Potiskivanje – mentalno guranje bolnih sadržaja pod tepih

Mehanizmi odbrane… Svi ih koristimo, a koliko ih poznajemo? Da li potiskujemo neke sadržaje svojih unutrašnjih svetova slučajno ili namerno? Šta znamo o potiskivanju?

Suština potiskivanja je da se nešto odgurne ili isključi. U psihologiji, potiskivanje predstavlja izbacivanje određenih mentalnih sadržaja iz svesti kako bi se izbegle uznemiravajuće emocije.

Oživljavanjem potisnutih sećanja otkriveno je mnogo zlostavljanja u detinjstvu. Tvrdilo se da odrasli mogu kroz terapiju da ponovo prežive svoja sećanja na zlostavljanje koja su dugo bila potisnuta. Žrtva, kao i nasilnik, ima razloga da potisnu te užasne događaje; međutim, to je vrlo teško dokazati.

Utvrđeno je, takođe, da su sećanja o prošlosti podložna iskrivljenjima, pogotovo kada im se pristupa kroz terapiju ili kada se obnavljaju na sudu. Eksperimentalna istraživanja pokazala su da psihički zdrave osobe mogu biti ubeđene da su njihova lažna i netačna sećanja zapravo istinita. Kliničari priznaju da je potpuno moguće da osobe razviju lažna sećanja pre nego da ona potisnuta prihvate kao istinita.

Frojdova ideja potiskivanja ide ovako: Ono čega smo u svakom trenutku svesni predstavlja samo vrh ledenog brega – većina naših ideja i misli ili je samo privremeno nedostupna (presvesna) ili je potpuno nedostupna (nesvesna).

Većina onoga što je nesvesno nastalo je putem potiskivanja, pri čemu su zaboravljena neka preteća ili neprijatna iskustva. Ona mogu postati nepristupačna, zaključana daleko od svesti. To je jedan od glavnih oblika ego odbrane. Frojd ga je izdvojio kao kamen temeljac „na kome počiva čitava struktura psihoanalize“.

Potiskivanje je proces „guranja“ misli u nesvesno i sprečavanje bolnih ili opasnih misli da uđu u svest; deluje kao nerazumljiva naivnost, gubitak pamćenja ili nedostatak svesti o sopstvenom stanju ili situaciji. Emocije su svesne, ali ideja koja stoji iza njih je odsutna.

Unutrašnji ratovi koje svi vodimo, sudeći po Frojdu, imaju istu okosnicu. Konflikt počinje kada su potrebe nastale iz Ida kao i različita sećanja povezana sa njima potisnuta u nesvesno. Međutim, ove potrebe odbijaju da ostanu potisnute i pronalaze zamenske izlaze, a kao posledica toga stvaraju se nove odbrane kako bi se originalni potisnuti sadržaj zadržao u nesvesnom, a samim tim i kako bi se Egu omogućilo da nastavi sa normalnim funkcionisanjem. Potiskivanje je osnovica sukoba između Ida i Ega.

Frojd je razvio svoje ideje proučavajući „histeriju“. Verovao je da potiskivanje deli svest i da dovodi do disocijacije (razdvajanja) ličnosti. Potiskivanje sprečava konstruktivan način ispoljavanja emocija i uzbuđenja. Zaustavlja ga. Takođe, sprečava da neke ideje budu povezane sa drugim, tako da onemogućava integrisanje jednih verovanja sa drugim. Potiskivanje oslabljuje ličnost: to je unutrašnji saboter koji stvara podelu i razdore.

Tek kasnije, Frojd je počeo da veruje da je potiskivanje normalan, zdrav i čest mehanizam odbrane.

Postoje dve faze potiskivanja:

– Primarno potiskivanje je proces određivanja šta je self, šta smo mi, a šta su drugi; šta je dobro, a šta je loše. Na kraju ove faze, dete može napraviti razliku između želja, strahova, sebe i drugih.

– Sekundarno potiskivanje počinje onda kada dete shvati da neke želje izazivanju anksioznost. Zbog pojave anksioznosti kao neprijatnog stanja, te želje onda bivaju potisnute. Pretnja kažnjavanjem povezuje se sa ovom vrstom anksioznosti. Kada se ona internalizuje i usvoji nastaje Super Ego, koji deluje protiv želja Ega čak iako ne postoji neka identifikovana spoljašnja pretnja ako se ta želja ostvari. Često smatramo da se traumatični događaji i sećanja mogu lako potisnuti; međutim, samim tim što su traumatična, ova sećanja su veoma snažna, jer su praćena visokim emocionalnim nabojem.

Problem koji se javlja prilikom pokušaja da se potiskivanje objektivno istraži je taj što se sećanja mogu meriti i beležiti jednio preko iskaza osoba koja su ih doživela. Međutim, postoji veliki rizik da će ona biti iskrivljena delovanjem trenutnih misli i motiva.

Potiskivanje nekad i sad

U ranim 1960-tim, psiholozi su ljude delili na dve grupe: na one koji sve potiskuju i na one koji preuveličavaju stvari i koji su preosetljivi. Zamislite da vas za nekoliko nedelja čeka ozbiljna operacija. Neke osobe bi pokušale da skrenu misli, provodeći vreme radeći neke aktivnosti koje će im biti distrakcija (potiskivanje), dok će osobe iz druge grupe konstantno pričati o tome (preuveličavanje). I jedni i drugi bore se sa svojom anksioznošću na različite načine. Pitanje je, koji od ova dva načina je psihološki zdraviji i funkcionalniji?

Ova ideja izmenjena je 1990. godine, kada su istraživači identifikovali potiskivanje kao osobinu određenu sa dva faktora: anskioznošću i odbrambenošću. Osobe koje potiskuju su nisu intenzivno anksiozne: imaju visoku odbrambenost i aktivno učestvuju u održavanju svog zdravlja, te su ubeđene da nisu podložne negativnim emocijama. Zanimljive su i neobične jer tvrde da su zdrave i prilagođene, ali ako im izmerite psihološke i bihejvioralne reakcije na stvari – posebno na negativne emocije – reagovaće veoma snažno. Izgleda da ili obmanjuju sebe ili pokušavaju da kontrolišu i odaju izgled da su jaki, otporni i smireni čak i kad su daleko od toga.

Novije konceptualizacije razmatraju potiskivanje kao opšti stil ličnosti sa manifestacijama u mnogim različitim oblastima. I dalje postoji živa debata o razlikama između mehanizama odbrane i strategija prevladavanja, kao i razmatranje mehanizama odbrane na populaciji ljudi koji se ne suočavaju sa intenzivnim psihičkim smetnjama.

Osobe koje su sklone potiskivanju kao dominantnom mehanizmu odbrane pogrešno predstavljaju svoju anksioznost i umanjuju njenu jačunu u javnosti. Zbog toga se dovodi u pitanje valjanost njihovih iskaza o unutrašnjem stanju. Kognitivne i bihejvioralne studije pokazale su da osobe koje su sklone potiskivanju koriste drugačije mehanizme odbrane od onih osoba koje nisu tome sklone.

Najveći deo istraživanja koja se bave ispitivanjem potiskivanja sproveden je korišćenjem skale za merenje potiskivanja i senzitizacije (Repression-Sensitisation Scale). Istraživanja su pokazala je da je ova skala u korelaciji sa nekoliko različitih mera anksioznosti, što dovodi do konfuzije između realno niske anksioznosti i niske anskioznosti nastale kao rezultat postiskivanja; odnosno, dovodi do teškoća prilikom razlikovanja osoba koje su sklone potiskivanju i onih koje nisu anksiozne.

Vajnberg (Weinberger et al, 1979)  je sa saradnicima sproveo istraživanje u kome je kombinovao skorove na anksioznosti i odbrambenosti. Na osnovu ove dve skale dobila se podela na 4 grupe osoba:

1. Osobe koje su sklone potiskivanju – visoka odbrambenost i niska anksioznost
2. Odbrambene – visoko anksiozne osobe: visoka odbrambenost i visoka anksioznost
3. Neanksiozne osobe – niska odbrambenost i niska anksioznost
4. Neodbrambene – visoko anksiozne osobe: niska odbrambenost i visoka anskioznost

Dakle, osobe koje su sklone potiskivanju izveštavaju da osećaju malo ili nimalo anksioznosti, ali su odbrambene i zaštitnički nastrojene – to jest izuzetno su samoprotektivne.

Šta kaže kognitivna psihologija?

Za kognitivne psihologe, potiskivanje je jednostavno zaboravljanje nečega što je neprijatno. Međutim, takvo motivisano zaboravljanje, nikada nije dokazano u kontrolisanim istraživanjima. Eksperimenti su rađeni tako što su eksperimentatori bili bezobrazni (ili fini) prema osobama koje su pokšavale nešto da nauče. Kasnije se pokazalo da se manje sećaju onoga što su učili kada im je iskustvo tom prilikom bilo negativno nasuprot pozitivnom.

Istraživanja su pokazala da ako pitate ljude da govore o svom detinjstvu do osme godine, oko 50% će dominantno imati pozitivna sećanja, 30% negativna, 20% neutralna. Ali, to ne mora biti posledica potiskivanja, to može biti jednostavno činjenica da su ljudi imali srećna detinjstva.

Još jedno istraživanje pružilo je dobre dokaze o potiskivanju: majke koje su se nedavno porodile upitane su da govore o kvalitetu i kvantitetu bola koji su upravo doživele. Onda su upitane to isto  nekoliko meseci kasnije. Ispostavilo se da što su kasnije govorile o bolu, to se njegova jačina smanjivala.

Još jedna deskriptivna teorija o potiskivanju kaže da je potiskivanje poseban slučaj nemogućnosti prizivanja sećanja u svest. Možda sećanja nisu ostala u sećanju zbog cenzure, ali do njih je teško doći zbog nedostatka relevantnih okidača koji će sećanje pokrenuti. Anskioznost može igrati ulogu u tome, u smislu blokiranja ili nedopuštanja pronalaženja okidača, ali ne kao uzročnik.

Reference:
Furnham, A., Petrides, K. V., Sisterson, G., & Baluch, B. (2003). Repressive coping style and positive self‐presentation. British Journal of Health Psychology, 8(2), 223-249.

Furnham, A., & Osborne, A. (1986). Repression-sensitization, self-image disparity, and mental health. Educational and Psychological Measurement, 46(1), 125-133.

Furnham, A., & Traynar, J. (1999). Repression and effective coping styles. European Journal of Personality, 13(6), 465-492.

Weinberger, D. A., Schwartz, G. E., & Davidson, R. J. (1979). Low-anxious, high-anxious, and repressive coping styles: psychometric patterns and behavioral and physiological responses to stress. Journal of Abnormal Psychology, 88(4), 369.

Autor: Adrian Furnham
Izvor: Psychology Today
Prevod i adaptacija: Katarina Mladenović

Comments

comments