Teške teme: Kako razgovaramo o bolesti

Kategorija: Psihosaveti

coffee-in-hands

Kada se neko ko nam znači razboli, veoma je teško doći do pravih reči. Bolest kao tema je retko deo društvene interakcije, ali s obzirom na povećanje stope hroničnih bolesti korisno je razmisliti o tome na koji način možemo najbolje pružiti podršku ljudima koji se mogu osećati emocionalno izolovanim za vreme trajanja bolesti.

Iako ne postoje pravila kako razgovarati o bolesti, postoje neke stvari koje su zaista nekorisne. Kada bi trebalo da dam savet o pružanju podrške u jednoj rečenici, ja bih rekla: Budite prisutni i trudite se da ne govorite uvredljive stvari.

Razgovor o bolesti nikad nije beskorisan, ali oni koji su oboleli vrlo lako mogu primetiti kada je nekome samo neprijatno i kada je nervozan, nasuprot nekoga čija anksioznost izvire iz njega, zanemarujući osećanja pacijenta. Jedan od glavnih ciljeva je da pokušate da učinite da to što govorite zaista izgleda kao pokušaj pomoći osobi do koje vam je stalo, a ne kao da pokušaj da se otarasite svojih loših osećanja.

Na primer, žena kojoj prijateljica kaže da pati od hroničnog bola može promeniti temu na to kako i ona sama pati od neke druge bolesti. Do promena tema ne dolazi iz zlobe već zbog anksioznosti. Menjanjem teme na sopstvene zdravstvene probleme neki ljudi nespretno pokušavaju da se povežu i pruže podršku. Međutim, bolje je da se zadržite na prvobitnoj temi i pažljivo slušate sagovornika kada govori o fizičkoj bolesti.

Neki ljudi postanu previše zabrinuti oko izgovaranja “prave stvari.” Ponekad, reći pravu stvar može biti više stvar vašeg ega! “Da li ću dovoljno pomoći? Da li ću reći nešto loše? Kako mogu da ovo učinim boljim?” su sva pitanja koja pitamo sebe. Izbegavanje je pogrešan pristup. Ljudima koji su bolesni, potrebno je da znaju da ste tu. Bilo da neko tuguje zbog gubitka voljene osobe ili je sam bolestan, on shvata da ljudi možda nemaju najbolje socijalne veštine. Važna stvar je da ostvarite kontakt i da im stavite do znanja da mislite na njih. Ukoliko ste u mogućnosti, ponudite pomoć. Ali ako nudite pomoć, potrebno je da to stvarno mislite, zato što će je neki ljudi zaista prihvatiti.

image

Takođe, važna stvar je da izbegavate banalnosti i površne izjave kojima pokušavate da date smisao događaju koji je često besmislen. Prigovor broj jedan, koji sam čula od mnogih pacijenata tokom svih ovih godina, je koliko zabrinjavajuće može biti kada neko kaže: “Sve se dešava sa razlogom.” Ljudi koji izgovaraju ovakve rečenice često veruju u njih, međutim važno je da shvatite kome ih govorite. Neki ljudi ne veruju da se sve dešava sa razlogom, a čak i da veruju ovakav komentar je često neprijatan. Najčešće ljudi koji žele da razgovaraju o bolesti pokušavaju da razumeju spostvene emocije.

Rečenice poput: “Žao mi je. Ovo je užasno.” često se doživljavaju kao iskrenije, posebno na početku bolesti. Onda možete čekati na znake druge osobe koji će vam pokazati koliko ona želi da razgovara o tome što se desilo.

Mnogi ljudi iz dobre namere obolelima kažu: “Ne izgledaš bolesno.” Nažalost, ovaj komentar direktno pripada kategoriji uvredljivih stvari. Mnogi ljudi koji su bolesni ne izgledaju tako. Smatram da se težnja da damo takav komentar razvila jer smo odrasli identifikujući ljude koji su očigledno bili bolesni: gubitak kose zbog hemoterapije ili invalidska stolica. Naučili smo da prepoznajemo bolesne ljude na jedan određeni način koji više nije odgovarajući. Činjenica da mnogi ljudi koji su bolesni ne izgledaju zaista tako, je primer koliko se pejzaž medicine promenio. Za mnoge današnje posmatrače bolest nije očigledna i potrebno je prihvatiti neku vrstu dvosmislenosti koja se odnosi na to što ne možemo uvek videti da je neko bolestan.

Kada dođe do razgovora o bolesti, mnogi od nas žele da budu od pomoći. Borba sa sopstvenom anksioznošću u vezi bolesti, ranjivošću i smrću, omogućava nam da budemo bolja podrška. Mnogi naši bliski ljudi sukobljavaju se sa hroničnim zdravstvenim problemima. Naravno reči nisu sve, ali znače. Razmišljanje o tome kako razgovaramo o zdravlju je korisna stvar.

Autor: Tamara MekKlintok Grinberg, Psy.D.
Izvor: Psychology Today
Prevod i adaptacija: Katarina Mladenović

Comments

comments

1 komentar

  1. Ja kaže

    Ne zelim da pitam, ne zelim da znam, nece da se desi meni, to se desava nekom drugom….poznato? Neko (kao ja) pokusava da smehom i vedrinom odagna tudju patnju istovremeno plamteci citavim svojim bicem iznutra, sagorevajuci od muke sto ne mogu da pomognem drugacije. Mozda podsvesno zeleci da preuzmem deo tudjeg bola na sebe, ah, kao da i svog nemam malo…. Ne zelim da pricam. Nemam kome. Ne sramim se, vec, ne zelim da se trosim. Ne mogu iznova da ponavljam neke fraze sa sajtova i iz knjiga. I osecati nerazumevajuci pogled sagovornika koji nervozno pocinje da se meskolji na mestu zeleci da zavrsi sto pre razgovor. Jer ja nisam alkoholicar. Nisam ni narkoman. Cak nemam ni kamen u bubregu. Ja sam ‘dusevni’ bolesnik. Ili ‘mentalni’. Oznacen. Stigmatizovan. Zelite li da razgovaramo o mojoj ‘bolesti’? Ne ?!?!? Verujem vam……

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *