O uzrocima bipolarnog poremećaja postojale su razne teorije, a sada je jedno istraživanje otišlo korak dalje u rasvetljavanju ove misterije.
Bipolarni poremećaj, nekada poznat kao manična depresija, jedan je od relativno rasprostranjenih poremećaja raspoloženja. Karakterišu ga smenjivanje stanja velike iscrpljenosti i pada energije (odnosno depresije) i perioda izuzetno visoke energije (odnosno manije). Svaki period, to jest epizoda, može trajati od par nedelja pa sve do nekoliko meseci.
Istraživanje o kom je reč sprovedeno je u okviru programa za istraživanje bipolarnog poremećaja pod nazivom „U-M’s Heinz C. Prechter Bipolar Research Program”, a tokom njega analizirane su stotine hiljada podataka prikupljanih godinama, među kojima su bili podaci o genetici, emocijama, životnim iskustvima, medicinskoj istoriji, motivaciji, ishrani, temperamentu, obrascima spavanja i misli ispitanika. Učestvovalo je ukupno 1.007 ispitanika, od čega je 730 imalo dijagnozu bipolarnog poremećaja, a preostalih 277 ne). Trećina ispitanika još uvek je deo longitudinalne studije koja je u toku.
Uzorak je činilo dve trećine žena, 79 odsto belaca, prosečnih godina 38. U proseku, prvu depresivnu ili maničnu epizodu ispitanici su imali sa 17 godina, a mnogi od njih su imali i druge teškoće u psihičkom funkcionisanju, što nije retkost kod ovog stanja.
Istraživanje je pokazalo da ne postoji jedan specifičan uzrok bipolarnog poremećaja, odnosno da se faktori koji dovode do ovog stanja ne mogu svesti na hemijski disbalans mozga ili neki životni događaj. Umesto toga, iskustva svake osobe sa bipolarnim poremećajem razlikuje se od ostalih.
Ipak, sva ta iskustva se mogu klasifikovati u sedam standardnih kategorija, koje lekari inače koriste pri dijagnostici i praćenju ovog stanja. Osim prve, koju predstavljaju same karakteristike poremećaja, to su:
- Promene u kognitivnim operacijama, kao što su mišljenje, zaključivanje i emocionalna obrada,
- Psihološke dimenzije kao što su ličnost i temperament,
- Ponašanja povezana sa zloupotrebom psihoaktivnih supstanci (nazvana motivisanim ponašanjima),
- Apekti životne istorije osobe, kao što su porodična dinamika, bliski odnosi i traumatska iskustva,
- Obrasci spavanja i cirkadijalni ritam i
- Procene promena simptoma tokom vremena i reakcije na lečenje.
Vođa ovog istraživanja, profesor Melvin Mekinis, kaže:
„Mnoge su rute ove bolesti, i mnoge rute koje vode kroz nju. Pronašli smo da postoje mnogi biološki mehanizmi koji utiču na ovu bolest, kao i mnogi spoljašnji faktori sa kojima se ostvaruje interakcija. Svi ovi elementi zajedno imaju uticaja na bolest kakvom je doživljava pacijent.”
Neki od ključnih nalaza među onima koji imaju bipolarni poremećaj su:
- Migrenske glavobolje su tri i po puta češće kod ljudi sa bipolarnim poremećajem. Isto važi i za poremećaje ishrane, zloupotrebu alkohola, kao i metabolički sindrom.
- Velik broj ljudi sa bipolarnim poremećajem imalo je traumatska iskustva u detinjstvu, za šta se veruje da povezano sa njihovom samokontrolom i pažnjom.
- Ljudi koji boluju od ovog poremećaja koriste više zasićenih masti u ishrani, a istraživanje je otkrilo povezanost između određenih molekula masti u krvi pacijenata i njihovog raspoloženja i nivoa do kog su simptomi prisutni.
- Pregled mikroba koji prirodno stanuju u ljudskim crevima otkrilo je da ljudi koji uzimaju antipsihotičke lekove imaju niže nivoe određenih tipova bakterija, kao i manju raznolikost mikroba koji se tu nalaze.
- Izgleda da loš kvalitet sna ima važnu ulogu u bipolarnom poremećaju: povezan je sa jačinom depresivnih i maničnih simptoma kod žena, ali ne i kod muškaraca sa ovim stanjem.
- Ljudi sa bipolarnim poremećajem koji imaju neurotske tendencije kao karakteristike ličnosti skloniji su snažnijim simptomima ove bolesti, posebno među muškarcima.
- Čitav spektar kognitivnih sposobnosti — od memorije, preko izvršnih pa sve do motornih funkcija — je slabiji kod učesnika istraživanja sa bipolarnim poremećajem.
- Dva gena, nazvana CACNA1 i ANK3, čini se da imaju važnu ulogu u razvoju bipolarnog poremećaja. Međutim, novija istraživanja su otkrila da mnoge genetske varijacije mogu biti povezane sa rizikom za razvoj ovog poremećaja, te nije moguće izolovati određene gene zadužene za to.
Istraživači su otkrili i da bipolarni poremećaj ima naslednu komponentu, iako nisu pronađeni određeni geni koji bi to objasnili. Profesor Mekinis o tome kaže:
„Ako bi postojao gen sa jakim uticajem kao što postoji kod, na primer, raka dojke, pronašli bismo ga. Nadamo se da će ovaj novi okvir obezbediti nov pristup razumevanju ovog poremećaja i drugih kompleksnih stanja, i razvijanje modela koji bi obezbedio strategiju za kliničare i pacijente i koji bi istraživačima omogućio konzistentne varijable koje se mogu meriti i procenjivati.
Bipolarni poremećaj ima mnogo toga da nas nauči o drugim oboljenjima, zato što pokriva širine ljudskog raspoloženja, emocija i ponašanja kao nijedno drugo stanje. Ono što možemo naučiti iz bipolarnog poremećaja o svim tim faktorima može biti direktno primenjeno na nadgledanje drugih poremećaja i pravljene prilagođenih pristupa za njihov tretman.”
Reference:
McInnis, M. G., Assari, S., Kamali, M., Ryan, K., Langenecker, S. A., Saunders, E. F. H., Versha, K., Evans, S., O’Shea, K. S., Mower, E., Marshall, P. D., Forger, D., Deldin, P., Zoellner, S. (2017). Cohort Profile: The Heinz C. Prechter Longitudinal Study of Bipolar Disorder. International Journal of Epidemiology. Published online December 2 2017 doi:10.1093/ije/dyx229
Izvori: PsyBlog, Neuroscience News Prevod i adaptacija: Ina Borenović
