Pružanje pomoći ~ druga strana medalje

Kategorija: Psihosaveti
signs

“Kada se daviš, nećeš reći: ‘Bilo bi mi izuzetno drago kada bi neko primetio da se davim i došao da mi pomogne’, već samo vrištiš.” — Džon Lenon

 

U današnjem svetu koji mnogi, s pravom ili bez, smatraju otuđenim, pokazivati brigu za nekoga smatra se plemenitom i ne tako svakodnevnom pojavom kakva bi ona trebala biti. Iskrena briga za druge, praćena spremnošću da se pomogne, naziva se altruizmom, a motivi za takvo ponašanje već neko vreme su pod lupom socijalnih psihologa.

Iako, na prvi pogled, nešto sasvim uobičajeno u ljudskoj prirodi, ispostavilo se da altruizam i nije baš čest među pripadnicima ljudske rase. Mnogobrojna istraživanja ustanovila su da između spremnosti da se pomogne i činjenja konkretne akcije postoji prazan prostor, koji može biti ispunjem različitim faktorima: od toga da, iako želimo, ne učinimo ništa kako bismo pomogli, jer računamo da će to učiniti neko drugi (takozvana difuzija odgovornosti – za googlanje: Kitty Genovese), pa sve do preispitivanja da li je pomaganje nakon kog se osećamo dobro zato što smo pomogli zaista altruističko delo, jer sam osećaj koji se javlja posle može da predstavlja nagradu.

Sve ovo deluje izuzetno komplikovano, ali to je samo vrh ledenog brega. Od koncepcija da su ljudi sebična, nagonima vođena bića, pa sve do onih koje čoveka posmatraju kao sponu između božanskog i zemaljskog, što se više proučava, ispostavlja se da je pomaganje tema koja je teška za raspetljati. Posebno kada se nađemo suočeni pred njenim drugim licem…

Spremnost i želja da se pomogne – mač sa dve oštrice

Svi smo, u nekom periodu svojih života, bili u prilici nekome da pomognemo. Bez obzira na to da li je u pitanju pomoć baki da se popne uz strme stepenice ili aktivni angažman pri dobrotvornim organizacijama, pomoći nekome, ma kakvi se razlozi iza toga nalazili, uvek je lep čin. Naravno, to se odnosi na iskrenu spremnost da se pomogne, a ne na pomaganje kao sredstvo za postizanje nekog drugog cilja (izuzev ako taj cilj nije “Želim da postanem bolji čovek”).

Međutim, šta je sa onim ljudima kojima želimo da pomognemo, a koji ne žele da im se pomogne? Sa onima čiji sunovrat možemo da predvidimo, a ne možemo ništa da učinimo kako bi ga ta osoba izbegla? Jer, ona ga, iz ovih ili onih razloga, ne vidi; njena se percepcija razlikuje od naše. Kao što sin želi da pomogne svom ocu alkoholičaru, kao što žena želi da pomogne svom mužu kockaru, majka svom sinu zavisniku. Njihova je briga iskrena, njihove su namere časne. Zašto je onda tako čest ishod da pomoć prosto nije moguće ukazati? Da, pored sve dobre volje, truda i ulaganja, pomoć prosto nije dovoljna? Nije svrsishodna, nije vremenski utemeljena, ponekad čak može da bude i autodestruktivna.

Gorka istina

a hand reaching down to rescue someone in need.Činjenica koja je nešto sa čime se svaki stručnjak iz oblasti mentalnog zdravlja svakodnevno nosi jeste ta da je apsolutno nemoguće pomoći čoveku koji ni na koji način ne želi pomoć. Oni ljudi koji ne vide svoj problem, odnosno neko svoje ponašanje ne vide kao problematično i nešto što bi trebalo da se promeni, jer preti da se otrgne kontroli (“mogu da prestanem kad god hoću”, “još samo ovaj put i neću više”) i smatraju da i dalje imaju kontrolu nad tim. Nekome ko to posmatra sa strane može biti kristalno jasno da je granica već pređena i da je kontrola samo iluzija. Šta onda takva osoba može da učini za ovu koja ima problem, a nije ga svesna? Kako nekome “utuviti” u glavu da ima problem? Da li je takvo nešto uopšte moguće?

Nije. Pomoći nekome ko misli da nema problem ili ga nije svestan je nemoguća misija. Ne akcioni film pun uzbudljivih scena, već “ovo ne može da se uradi ni na koji način” misija. Potpuna kapitulacija želja spram realnosti. Uz ogroman haos, začinjen izneverenim očekivanjima, osećajem krivice i narušavanjem, pa i prekidom odnosa…

Sva lica traženja pomoći

Kod toga da li nekome možemo ili ne možemo pomoći, jako je važno razlikovati to da li on ustvari traži pomoć od nas, a mi takva ponašanja ne prepoznajemo kao poziv u pomoć. Međutim, to se vrlo često dešava. S obzirom na to da osoba kojoj je pomoć potrebna ima narušeno mentalno funkcionisanje, ona nije u stanju da iskomunicira svoj problem – da kaže šta joj se tačno dešava i šta bi bilo dobro da se tim povodom uradi – jer to možda i ne zna. Ona može osećati da sa njom nešto “nije u redu” (što ne znači da je luda, poremećena i slično, takve smo se terminologije na vreme ratosiljali) – usled hronične patnje, tuge, dezorijentisanosti, zbunjenosti i svih onih stanja koja mogu pratiti psihičke probleme.

Svako ponašanje, koje na prvi pogled nije svrsishodno, a čija je prava svrha zapravo skretanje pažnje na osobu koja ga upražnjava, koja je toga svesna ili ne – može biti ponašanje čija je svrha upravo traženje pomoći. Svesno ili ne, osoba može od nas na posredan način da traži pomoć, a samo ukoliko uspemo takve signale da prepoznamo, možemo reagovati na vreme i u skladu sa situacijom.

Jedna od takvih ponašanja često su i pokušaji samoubistva, ona koja su manipulativne prirode. Iako izraz “manipulativno” ukazuje na negativnu konotaciju (u smislu da je pokušaj samoubistva sredstvo da se dođe do nekog skrivenog cilja), pokušaj suicida osobe čija stvarna namera nije da okonča svoj život poziv je u pomoć, apel njenoj okolini da moraju da obrate pažnju na nju i da nešto mora da se učini. Manipulativni pokušaji suicida mogu biti deo simptomatologije poremećaja ličnosti, najčešće graničnog tipa. To nikako ne znači da njima ne treba pridavati značaj; naprotiv.

Odustajanje – poraz ili preživljavanje?

acceptanceAko shvatimo da ne možemo pomoći nekome ko ne želi da mu se pomogne, šta nam onda preostaje? Da li da nastavimo da pokušavamo, insistiramo, borimo se se tuđim demonima? I ako nastavljamo, gde je onda granica do koje treba ići? Kako preživeti to da osobu koju volimo gledamo kako se uništava, a mi ne možemo ništa da učinimo da joj pomognemo? I ako odustanemo, da li smo mi onda loša osoba? Da li treba da se osećamo kao izdajnik ili je to pitanje našeg sopstvenog preživljavanja?

Ovo su pitanja koja muče sve osujećene pomagače. Frustracija je dodatno usložnjena time što se iza naše namere da se pomogne zaista kriju iskrena osećanja, želje da drugoj osobi od srca pomognemo, a ona nas odbacuje. I takvo odbacivanje najčešće doživimo kao odbacivanje nas kao kompletnih ličnosti i sa njom povezanih uloga, a ne kao odbacivanje pomoći. Takve emocije idu do mere da i sami možemo početi da se osećamo neadekvatnim jer nismo uspeli da pomognemo nekome ko nam je blizak i važan…

Ipak…

Moguće je da se pomogne. Na prvom mestu sebi, a onda i onome kome je pomoć potrebna. Možda ne sada i možda ne u meri u kojoj bismo mi to želeli, ali moguće je. Evo i nekih ideja o tome kako:

Komunikacija: jedna od prvih stvari koje možemo učiniti jeste da uspostavimo komunikaciju sa osobom kojoj je potrebna pomoć, na onom nivou na kojem ona takvu komunikaciju neće doživeti kao pritisak, napad, zvocanje ili strogog roditelja koji će stalno da joj nešto prebacuje i da je osuđuje. To nikome ne treba, a posebno ne osobi koja se nalazi u nekom problemu.

Korak po korak: strpljenje je u ovakvim slučajevima ključni sastojak kompletnog “recepta”. Čak i ako mi želimo nekome da pomognemo sada, i ako mislimo da imamo rešenje za njega koje je tako jednostavno i lako ostvarivo, ovakve fantazije najčešće su, ako se pokušaju neblagovremeno realizovati, destruktivne. Postepeno prilaženje osobi koja ima problem, uspostavljanje poverenja i postupno otvaranje teme o tome kako se našla tu gde se nalazi mogu doneti mnogo bolje rezultate nego insistiranje na instant rešenjima čiji je i rok trajanja isti takav – instant.

power-of-a-hugPodrška: biti tu za neku osobu onda kada joj je teško je dragocenije od bilo kog smišljenog, brilijantnog plana kako ćemo toj osobi pomoći, bez obzira na to što ona to ne želi. Razgovor, zagrljaj, osećaj pripadnosti, neosuđivanje, empatija… sve su to stvari koje su posledica odlične komunikacije i ljubavi koja je primarni motiv svakog pomaganja koje se odnosi na osobu koja nam je bliska. Što nam je više stalo do te osobe, naša želja da pomognemo može biti veća. Međutim, podrška je ono što će joj svakako biti potrebno, prihvatila pomoć ili ne. Podrška je svakome potrebna, posebno ljudima koji ne funkcionišu u svom uobičajenom ritmu.

Reci “ne” krivici: često se, usled nemogućnosti da se osobi pruži pomoć, može javiti osećaj krivice. Krivice što ne znamo kako da pomognemo, krivice što je do problema uopšte došlo, kako ga nismo videli ranije, zašto nismo nešto učinili… Tu je i sekundarna krivica: ako se naljutimo na osobu koja ima problem, ako poželimo da vičemo na nju, imamo agresivne tendencije, želimo da pobegnemo, da se sklonimo – javlja se osećaj krivice jer “kako uopšte smem ovakvo nešto da osećam kad znam da on/a ima problem”. Vrzino kolo ovih emocija može da se okreće u nedogled. I hoće, ukoliko ne raščistimo sa sobom koliki deo problema je naša odgovornost i ukoliko ne prihvatimo da su sve prateće emocije normalna stvar, jer problem bliske osobe uvek je do određene mere i naš sopstveni problem.

Prihvatanje: prihvatiti da su stvari, za sada, takve kakve jesu, i da je neizvesno da li će se i kada promeniti, zapravo je najteže. Prvo prihvatiti to da dobra namera nema nužno dobar ishod, da neko može da odbacuje našu pomoć, ali da to ne znači da odbacuje i nas kao bića, sopstveni osećaj povređenosti… pa frustracija što mi imamo jednu, a druga osoba sasvim drugu sliku problema… To su sve stvari koje su teške i za koje ne postoji prečica. One su sastavni deo života, koji je, i pored toga što je lep, često i pun problema i izazova. Stoga je potpuno nemoguće da ne osećamo i negativne emocije, koje su u ovakvim okolnostima vrlo intenzivne. Zato je važno da se na adekvatan način najpre pozabavimo svojim emocijama, kako bismo ikome bili od pomoći – to jest, kako bismo bili deo rešenja, a ne deo problema. To je odlična početna pozicija.

cbt16

“Prijatelji mogu pomoći jedni drugima. Istinski prijatelj je onaj koji te pušta da budeš ono što jesi, a posebno da osećaš. Ili, da ne osećaš. Šta god da osećaš u nekom trenutku, njemu je to u redu. Tako se prava ljubav pokazuje – tako što puštamo ljude da budu ono što zaista jesu.” — Džim Morison

Autor: Ina Poljak

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *