Dobar razgovor sa samim sobom može da pomogne u ponašanju; ali za osećanja je potrebno nešto više.
Kao kognitivno-bihevioralni terapeut, vreme u seansama sa klijentima često provodim pomažući im da promene samopouzdanje – šta kažu o sebi kada se pojave problemi, ili kada se bore sa negativnim osećanjima. I obzirom da je to veština – naučiti kako kontrolisati svoj mozak, a ne da mozak kontroliše vas – predlažem da razvijaju ove veštine tokom nedelje.
Kada, na sledećoj seansi, pitam kako su radili na promeni samopouzdanja, često kažu, uz dozu zabrinutosti i razočaranja: „Vežbao sam mnogo, ali mi nije pomoglo da se osećam bolje”. Pomislim kako nisam iznenađen, ali često to i kažem. Generalno, tako to funkcioniše.
Ili tako ne funkcioniše. Ono što mislim, oslanjajući se na iskustvo, nema mnogo toga što može brzo da promeni osećanja. Lekovi svakako to mogu – ako popijete Lorazepam, dvadeset minuta kasnije verovatno ćete se osećati bolje i mirnije. Takođe, stresni dan verovatno ostavljate iza sebe ukoliko popijete dupli viski. Tako isto može da se uradi sa emocijama: neko ko je ljut, uz vođenje ka tome može spoznati osnovu tuge ili žalosti, može početi da plače, pa kada se isplače već se oseća bolje i lakše. Ovakvo emocionalno pomeranje se često dešava u velikoj raspravi sa partnerom, gde se emocije iznenada mogu pretvoriti iz velike ljutnje u seksualni odnos.
Međutim, češće, promena emocija je sporija. Iako možete menjati način na koji razgovarate sa samima sobom, taj razgovor ne isključuje automatski stare emocionalne moždane krugove, kao što to čine, privremeno, lekovi, droga ili seks. Dok razgovor sa samim sobom može, u momentu i u najboljem slučaju, ukloniti trenutne emocije, one stare emocionalne moždane veze će nastaviti da se aktiviraju još neko vreme.
Ali ovo ne znači da aktivan razgovor sa samim sobom ne pomaže. Pomaže. Razgovor sa samim sobom može da promeni nekoliko bitnih stvari:
„Izvlači” iz emocionalnog mozga
Kada postanemo emocionalni i osetljivi, amigdala zatvara naše prefrontalne režnjeve, naš racionalni mozak. Namernim razgovorima sa samim sobom, na drugačiji način, borimo se protiv onoga što naš emocionalni mozak govori: „Sve je katastrofa, strašne stvari će se desiti” ili „Ništa nije važno, nikad se ništa neće popraviti” – te tako ponovo uključujemo naš racionalni mozak: „Postoji problem, ali to nije kraj sveta; ne moram sa problemima da se suočavam sam/a”, „Postoji nešto što mogu uraditi kako bih rešio/la problem”. Kada ponovo „uključimo” naš racionalni mozak to nam pomaže da „isključimo” emocionalni mozak i to je neophodno za regulaciju emocija.
Daje realnu perspektivu
Kada je racionalni mozak ponovo pod kontrolom, možemo se udaljiti od zamagljene vizije koja se javlja uz emocionalnu preopterećenost. Tada dešavanja možemo da smestimo u neku perspektivu. Svi smo imali iskustvo kada se budimo noću, misli nam lutaju ka problemima i najgorim scenarijima: o vezama, novčanim problemima, problemima na poslu. Tonemo u te rupe katastrofe.
Ali, kada se probudimo, pod svetlosti dana, javlja se i bolja perspektiva – da, postoji problem, ali nije toliko loše kao što smo mislili pre samo par sati. Razgovor sa samim sobom, iako ne donosi tako dramatičan preokret, može dovesti do iste promene perspektive.
Obezbeđuje put za akciju
Dakle, uznemireni ste komentarom nadređenog, svađom sa partnerom. Zabrinuti ste da ćete dobiti otkaz, opterećni svađom, smišljate najgore scenarije. Realističniji razgovor sa sobom – da možete razgovarati sa nadređenim i rešiti zabrinutost, da se možete vratiti raspravi, biti empatičniji i imati normalan, zreo razgovor sa svojim partnerom i tako rešiti problem – daje drugačiju, neophodnu perspektivu. Ali, sada postoji i plan akcije, mapirajući ono što želite da kažete možete imati konstruktivan razgovor sa nadređenim ili sa partnerom.
Ovaj akcioni korak nije samo neophodan, već i presudan. Akcija vas smešta u kontekst „izvan glave”, daje vam osećaj kontrole, kada mislite da vam takav osećaj nedostaje, ali i pomaže vam da krenete napred i rešite problem. Rešavajući problem, problem i nestaje. Dok delate i pomerate taj problem sa vaše mentalne i emocionalne table, na duže staze, stičete samopouzdanje prilikom rešavanja sopstvenih problema.
Vodeći sopstveni život kroz odlučujuće akcije, vaš život postaje bolji, i to, zauzvrat, počinje da menja vaš pogled na svet i na vas same. To negira strahove žrtve i povećava osećaj moći. Uradivši ovo nekoliko puta, vaš mozak i osećanja nadoknadiće izgubljeno.
Šta u tome ne voleti? Ključno je verovati u proces, umesto da ga potkopavamo vlastitim, još uvek aktivinim, anksioznim/depresivnim umom, koji kaže da se ništa ne može promeniti. Održavajte zdraviji razgovor sa samim sobom, vežbajte takav razgovor što više možete, preduzmite akciju, a najviše od svega, budite strpljivi prema sebi.
Budite svesni da radite prave stvari… i da će, uz sopstvene napore, sve biti mnogo bolje.
Autor: Robert Taibi Izvor: Psychology Today Prevod i adaptacija: Bojana Čolović
