ego: *zatvara oči i žmuri nekoliko sekundi* Gde smo ono stali?
Id: Kod čokolade.
Superego: Kod scena telesne ljubavi u knjigama.
Id: Mislio je na seks. *obraća se Superegu* Eto konačno se razumemo.
Ego: Ma misliću o tome kad još malo porastem.
Superego: Pa bogami, vreme ti je…
Id: Ne smaraj. Idi čitaj neke pravilnike ili tako nešto…
Ego: Dobro, dobroooo. Okej, hajde na spavanje.
Id: Čokolada. Mislim da ima i neko punjenje.
Ego: Od lešnika?
Id: Verovatno.
Ego: E pa sad moram da čalabrcnem, hoće mozak da mi pregori od ovih kasnonoćnih razmišljanja.
Id: Hajde, hajde, požuri.
Superego: Koji ste kreteni. A samokontrola? A disciplina? A logika – NOĆU SE NE JEDE ČOKOLADA.
Ego: Pa to je u tvojoj nadležnosti, zar ne?
Superego: JA ODBIJAM da učestvujem u tome.
Id: Uh, kako smo se prepali. *obraća se Egu* Ma daj, evo već čujem kako ustaješ iz kreveta, tapkaš bosim stopalima prvo po parketu, pa po pločicama… otvaraš vrata kuhinjskog elementa… i, ona je tu…
Ego: Ma neka ide sve dođavola…
Superego: Pa tamo će i da ode ako…
Ego: Molim te, ćuti. Ne pomažeš.
Id: Lakše je da ustaneš nego sa njim da se raspravljaš, znaš kakav smarač ume da bude…
Ego: Da… No… Pisanje… čokolada… zbunjen sam.
Id: Znaš, mili, da je šećer gorivo za mozak…
Ego: Da…
Superego: Ne usred noći!
Ego i Id: ĆUTI!
Ego: *ustaje iz kreveta, tapka bosim stopalima po parketu, pa po pločicama… Kuhinja, element, čokolada… Nije sa lešnicima… ali koga briga, KOGA JE IKADA BILO BRIGA*
Id (tiho): Hahahaha, eto ko je gazda ovde!

*         *          *

Nekoliko dana kasnije…

Superego: Zamisli budala objavila na internetu ono što smo pre neku noć pričali!
Id: Mhmbzmz?
Superego: Pa ti opet nešto ždereš!
Id: *briše musava usta rukavom*: Ne, ja sam jedini ovde koji se zabavlja.
Superego: Je li čuješ šta ti kažem? Objavio je sve na internetu, Ego-manijak!
Id: Pa tuži ga za narušavanje privatnosti! Hahaha!
Superego: Misliš da…
Id: Gledaj, druže. On objavljuje šta mu se hoće. Današnji internet ti je takav, pa mu se može. Ja, s druge strane, radim šta hoću. Jedem čokoladu usred noći, dobijem uglavnom ono što tražim, često ODMAH. Ili SAD. A gde si ti, nesrećo? Na sajtu Blica se čudiš moralnom posrnuću omladine?
Superego: Omladina je danas stvarno… Ja nemam reči… I sve što…
Id: Š! Opet govoriš! Uzmi ovo! *pruža mu lizalicu*
Superego: Ali od ovoga zubi… Ja nisam oralno fiksiran…
Id: Ššššššš!
Superego: Jaooo… od vanile je…. Ooooo…

*KRAJ*

Autor: Ina Poljak

Comments

comments