Pitajte psihologa

 

Važna informacija ❗️

Od 14.11.2020. „Pitajte psihologa” ide na pauzu. Potreban nam je odmor, a kad budemo ponovo aktivirali stranicu, javljamo vam.

Na sva pitanja koja su stigla do danas, poslaćemo odgovore. Od 14.11. više nećemo objavljivati komentare.

Stranica će i dalje ostati, kao i dosadašnja pitanja + odgovori.

Do skorog čitanja i pisanja, pozdravljamo vas! 👋

Tim Psihoverzuma

305 Comments

  1. Pozdrav! Mislim da mozda imam neki poremecaj licnosti i razmisljam o terapiji ali bi volela da se ovde prvo otvorim i da mi vi pre toga date neke iskrene ideje o mojim problemima (znam da ne mozete biti sigurni 100%). Napisacu Vam nesto o sebi, izvinjavam se zbog duzine.
    – Stidljiva sam i ne volim da pokazujem drugima svoje slabosti
    -OCD
    – Opsednuta sam ljudskim ponasanjem, konkretnim ljudima, identifikacijom sa njima
    – Imam strog unutrasnji glas i to me ljuti, jer ne volim sebe vise nego druge
    -Ponekad imam osecaj da sam previse grandiozna da bi bila grandiozna
    – Zelim savrsenog prijatelja, dream team, simbioticku vezu iako ne kazem da bi takav neko mene (egocentricnu silom prilika) hteo, ne mogu to naci ali me odbijanje ne rastuzuje jer ko me odbije i nije za mene
    – Maladaptivno sanjarim o paznji i nekad u drustvu kad sam primorana da budem u centru paznje ili hocu da se otvorim pocnem kompulsivno da se ponasam kao neempaticna osoba i attention seeker
    – Nazalost sam empaticna, podrzavam ljude, postujem sve sto jesu, misle da jesu i zele da budu, trudim se da pruzim koliko znam odgovarajucu emocionalnu reakciju (ne ignorisem ali zbog stidljivosti ne znam kako to izgleda)
    – Moj omiljeni sport je da pokazem svima da sve mogu sama i izigram statistiku no shvatam da time ignorisem svoje potrebe i da to moze da me kosta
    – Nemam prijatelje i nikad nisam bila u vezi (trudim se ali ako me neko ne odbije postane sebican u mom drustvu jer nisam agresivna)
    – Kada zelim da kazem nesto brzo kazem suprotno
    -Nemam tu *sliku sebe u drustvu*, cini mi se da moras imati sposobnost laganja sebe da bi to imao?
    – Losi roditelji- fizicko kaznjavanje u detinjstvu, vredjanje, ponizavanje, ubedjivanje da moram da se mucim i zrtvujem za nesto, ubijanje duha, kreativnosti, optimizma i entuzijazma. Moja osecanja su bila uvek zanemarivana, zloupotrebljavana, raspravljana iz hobija. Ljutim se na sebe sto sam zbog njihove nesavesnosti utrostrucila svoje standarde prema sebi.
    – Imam cudnu tendenciju da obezvredim i*sterilisem* svoja osecanja npr.volela bih da mi *prvi put* bude iz razumevanja, svidjanja, postovanja i poverenja ali ne nuzno u vezi i ljubavi
    – Ponekad se ponasam cudno kada zelim da verujem odredjenoj osobi, budem skroz neagresivna i raznezena, delujem submisivno iako to nisam
    – U sustini, u fazonu sam da nista ne moram (OCD se zlobno smeje) ali da sve moram da mogu dok nije protivno mojim vrednostima

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovana,
      Većina sadržaja koji ste izneli odnosi se na viđenje sebe u komunikaciji sa drugima- sa jedne strane navodite: ,,…pocnem kompulsivno da se ponasam kao neempaticna osoba i attention seeker’’, dok sa druge strane kažete: ,,stidljiva sam i ne volim da pokazujem drugima svoje slabosti’’. Ovakav opis može da uputi na manjak samopouzdanja u socijalnim situacijama, odnosno- da možda niste sigurni kada Vas neko prihvata. Kada nismo sigurni u to da li nas druga osoba prihvata i šta zapravo misli o nama, onda je i osećanje strepnje, straha ili razočarenja zbog neispunjenog očekivanja razumljiv odgovor. Neke osobe, želeći da izbegnu strah koji osećaju, zauzimaju poziciju nekoga ko analizira druge i situaciju, a ustvari se emocionalno udaljavaju od ljudi. Negativan aspekt je da osoba tada drugima može da deluje nezainteresovano, kao da je na distanci i da zapravo propušta šansu da prepozna nekog ko bi je iskreno razumeo. Od pomoći može da bude prisećanje na sigurnu relaciju iz života (npr. sa osobom iz porodice, prijateljem iz detinjstva), na način da takav odnos može da bude model (primer) za građenje novih, jer imamo makar i minimalno iskustvo kako izgleda kada nas neko prihvata, znamo kada se neko postavi blagonaklono i prijatno prema nama.

      Pokušajte sebi da date odgovor na pitanja:
      – Kako su se prema Vama ponašale osobe u porodičnim i/ili prijateljskim odnosima u kojima ste se osećali prihvaćeno?
      – Kako treba neko da se postavi prema Vama, kako da se ponaša, da biste želeli da Vam bude prijatelj? –
      – Da li Vi, nekim svojim ponašanjem utičete da ljudi ne uspeju da Vam se približe?

      U želji da pronađe uzrok trenutnog problema, kao i u traganju za rešenjem i novim načinom pristupa, može se desiti da se osoba ,,uplete’’ u sopstvena razmišljanja, pa da početni problem deluje još teže i bez rešenja.

      Zbog toga, procena je da od izuzetne koristi može biti ukoliko biste sa stručnjakom detaljnije razgovarali o tome kako se osećate, kako da prevađete psihološke prepreke koje ste opisali i kako možete povećati sebi šansu da budete okruženi ljudima koji Vas razumeli i prihvatali. Verujem da je psihoterapija proces i mesto gde možete dobiti psihološko mišljenje, kao i konkretnije smernice za razmišljanje, tako da bih Vas podržala da u traganju za rešenjem navedenih problema potražite podršku psihologa.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

      • Postovana, da li je normalno da me partner ostavi zbog toga sto ne moze da prihvati cinjenicu da sam prethodnog partnera prevarila? Inace imamo lep odnos nemamo nekih problema u vezi.

        • Bojana Škorić kaže

          Poštovana Vuko,
          Postoji mogućnost da Vašem partneru činjenica da ste prethodnog prevarili budi određen stepen anskioznosti (straha) – da njemu, u emotivnoj vezi sa Vama, može da se dogodi slična situacija. Takođe, mogućnost je da i samo razmišljanje na tu temu provocira neko staro sećanje i poznatu neprijatnu emociju.

          Tema prevare je veoma široka: ona se dešava iz različitih razloga, može da postoji u različitim formama i vremenskom trajanju. Paralelna relacija upućuje na postojanje nezadovoljstva u partnerskom odnosu koji se vidi kao primaran. Pitanja na koje možete sebi dati odgovor su: ,,Čime ste bili nezadovoljni pa ste prevarili prethodnog partnera? Da li bi danas Vaše izražavanje nezadovoljstva izgledalo drugačije? Ako da, na koji način? Ako ne, zbog čega smatrate Vam je takav način koristan?’’

          Naveli ste da ,,…da li je normalno da me partner ostavi zbog toga sto ne moze da prihvati cinjenicu da sam prethodnog partnera prevarila?’’ dok u sledećoj rečenici kažete: ,,Inace imamo lep odnos nemamo nekih problema u vezi.’’ Ovaj kontrast u izjavama sugeriše da je tema poverenja među patnerima i doživljaj sigurnosti u vezi od suštinskog značaja – od toga zavisi opstanak same relacije.

          Kada osoba oseća strah u vezi, ono šta druga strana može je da razmotri je: da li partnera doživljava kao važnu osobu u životu? Da bi se gradilo poverenje potrebno je napraviti iskreno obećanje pre svega sebi, a u sledećem koraku i jasno verbalizovati partneru – ukoliko se primeti nezadovoljstvo u vezi da će se sa njim/njom razgovarati o tome. Psihološko savetovanje jeste mesto gde pojedinci i parovi odlaze sa ovakom vrstom pitanja, pa bih Vas podržala da detaljnije o ovom pitanju razgovarate sa psihologom.

          Srdačan pozdrav,
          Bojana Škorić, MA psiholog
          http://www.introspektiv.com

      • Zdravo,vec duze vreme mi se nesto cudno desava a ni sama ne znam sta upala sam u neki zacaran krug iz kog ne mogu da izadjem…Jednostavno sve vidim crno kao da nemam volju ni za cim sve mi je postalo sve jedno nemam neki cilj postala sam mrzovoljna previse po ceo dan sedim i razmisljam sta ako ovo sta ako ono sta ce biti sutra gde cu biti za nekoliko godina plasim se gubitka roditelja jedinica cam dq ne ostanem sama o tome stalno razmisljam,uvece ne mogu da spavam budim se lupa mi srce pa pocnem da placem i da krenem da razmisljam ceo dan lezim ne radim nista a tek mi je 18..ne zelim da idem od kuce zavrsavam 4.god srednje jer ne zelim bez roditelja nigde mnogo sam vezana oni su mi sve plasim se da ih ne izgubim sve mi se skupilo rekla bih da imam problem sa anksioznoscu i sigurna sam jos necim jedino sta me smiri je da gledam garderoba i sopingujem bez toga ne mogu to me cini srecnom,pomozite mi da nadjem neki cilj da krenem polako a ne da sedim po ceo dan u kuci i da buljim u telefon.Pozdrav♥️

    • Postovana,
      Htela bih da vam se obratim za pomoc posto imam problema u porodici a malo i ja sa sobom isto zato sto sam nesigurna malo imam anksioznost i dosta sam osetljiva tacnije sa majkom imam problema ona vec godinama boluje od multiple skleroze od 2013 a ima nazalost i demenciju malo, ranije je isto bila bolesna ali sad se stanje jako pogorsalo doktori su joj dijagnostkovali mentalnu deteoriaciju senilnost i tako to tesko hoda moze ali tesko ima problema sa gutanjem vode soka kafe i tako to vrtoglavice bolove pa pije i dosta lekova ali verujte najgore je sto ona nece nista da poslusa ona hoce sama da krene da ide negde i niko ne moze da je zaustavi sama ide uzima vodu drzi a moze lako da padne jednom sam ja bila otisla do kupatila i rekla joj da ne ona otisla do baste i slomila ruku bila gips tri nedelje nosila meni to stvara sve stres strah nervozu i tako to a sto je najgore i moj otac isto covek je imao pre 20 god mozdani udar i ona isto jednom posto mora da pije lekove on joj jednom dao i ona pljunula sve na pod i pocela to je zbog te bolesti tako da se smeje i on je udario jednostavno tesko sa njom a desavalo se i vise puta da je udari i sve mi je to tesko a lekari nista ne mogu da pomognu on je tako malo grublji covek i to opet ne valja jako mi tesko sa njima pa molim vas za savet sta sa njima da radim posto i on kad mu kazem tera po svome a i ja sam mlada moram da zivim.

      • Poštovana Jelena,
        Okolnosti u kojima ste zahtevaju strpljenje i veoma je razumljivo da Vam je se nekada osetite nesigurno. Vezano za pitanje brige o majci i njenom zdravstvenom stanju, predlog bi bio da zatražite mišljenje lekara koji vodi lečenje Vaše majke. Moguće je da ponašanje koje pokazuje Vaša majka, pokazuju i drugi pacijenti, pa je dobro čuti mišljenje lekara koje su preporuke koji su sve načini negovanja pacijenata sa tom dijagnozom.

        Pratite nas i dalje,
        Bojana Škorić, MA psiholog
        http://www.introspektiv.com

  2. Sandra Karlic kaže

    Postovani,moj Problem je ovakav,do prree tri dana ni je na poslu pocela,nesto sam se iznnervirala,i odjjedno je pier pritisak u vratu,osecaj kao da nisam ti,gledamm kroz laufe,osrcaj propadaanja,vrucine u glavi,pritiska u usima,osecaaj da su noge lagane,ili teške,osecaj da ću se onesvestiti.Inace sam jako karaktera,mada mi se puno toga izdešavalo.Oticicu kod doktora sam mu je problem što sam sa detetom sama jer muz stalno radi do kasno a i ja radim..Plačem stalno jer mislim da umirem od nečeg.Inace imam i skolliozu crtanog dela kičme.. Plašim se da nemam tumor ili nešto.Moj dan se sastoji od posla i čuvanje deteta,retko gde idem jer nemam vremena.Mmolimm vas pomozite,šta je u pitanju,ne mogu više sebe da trpim ovakvu.

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovana Sandra,
      S obzirom da ste naveli ,,…nešto sam se iznervirala…’’, a zatim navodite niz neprijatnih simptoma, prva pretpostavka je da postoji mogućnost da ste doživeli veoma intenzivnu reakciju anksioznosti, odnosno – panični napad. Apsolutno Vas podržavam da obavite pregled kod lekara, da se odgovorno postavite prema svom zdravlju i da čujete mišljenje stručnjaka, jer u protivnom objašnjenje ostaje na nivou pretpostavki.

      Što se psihološkog dela tiče, nekada čak i male promene u dnevnoj rutini mogu da doprinesu da se čovek oseća smirenije i zadovoljnije. Napisali ste: ,, Inace sam jako karaktera, mada mi se puno toga izdešavalo’’. Podržala bih Vas u tome da razmislite i potražite odgovore: Da li Vam neka dešavanja ili relacije sa ljudima predstavljaju dodatan izvor stresa? Ako da, da li mislite da možete na drugačiji način da se postavite u sličnim situacijama?

      Verujem da je preduzimanje adekvatnih akcija u traženju pomoći bolje od čekanja da problemi prođu sami od sebe.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  3. Postovanje. Lecim se od depresije vec 4 godine u adekvatnoj ustanovi, imam urednu terapiju, idem redovno na kontrole i imam podrsku sa svih strana. Dijagnoze su: f 33,f 60. Pored toga, anksiozna sam. Uglavnom, to je jedan krug iz kojeg nikako ne mogu da se iscupam pored sve podrske i ljubavi bliznjih. Bude dobro neko vreme, pa lose i tako zivim zadnje 4 godine. Plus napadi panike, histerije, placa, kolaps, nesvestice. Fizicki sam zdrava, ali i organizam i telo reaguju na te stvari koje ustvari jako iscrpljuju i dovode do izvesnih fizickih tegoba. Nemam samopouzdanje, hipersenzitivna sam, empaticna, preplasena, imam konstantni osecaj krivice. Imam strahove koji su se intenzivirali u zadnjih godinu dana, strah od smrti,bolesti,da ce se nesto desiti mojim bliznjima itd. Ja sam svesna svog problema i mnogo puta pokusavam da usvojim sve korisne stvari koje su mi recene, ali takodje ih i zanemarim i u pojedinim momentima ne mogu da kontrolisem negativne emocije koje me preplave i stvorim i sebi i bliznjima haos i brigu. Nakon tih ,,napada”, da tako kazem, kao da sam umrtvljena, naravno i zbog lekova za smirenje ( lorazepam, a ranije ksalol/ksanaks ), a i organizam se iscrpi. U sustini, ja sam ovih zadnjih godina u ovakvom stanju mnogo puta pobedila sebe, ali isto tako i porazila. Prosto, nemam zasto da budem ovakva, jer hvala Bogu, imam porodicu, divnog decka, prijatelje, normalan zivot, ogromne prilike i sanse za prosperitet, a opet imam strahove, sumnje, nesigurnost u sebe, nesamopouzdanje. Treba da budem zahvalna i stalno se kajem i preispitujem sebe. Stavljam sebe u poziciju drugih i bude mi zao, tesko, a ja sam u sustini jedno zrnce u ovom kosmosu koje ne moze celom svetu da pomigne,jer je to jednostavno nemoguce. Utopista sam, idealista, gledam zivot kroz ruzicaste naocare, iako sam svesna da postoji i zlo na ovom svetu i da nije sve bas tako divno i sjajno.A sad bih Vam dala jedan primer, od 2018. godine sam 6 puta letela za Maltu( tamo mi je decko) i uvek pre toga sam imala uzasne strahove,misli, crne,morbidne slike,da ce mi nesto biti, a kad se suocim sa tim posle, odjednom postanem drugacija: hrabrija, aktivnija, snalazljivija, strah je manji. A znam da me tamo ceka lep zivot sa mojom ljubavi i opet se bojim. Za nedelju dana idem 4. put tamo i ovog puta bih ostala duze, da zivim sa njim i da, ako uspem, nadjem nesto da radim, a preplasena sam, strahovi su se opet javili, iako je proslo samo 4 meseca od mog zadnjeg odlaska tamo. Borim se nekako sa sobom, sa strahovima, mislima, nesigurnoscu, na neki svoj nacin, i zelim da budem psihicki bolje da bih mogla da profunkcionisem i da budem i majka, supruga,da radim i slicno. Mnogo su korisni saveti i strucnih lica koji mi pomazu i koji su divni ljudi, samo eto, opet na kraju sve zavisi od mene same i ja to znam. Negde sam procitala recenicu: ,,Hrabri ljudi se boje”, tako da, ipak ima nade, verujem. Hvala unapred na odgovoru i srdacan pozdrav.

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovana,
      Drago mi je kada pročitam da se osoba savesno postavila prema psihijatrisjkom lečenju. Iz sadržaja koji ste napisali, procena je da ono šta Vam predstavlja teškoću jeste to što se nekada obesrabrite i razočarate, jer se u procesu napretka desi ,,korak u nazad’’. Zapravo, radi se o pojavi koju trebamo da uvrstimo u tok lečenja, jer se u praksi pokazalo da se poboljšanje funkcionisanja ne dešava uzlaznim linearnim tokom. Čovekovo psihičko funkcionisanje određeno je brojnih faktorima, a proces lečenja podrzumeva bavljenje onim elementima koji su neprijatni i imaju tendenciju da se ponavljaju. Upravo je zbog toga kontinuirana psihoterapija veoma koristan vid pomoći kada je pacijent i pod farmakoterapijom. Napisali ste: ,,…pokusavam da usvojim sve korisne stvari koje su mi recene, ali takodje ih i zanemarim i u pojedinim momentima ne mogu da kontrolisem negativne emocije koje me preplave i stvorim i sebi i bliznjima haos i brigu’’. Verujem da se nakon ovakvih situacija, u staloženijem stanju, može izvući zaključak na nivou – Šta sledeći put raditi u sličnoj situaciji kada imate utisak da negativne emocije mogu Vas preplave?

      Strahovi, sumnje, nesigurnost u sebe, manjak samopouzdanja jesu doživljaji koji se ponekad moraju javiti većeni ljudi. Kada bi čovek u svakom ternutku bio samopouzdan, možda bismo mogli da postavimo pitanje da li je u pitanju neka vrsta narcisoidnog viđenja sebe. Zbog toga prihvatanje ideje da se možemo uplašiti i biti nesigurni jeste korak ka razvijanju tolerancije na neprijatnost, a istovremeno i način kako izdrađujemo stav da se suočimo sa strahom; kako da, i pored manjka samopouzdanja koje osećamo u trenutku, uradimo ono šta verujemo da nam je važno.
      Zbog toga bih Vas podržala da se sa strahovima, mislima i nesigursnošću ne borite, već da ih prihvatite na način da im dopustite da se nekada jave, da Vas ne iznenade, da Vas pojava neprijatnih emocija i misli ne obesrabri, da pokušate da razumete logiku njihovog javljanja, da probate da čujete šta strahovi žele da vam ,,kažu’’; od čega stahovi žele da vas sačuvaju i da probate nekada da im poručite da umete da se čuvate sami i bez njih.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

      • Postovanje…
        Sa deckom sam u vezi oko godinu ipo,sve je super bilo i slazemo se ,dobar je,pazljiv ,ma sve,prije pet mjeseci se prehladio,kada je pocela korona,plasio se da nije to,ali nije,pio je antibiotike,zatim je imao problem sa zeludcem,opet je isao kod dr sve snimao,nalaze radio,imao helikobakteriju i to je proslo onda je poceo da se plasi bolesti i da ide kod doktora,uznemiren je,ne spava skoro,u toku noci sat ,dva i ne,iscrpljen je ,sad shvata da nema neku drugu boles ali je postao anksiozan i depresivan,ne zeli da radi,samo osluskuje sta ga zaboli,panici,ima glavobolje,radio je i skener glave sve je u redu,to traje vec mjesec dana,ja ne znam sta da radim i kako da mu pomognem,stalno govori kako ce da poludi,ima strah od toga sta ce ljudi reci i kolege na poslu ako nesto pogrijesi ,da ce da vide kako sa njim nesto nije u redu,isao je i kod psihijatra,dao mu je xanax ali njemu nije bolje,ne spava ima svakodnevne glavobolje,mozete li mi vi reci sta da radim,kako da se ja ponasam ,jer ni meni nije lako sve ovo,ne mogu takvog da ga gledam,a ne mogu ni da ga ostavim,volim ga i zelim da mu pomognem samo ne znam kako? Hvala

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovani Jovane,
      Pitanje je veoma koncizno i ne može se steći specifičnija slika na šta se ono odnosi. Upotrebili reč ,,toliko’’ – to sugeriše da osoba koja procenjuje potencijalno smatra da je nečega ima previše. Da li je u pitanju procena sa kojom bi se složili psiholog i psihijatar – moguće je, a sa druge strane postoji mogućnost i da osoba koja ima krajnje subjektivne kriterijume procene.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  4. Pozdrav Bojana

    Nisam ni ja siguran sta je vise problem. Dok se drugi bore da smrsaju ja se borim da pojedem nesto. Mislim da je sve pocelo pre desetak godina kad sam poceo da izbegavam hranu. Strah me je bilo tada da mi se ne zgadi jer sam u drustvu cesto imao intenzivan strah i gadjenje, da li ce mi biti ukusna itd. I sada je tako. Ne znam da li previse razmisljam o hrani da li je previse analiziram ili je to dobar pravac za razbijanje straha. Da li razmisljanjem o hrani i tome sto sam svestan sta se desava dok jedem (zalogaja gutanja itd) ja hranim to gadjenje ili suprotno.
    Hvala unapred

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovani,
      Pokušajte da razmislite o pitanju: Šta se dešavalo u periodu kada Vam se pojavio navedeni problem? Jedna pretpostavka je da se tada možda dogodilo nešto na šta ste reagovali neprijatnim emocijama; lični utisak ili događaj koji je bio posebno stresan i da strah i gađenje zapravo imaju uzrok koji se ne tiče ishrane. Takođe, uvek kada govorimo o hrani, trebamo da preispitamo stavove vezane za sliku o telu, odnosno postaviti pitanja:
      – Da li osoba ima dobit da održava strah i gađenje prema hrani?
      – Da li je to možda način kako održava željenu kilažu?
      – Da li ima utisak kada bi rešila problem koji ima da bi izgubila kontrolu u ishrani?

      Naveli ste ,,Da li razmisljanjem o hrani i tome sto sam svestan sta se desava dok jedem (zalogaja gutanja itd) ja hranim to gadjenje ili suprotno’’ – analiziranje u jednom trenutku može da radi protiv nas na način da počnemo da gubimo objetivnu procenu situacije. Tada je korisno zaustaviti takav misaoni tok i usmeriti pažnju na dešavanja oko nas. Navika da se reaguje strahom u sličnim situacijama može zapravo da zamaskira naš autentičan utisak. Ishrana je prirodan proces kako živa biće obezbeđuju sebi energiju – kroz hranu. Zbog toga verujem da bi bilo korisno za Vas da radite na formiranju nove navike pristupa ishrani.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  5. Poštovanje, iako je jako teško da u kratkim crtama predstavim svoju situaciju, pokušaću evo. Prije 3 godine, napravila sam veliku grešku i dovela svoj 13-ogodišnji brak u pitanje, jednom platonskom, tj. više emotivnom kratkom “vezom” sa drugim muškarcem. Muž je saznao, prekinuto je to što nikad nije ni trebalo da se desi…taj čovjek čak nije više ni u našoj zemlji, ali uslijedio je pakao. Od fizičkog i psihičkog maltretiranja, muž je upleo u taj naš problem i moje roditelje…jednostavno je vidio zlo i zavjere u svemu oko mene, bio je jako loše psihički. Na momente sam mislila da ne mogu izdržati te torture, i da djeca gledaju grozne scene sa najgorim uvredama i fizičkim napadima, čak sam imala zabrane da se djeca i ja čujemo i viđamo sa mojim roditeljima jedno vrijeme, ali u želji da ispravim svoju pogrešku, da se otac moje djece izvuče iz takvog stanja, izdržala sam sve to, i vremenom je zaista postajalo mirnije, uspostavljali smo sve bolji i bolji odnos…aaali. Bila bih najsretnija da nema ovog “ali”. Kaznio me i kažnjava i dalje preko mojih roditelja. Zakleo se da ih nikad više neće posjetiti i drži se toga! Jedinu komunikacija s njima ima kada oni nas posjete, što je vrlo rijetko, kao kulturan je i normalno razgovaraju, ali osjetim nervozu s njegove strane. Jer, “oni su me podržali u mom zlu” – tako kaže, a moji roditelji su me kritikovali zbog mog postupka, žele kao niko da nas dvoje opstanemo kao porodica, sa dvoje divne djece. Čak nije prisustvovao sahrani bližeg člana porodice, zamislite, uz mene su bili i njegova majka, sestra, zet, ali on je za to vrijeme hladno sjedio u našem stanu, niko nije uspio doprijeti do njega da se trgne, da ne može tako. Svojoj djeci želim sretno i mirno djetinjstvo i dalje sazrijevanje, s oba roditelja, ali oba roditelja koji su jedno drugom prijatelji, podrška, snaga. Zamislite kako je meni kada sama s djecom idem roditeljima na praznike, uskačem im kada su bolesni i kada me trebaju…sama sam u svemu tome…to užasno boli. I onda kada pomislim na djecu, kako ne želim njima ništa da fali, i tako prolaze dani u svakodnevnim poslovnim i zanimacijama oko djece, ipak je divan otac i obožava ih. Samo eto, našao je način da ja ispaštam dok sam živa što sam se usudila da njega prevarim.
    I možda bih ga i nekako shvatila, da je on bio uzoran muž, a i sam je bio otkriven u ljubavnim porukama i flertovima sa drugim ženama. Ja sam tada sama patila i plakala, nudila sporazumni razvod uz zajedničko skrbništvo nad djecom. Oprostila!
    A on je meni, nakon moje jedne jedine greške prijetio djecom na najgori mogući način, kao kad bih ga ostavila da se odreknem i djece, jer njih troje idu u paketu!
    I sad se samo pitam, da li je nekom neutralnom čitaocu sa strane ova moja situacija normalna ili ne?

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovana,
      Ako bi se trenutak Vaše platonske emotivne veze pre tri godine posmtrao kao pokazatelj krize u bračnoj relaciji, iz sadržaja koji ste naveli, moglo bi se zaključiti da se kriza nije prevazišla u smeru izgradnje funkcionalne relacije između supružnika. To upućuje da bi se moglo raditi na uspostavljanju funkcionalnog odnosa, ukoliko postoji i minimalna motivacija kod oba partnera. Bračno savetovanje i psihoterapija jeste način koji može da pomogne da se supružnici pomere iz tačke u kojoj konflikt stoji ,,zamrznut’’. Period nakon što je Vaš muž saznao za emotivnu vezu nije poremetio samo Vaš partnerski odnos, već navodite i da su deca posmatrala svađe između Vas. To je zadatak za Vas kao roditelje (Vas i muža) – konflikt između roditelja deci izvor stresa i da je roditeljski zadatak je da pronađete rešenje da ih zaštitite od izlaganja takvoj vrsti situacija.

      Razumem da je situacija neprijatna i teška, zato bih Vas ohrabrila da potražite stručna lica sa kojima biste mogli više i detaljnije da razgovarate na ovu temu u smeru prevazilaženja stresnog stanja.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  6. Postovani,
    Ne znam u cemu je problem ali osecam se kao da me svi gledaju drugacije, da se ne uklapam nigde. Ne sminkam se, ne nosim kratko, nemam drustvene mreze, sama sam to odlucila jer ne vidim nista dobro u tome, sve je to lazno i cini da se osecamo gore. Zbog toga sto sam DRUGACIJA imam osecaj da me svi odbacuju. Ne zelim da komuniciram sa vecinom ljudi iz familije jer mi jednostavno ne odgovaraju, ne svidja mi se sto su dvolicni ili tako nesto, jednostavno, losi ljudi. Sve vise imam osecaj da me svi guraju od sebe, oni sa kojima sam u dobrim odnosima, a ja sedim u uglu. Povremeno imam iskrenu zelju da poginem jer ne mogu da izdrzim svu patnju.

  7. Bojana Škorić kaže

    Poštovana Marija,
    Zbog poslednje rečenice u kojoj ste izneli: “Povremeno imam iskrenu zelju da poginem jer ne mogu da izdrzim svu patnju.” primaran savet je da patnju ne trpite, već da obavite psihijatriski pregled i čujete lekarski mišljenje koji su konkretni načini kako se ovakav tip tegoba rešava. Psihološki i psihijatrijski problemi mogu da se manifestuju kroz izuzetno snažnu emocionalnu bol, a ne sme se zaboraviti da psihička patnja može biti prolazna i da za nju postoji adekvatna pomoć.

    Što se tiče problema koje ste izneli u poruci – podržala bih Vas u tome da sebi zadate pitanja:
    – Kako biste želeli da Vam izgleda prosečan dan?
    – Koje osobine cenite kod ljudi?
    – Sa kojim ljudima biste želeli da provodite više vremena?
    – Čime želite da se bavite?

    Razumem da okolina nekada može da bude otežavajući faktor u tome da se osećate dobro, međutim teoretski postoji mogućnost da osobe iz okoline koje bi Vas potencijalno razumele, ne uspevaju da Vam priđu, jer im ne date šansu.

    Srdačan pozdrav,
    Bojana Škorić, MA psiholog
    http://www.introspektiv.com

  8. Dobar dan, imam problem sa svojom bakom. Nisam sigurna koji problem ima ali svi smo svesni toga da ona ima problem. Zivi sa dedom i njega krivi za sve, sta god se desilo ona ga vredja preti kritikuje i samo o njemu prica. Kada pokusamo da je nateramo da prica o necem drugom uvek umesa njega u svaki razgovor, ako je posavetujemo da ode kod lekara prica kako ona nije luda i automatski stvara mrznju prema svima koji je kritikuju, vredja nas i 10 minuta od razgovora u kom nas je vredjala ona nije svesna sta je sve izgovorila i smatra da nista lose nije rekla. Ne sredjuje po kuci, ne kuva, menja sama svoje lekove, ne odlazi kod lekara, ne seta se i jako je neuredna. Ako mozete pomozite, hvala unapred

    • Poštovana Ana,
      Kako sam razumela izneto, Vaša baka ima problem sa neadekvatnom ljutnjom, čiji ,,višak’’ se ogleda: u konstantnom vraćanju na stalni objekat ljutnje – dedu i uvredama koje upućuje ostalim ukućanima. Ono što može da bude zadatak ostalih ukućana je da jasno iskomuniciraju da su im agresivni verbalni ispadi i uvrede neprihvatljivi, kao i da pokažu spremnost, ukoliko se agresivni sadržaji nastave, da prekinu trenutnu kominikaciju i izađu iz prostorije. Obzirom da Vama smeta bakino ponašanje, a istovremeno brinete za nju, potencijalni zadatak za Vas je da se zaštitite kao strana kojoj su uvrede upućene i na takav posredan način poruka osobi koja ima problem u ispoljavanju ljutnje da menja način pristupa.
      Kada govorite: ,,Ne sredjuje po kuci, ne kuva, menja sama svoje lekove, ne odlazi kod lekara, ne seta se i jako je neuredna’’ – razmotrite da li je to nešto što je tipično za bakino ponašanje od ranije, da li se ona godinama u nazad ponašala slično ili je Vaš utisak da dolazi do netipične promene u ponašanju koja okolinu ostavlja ,,u čudu’’? Ukoliko je stanje približnije prvoj opciji, tada je problem na psihološkom ,,terenu’’ i cilj pojedinaca (ukućana) je da budu jasni – šta im je prihvatljivo, a šta nije u bakinom ponašanju, i na taj način upute poziv baki da ,,gasi’’ agresivne reakcije i razvije brižniji pristup.
      Ukoliko se radi o drugoj opciji, tada je potrebno konsultovati lekara koji vodi lečenje (od bolesti od koje pacijent boluje i ima prepisanu terapiju) i razgovarati sa lekarom da li je menjanje terapije sloboda pacijenta ili naznaka određenih psihijatrijskih stanja.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  9. Postovani,
    Ljudi obicno zatraze pomoc kada osjete da ” ne mogu normmimmalno ” funkcionirati u svakodnevnim obvezama. Medutim sto bi znacilo ako su te svakodnevne obveze odjednom prestale i osoba je toliko zbunjena da vise ni sama ne zna tko je i sto je. Naime otkaz na poslu nakon 6 godina svakodnevne rutine i navike te tegativni komentari koje u trenucima nezaposlenosti i potpuno nove situacije shvaca doslovno ali predoslovno… . Kao npr ti nisi normalan ajde se lijeci.. jer konstantno place i ima potrebu stalno govoriti da se bez posla osjeca lose ali ostali to ne mogu slusati… a li he to snizeno samopuzdanje ili nesto jace ..hvala

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovana Ana,
      Prekid radnog odnosa, naročito u situacijama kada nije planiran ili osoba nema novu opciju radnog mesta, po definiciji jeste stres, jer se osoba adaptira na nove okolnosti. Te okolnosti podrazumevaju izostanak ustaljene rutine i otvaranje slobodnog vremenskog prostora, koji se treba ispuniti novim sadržajima. Izostanak radnog mesta, za onoga ko želi da ima posao jeste frustirajuće, te se mogu javiti neprijatne emocije: tuge za starim poslom, strahom od neizvesnoti novog posla, nezadovoljstvo materijalnim stanjem isl. Ono šta može da bude zadatak je da osoba pokuša da napravi neku vrstu plana u odnosu na koji bi se angažovala. Ostajanje bez posla treba da podstakne osobu na traženje novog radnog mesta ili pravljenja uslova života koji će moći da se oseća staloženije. Takođe, korisno je odgovoriti na pitanja:
      – Kojim konstruktivnim sadržajima može ispuniti dan?
      – Da li uprkos neprijatnom osećanju povodom ostajanja bez posla može da usmeri pažnju na lepe stvari i događaje koje se dešavaju oko nje?

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  10. Postovana,
    Celog zivota sam pesimista, uvek mi dogadjaji imaju negativan ishod ( krenem na ispit ja mislim da sigurno padam bez obzira sto sam spremna maksimalno). Sada mi se desava da me potpuno zaokupiraju neki dogadjaji, moje recenice ili neke odluke koje donesem tako da uvek mislim da ce nesto lose da prouzrukuju ( da ce neko pogresno protumaciti moje reci, da nisam dobro postupila na poslu pa ce da me kritikuju). Onda trazim potvrdu porodice ili supruga da sam dobro postupila i da je moja napetost oko toga neosnovana. To mi stvara veliku anksioznost sa somatskim korelatima.. Kako da se oduprem tim negativnim mislima koje su potpuno neosnovane?

    • Poštovana Ljiljana,
      Stanje koje ste izneli moglo bi se opisati kao problem vezan za samopouzdanje. Kada u svakodnevnom funkcionisanju postoji niži stepen samopouzdanja, osoba ima takvu subjektivnu procenu vlastitih sposobnosti , znanja i kvaliteta da smatra da je nedovoljno spremna i sposobna da se suoči sa izazovima i zadacima. Ovo može da bude problem, jer osoba:
      a) može dobro da se suočava sa zadacima i problemima koje životne situacije stavljaju pred nju, a da ostaje ,,zaglavljena’’ u istom osećaju straha, strepnje, nemoći isl.
      b) može da izbegava situacije i tako bude na praktičnom gubitku novih iskustava i potencijalno različitih drugih dobiti.
      Smernica za razmišljanje koju bih istakla je da pokušate da napravite jednu vrstu eksperimenta – da prihvatite negativne misli, da im se ne suprotstavljate, ali da uprkos njihovom prisustvu radite, budete aktivni u onome šta Vam je važno. Druga smernica, koja ne isključuje navedeni predlog, je da kao ,,kontra teg’’ emocijama koje Vas preplave, angažujete racionalni, kognitivni deo i da pokušate da vežbate objektivniju percepciju situacije. Treća smernica je učenje kako samu sebe umiriti, kako sebi uputiti podršku koju tražite od drugih. Svakako, ovakav tip problema se rešava kroz psihoterapiju, jer je potrebno sagledati specifičnije situacije u kojima se osoba oseća anksiozno i raditi na jačanju delova ličnosti koji bi osobu u anksioznom stanju umirili.
      Ukoliko sami želite više da čitate i dobijete ideje koji bi Vas inspirisale na promenu, prosleđujem Vam linkove tekstova koji odgovaraju temi iznesenoj u pitanju.
      http://www.psihoverzum.com/sta-nas-cini-otpornim-na-greske-i-neuspehe/
      http://www.psihoverzum.com/samovrednovanje-u-sluzbi-mentalnog-zdravlja/

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  11. Postovanje, sin ima 17 god do pre sedam mesec je ziveo kod oca gde je imao potpunu slobodu nad sobom.Sad zivi sa mnom i ocuhom u inostranstvo tu ide u skolu ali problem je sto je jako zatvoren, ne zainteresovan za skolu ali ide redovno na nastavu.Po ceo dan je u stanju da sedi u sobi i slusa muziku, nece da jede samo slatko.Pati od neke visine boluje za skupim markiranim stvarima nikad nije zadovoljan potcenjuje moj trud i moju zrtvu za njim a svestan je da kod mene ima bolje i vise uslova za napredak i bolji zivot nego kod oca ali nece da prizna a nece ni da se vrati da zivi kod oca.Ne znam sta da radim pokusavam da pricam sa njim da vidim u cemu je problem ali on ne zeli da prica kaze nema problema a po njemu vidim da nesto nije u redu.Ovo je ukratko napisano nadam se da ima neko resenje za moj problem.Unapred Vam hvala!

    • Poštovana Ivana,
      Promena sredine je po definiciji stresan događaj, a prema sadržaju koji ste izneli promena se desila na nivou porodice sa kojom živi, lokacije na kojoj živi – pre svega mislim na kućne uslove u smislu prostora. Promena bi bila i mesto/grad boravka, ukoliko je to Vaš slučaj, onda i tu informaciju treba uzeti u obzir. Tinejdžerski period, kao razvoja etapa nosi brojne psihološke zadatke sa sobom, kao što su traženje mesta u društvu, ispitivnja vlastitih interesovanja, bavljenje pojavnim delom ličnosti – onim šta žele da drugi vide kod njega. U tom smislu, traženje markiranih stvari jeste “lakši”, vidljivi put da se ostavi utisak pred vršnjacima, ali i put koji sa sobom nosi frustraciju jer se na taj načine ne pravi razlikovanje ljudi po njihovim vrlinama i karakterima, već materijalnom (što naravno nikada nije okosnica bliskog prijateljskog odnosa). Utoliko je zadatak roditelja, da spram svojih mogućnosti, omoguće detetu da materijalne uslove za životne potrebe, ali i da postave sami sa sobom jasnu granicu koji je limit troškova.

      Procena u odnosu na izneti sadržaj je da bi za Vas i dečakovog očuha koristan psihološki zadatak mogao da bude rad na relaciji sa dečakom, u smeru zadobijanja poverenja – da može da Vam se obrati kad mu je teško, da pokažete bez insistiranja da ste spremni da čujete njegova mišljenja i stavove, da podstičete razgovore na teme koje su njemu bliske i zanimljive. Nekada previše direktnog traženja odgovora na pitanje ,,Šta nije u redu?’’ osobu može da uplaši, da reaguje povlačenjem, jer se plaši da ukoliko kaže šta oseća, da će uslediti neka vrsta grdnje ili kazne.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  12. Poštovani,
    Htela sam da Vas pitam za mišljenje i predlog pristupa problemu.
    Naime, imam 20 godina, sa momkom sam u vezi 2,5 godine. On ima 26 godina. Ove godine smo planirali zajedničko letovanje, ali mislim da kao i prošle moji roditelji to neće prihvatiti. Prošle godine tatin izgovor je bio taj ići ćeš sa momkom na more onda kad budeš sigurna da ćeš se udati za njega… Nisam htela da se svađam sa njima, niti da kvarim odnose zbog momka, iako smo nas dvoje mnogo želeli da odemo zajedno nismo… Njemu je bilo mnogo krivo jer je pre svega zreo momak, pa se nekako pomirio s tim. Mislim da ove godine ja neću moći da pređem preko toga. Oni su ga upoznali još i prethodno leto i stvarno nemaju nikakvu zamerku što se njega tiče i baš zbog toga ne znam što se tako ponašaju. Ja sam student, na budžetu sam.Okej mi ide, uskoro počinjem da radim, tako da ću moći sama da isfinansiram sve to bez njihove pomoći. Šta mislite na koji način da im kažem to, i šta ako se suprostave pored toga što im ne tražim novac, što mi dobro ide fakultet, što je on okej momak i što smo dosta vremena zajedno. Nadam se da ćete uspeti da pročitate i odgovorite na moju poruku, čak i ako ne uspete imaću razumevanja.
    Veliki pozdrav!!!

    • Poštovana,
      Tema koju ste izneli tiče se uspostavljanja lične autonomije u odnosu na roditelje. Reč je o psihološkom pojmu, koji nije nužno povezan sa materijalnom samostalnošću. Psihološka autonomija, između ostalog, podrazumeva sposobnost individue da samostalno donosi odluke, kao i sposobnosti da adekvatno prepozna svoje želje u sadašnjosti, da ima lične vrednosti i ciljeve i za se ponaša na način da ih realizuje. Iako živite u domu Vaših roditelja, razumljivo je – u odnosu na Vaše godine i činjenicu da ste u vezi – da se javi ideja za odlaskom sa dečkom na more. Takva ideja predstavlja sled poznatih okolnosti – Vaše emotivne veze, a ne ishitrenog letovanja sa nekim koga ne poznajete.

      Što se tiče aspekta komunikacije, ideja je da ukoliko asertivno pristupimo drugoj strani, ističući naše namere i naglašavajući da to objektivno ne povređuje drugu stranu, donekle povećavamo šansu da druga strana razume našu perspekivu. Međutim, kako će druga strana reagovati – ne možemo da imamo garancije, to je ono što zavisi od nje.

      Tema o kojoj možete da razmislite je da li Vam je prihvatljivo da planirate odmor i bez podrške roditelja. Takođe, da pokušate realistično da sagledate i odgovorite sebi na pitanje: Šta bi mogla da bude najgora vrsta očeve reakcije na vaš odlazak na letovanje? I koje su šanse da se takva reakcija zaista i desi. Obzirom da ste punoletni, odluka je na Vama.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  13. Postovana.. potrebna mi je Vasa pomoc. Imam 50god u braku sam i imamo sina od 23 god. Nas sin je pazljiv prema nama, prilicno je samostalan, u vezi vec 5god., ume da kuva, druzi se, bavi se sportom i prati fudbalske utakmice, pored stalnog zaposlenja sam finansira dalje skolovanje. Moglo bi se reci dobar momak za danasnje vreme. Sta meni smeta jeste to sto on jos uvek zivi sa nama, a nije ukljucen u kucne poslove. Naravno stan, svi troskovi uz skolovanje bi bili dosta veliki kad bi se odselio. Ali njegova soba cesto izgleda haoticno, povremeno je raspremi jer ne zeli perfektnu sobu. Ako mu nesto kazem, nema dovoljno vremena ili je umoran. Muz isto tako stalno obecava da ce mi nesto pomoci, ali i to je kratkog veka. Imam utisak da mu je jedna ruka redovno zamotana zavojem, povredi se na poslu, ledja ga bole itd itd… tako da ja ostajem sama i isfrustrirana svim kucnim poslovima, a i mene vec 2god bole ledja. Jednostavno njima je ovako udobno, a ja se osecam istroseno i nikako ne mogu da nadjem posao jer me oni prosto sabotiraju u tome. Kad jedan dan spreme rucak, place mi se koliko imaju pitanja, koliko ne znaju gde je sta i najzad kako ga spreme. Ali sa time se mogu pomiriti. Mozda mislite da nemam samopouzdanja da im kazem i da sam osoba koja u toj ulozi zrtve trpi i ne zna da prekine taj lanac problema… ali ne. Kada je sin bio mali, naucio je da kroz igru rasprema svoju sobu, sam je to zeleo i nikada ga inace nisam prisiljavala da to radi. Povremeno zatrazim pomoc na lep nacin, ali nista se ne desava. Prodje neko vreme, naljutim se, kazem da ne zelim tako, da svi zivimo zajedno i svako treba nesto da uradi, ali opet nista. Muz nekad opere sudje ako nema zavoja na ruci i to je to. Kaze i on pomaze. Ali pranje sudja nije sva podrska u kuci. Sin se i dalje pravi gluv na moje gundjanje. Nekad ostavim sve, ne operem ves 2 nedelje, ne cistim i ne kuvam. To njima ne smeta, a uzmu da jedu bilo sta iz frizidera. Uzas jedan. Znaci nista ne vredi. Mozda Vi imate jos neki predlog sta bi moglo promeniti ovu situaciju. Unapred zahvalna. Bojana

    • Poštovana Bojana,
      U odnosu na sadržaj koji ste izneli, pretpostavka je da je u porodičnoj organizaciji poslova dugo godina postojala navika da Vi obavljate većinu kućnih poslova. To znači da postoji mogućnost da ste preuzimanjem zadataka koji bi muž i sin mogli da obave, pomogli njima dvojici da steknu naviku da stvoje vreme i energiju ulože u neke druge aktivnosti, a ne u održavanje domaćinstva. Obzirom da se kod Vas desila unutrašnja promena, da ste iz određenih razloga prepoznali da Vama Vaš stari pritup ne prija i da osećate negativne posledice takvog pristupa, procena je da je bi primarna vrsta zadatka za Vas mogla da bude da odgovorite sebi na pitanje:
      – Ako određene aktivnosti izbacite iz dnevnog rasporeda, kojim aktivnostima ćete više posvetiti vremena i energije?

      Možete razmisliti na temu da pozovete ukućane da napravite jasan plan (konkretno, na papiru) šta bi bile čije kućne obaveze i šta se radi u situacijama ukoliko neko ne izvrši njegov deo zadatka. Jasna i otvorena komunikacija, ponašanje na način da se zaštitimo od izgaranja i preuzimanja odgovornosti za druge, istrajavanje u tome da određene zadatke nećemo da obavljamo umesto drugog, pronalaženje oblasti interesovanja kojima posvećujemo vreme – neke su od smernica kako se prevazilazi navedeni tip problema. Obzirom da je navika verovatno postojala kroz dugi niz godina, potrebno je vreme da se nova navika u porodičnoj dinamici ustali.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  14. kiksbb kaže

    Osecam se kako da sam u depresiju, nista mi ne ide od ruci, ja zamisljam jedno ostvariju se drugo.. Ceo zivot sam htela da studiram u Beogradu nisu mi dozvolili mojih, evo studiram vec 3 god u Skoplje i kajem se za sve ne mogu da promenim nista, svaki put kad sam u Beogradu sam presrcena tamo se osecam srecno zivim punim plucama onda se vratim kuci i sve je isto sve propada ne ustaje mi se iz kreveta, lezim po ceo dan, jedem jednom dnevno samo gledam serije citam knjige i ne znam kako da uzmem moj zivot nazad u moje ruke da postignem sve sto zelim da budem bolja ja.

    • Poštovana,
      Iz onog šta ste napisali, procena je da se bezvoljnost i pasivnost koju opisujete, javljaju kao odgovor na neke neostvarene želje. Prepoznali ste da određene okolnosti i okruženje doprinose da se osećate zadovoljnije, stoga bih Vas ohrabrila da sebi detaljnije odgovorite na pitanja:
      – Koji elementi utiču na to da se osećate bolje u Beogradu?
      – Da li je želja za odlaskom u BG želja da se odvojite od porodice?
      – Da li u Skoplju možete pronaći elemente onoga šta Vam se dopada u BG-u?
      – Da li imate hobi/aktivnost kojom se bavite u Skoplju?

      Registrovanje vlastitih osećanja može biti element prevencije psihopatoloških pojava, jer smo tako u kontaktu sa njima i pravimo uslove da ona ne budu potisnuta; sa druge strane je potrebno aktivirati kognitivni deo – tražiti ideje i smišljati potencijalne načine kako dugoročno rešiti sadašnje nezadovoljstvo. Rešenje ne mora da dođe brzo, ali smatra se korisnim po mentalno zdarvlje postaviti se aktivno spram svojih želja. Čovek svojim sposonostima, planiranjem, akcijom i zauzimanjem konstruktivne perspektive može da promeni uslove života koji mu se ne dopadaju.

      Verujem da u tekstovima čije linkove prosleđujem možete dobiti dodatne ideje koje bi Vas motivisale kako napraviti konstruktivniji pristup zadovoljenu vlastitih želja:
      https://www.psihoverzum.com/kad-sopstvena-upornost-radi-protiv-nas/
      https://www.psihoverzum.com/sreca-utopijski-ishod-ili-zdrav-zivotni-stil/

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  15. Pozdrav.. kao prvo izvinjavam se na poduzem postu jer moram da vam sve opisem. Naime imam devojcicu jos nema 3 godine. Ima 2 i pol. Trazim savet u vezi devojcice jer plasim se da nesto nije u redu. Naime devojcica je ovako zdrava, vrlo je aktivna prohodala je sa nekih 14 meseci. Rekla je prvu cistu rec sa godinu ipo. Govori normalno mama, tata baba deda i zna sve nasa imena i ulicu gde zivi i od tetaka i tece. Problem je sto uci 3 jezika… prvi jezik u sredini gde zivim svekar i svekrva govore jedan jezik i uce je kao i mi ali moji roditelji govore srpski pa je ucimo i taj a ona i sa tva kupi engleski jezik. Primetila sam ona i dalje ima svoj jezik gde mumla ali postepeno u to mumlanje kako nauci novu rec ubacije i recenice su joj sve vise razumljive. Ima dobru koordinaciju, veselo je dete, voli decu i da se igra sa decom i sa nama. Ima izrazenu mastu i vrlo je zainteresovana za muziku. Po ceo dan nam peva i primetila sam sve u tonalitetu. Sve pesme pogodi ton bas kao sto je u pesmama iako reci se pola razumeju. Kupili smo joj sintisajzer i svira po njemu po ceo boziji dan. E sad moji strahovi pocinju tu da ona nije kao druga deca. Samo njeno ponasanje je drugacije. Jako se lako naljuti ustanovili smo da ima ozrazajni tantrum (ne u toj meri da se udara ili slicno) ali baci se na pod i vristi kad nije po njenom. Ovako razume sve sto pricamo i govorimo joj ali ponekad kad joj nesto kazem gleda me bledo i kad nesto ne razume sta joj govorim onda samo kaze necu i ustane i ode. Kad je ucim brzo joj dosadi da ucimo a kad joj nesto kazem na primer imena svih iz porodice savladala je u roku od nedelju sana bukvalno. Ponavljala sam joj imena svakog dana dodavala po tri cetiri i ona je sama povezala ko je ko. Kad dodje tetka ona je pogleda i kaze tetka Jeca. Dodje komsinica ona kaze Susetka Danka (slovacki) i razaznaje sve. Samo je cudna. Nije kao dete od vecina koje znam. Iznenadjuje me sto lako jako pamti pesnice nauci za jedno poslepodne i od reci do reci ih izrecituje kako treba i cisto a ovako govor mumla pola a pola kaze reci. Deca gledam vole igru voli i ona ali kada nije po njenom place i vristi. Glas joj je jaaako visok (to joj je na mene) i zvuci jos gore nego sto jeste. Zna kad idemo ja sama krenem iza nje a ona ulicama zna sama kuda treba da de ide kad idemo kod bake i deke. Jako de lako orijentise,jako lako pamti i brzo pamti, vrlo je muzikalna i po ceo dan bi da peva. Brine me to sto ne razume me ponekad kad joj nesto govorim, dosta je gruba da kazem krupnija je devojcica i nije svesna svoje snage i jos plus toga vrlo je sebicna ne da svoje omiljene igracke dok hranu deli naveliko. Da li je takvo njeno ponasanje normalno? Strah me je ako gresim i odvedem je da ce svekar i svekrva da me pojedu jer panicim bez razloga. Dok je bila manja nismo mogli nigde da idemo sa njom ako je pospana to je urlanje koliko vristi. Sad je malo lakse ali i sada ima takve izlive besa. I kad se uhvati za neku stvar ponavlja iznova i iznova kao da zabaguje da izvinete na izrazu. Na primer pustim joj crtani ona kaze daj kucu daj kucu daj kucu daj kucu dok joj ja nekazem dosta cula sam te i prvi put. Da li je takvo njeno ponasanje normalno i da li se plasim bez razloga? Izvinjavam se na poduzem postu zaista sam zabrinuta. Srdacan pozdrav

    • Poštovana,
      Iz onoga šta ste izneli, procena je da se Vaša pitanja odnose na dve teme:

      1. Verbalnu komunikaciju deteta u odnosu na razvojni stadijum:
      Na nekoliko mesta ste naveli: “..moji strahovi pocinju tu da ona nije kao druga deca.; Samo je cudna. Nije kao dete od vecina koje znam.; Samo njeno ponasanje je drugacije.”
      U odnosu na Vašu zabrinutost vezano za način ćerkinog verbalnog komuniciranja sa okolinom, najrelevantniji način pristupa, koji ne bi ostavio prostor za pretpostavke i nagađanja, je da odvedete dete na lekarski pregled. Stoga bi predlog bi bio da se obratite pedijatru i zatražite mišljenje da li je ono šta Vas zabrinjava u ćerkinom ponašanju pojava normalna za uzrast ili izlazi iz tog okvira.

      2. Ćerkino izražavanje nezadovoljstva kada su njene želje neispunjene:
      Napisali ste “…baci se na pod i vristi kad nije po njenom, ….samo kaze necu i ustane i ode…Dok je bila manja nismo mogli nigde da idemo sa njom ako je pospana to je urlanje koliko vristi. Sad je malo lakse ali i sada ima takve izlive besa.”
      U odnosu na ove sadržaje, stiče se utisak da postoji prostor za psihološki rad, a to je zadatak postavljanje granica prema detetovim željama. Kada dete na roditeljski zahtev reaguje kroz vrištanje, plakanje, zacenjivanje, udaranje, takva ponašanja se tumače kao negodovanja i imaju za cilj da detetu obezbede udobnost, komfor, prijatnost u situaciji koja mu je poznata. Jedan od ciljeva u vaspitanju je pomoći detetu da se adaptira na okolinu, a podkorak u tome je naučiti dete da prihvati adekvatne roditeljske zahteve, uprkos primarnom negodovanju. Dešava se da u ovakom tipu problema roditeljima bude korisna pomoć psihologa, jer teškoće u vaspitanju deteta mogu da imaju osnovu u tome što je roditelji ne znaju na koji način treba da se postave u određenim situacijama ili znaju kako bi trebalo, ali im je teško da sprovedu određene vaspitne zadatke kada dođe do same situacije.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  16. Poštovana,imam problem koji sada želim da rešim,a koji me muci jako dugo(počeo je negde još 2014). Imam šifru f32(jedna depresivna epizoda). Uzimam zoloft i bipodis od 2017/18,a antiepileptike od 2012(menjala sam razne lekove,sada se terapija ustalila i uzimam lyvam i rivotril). Da se vratim na problem.U pitanju je preterano spavanje. U stanju sam da spavam i preko 12 sati,budim se bez energije,ubrzo nakon ustajanja sam ponovo pospana. Dešavalo se da ustajem samo da obavim fiziološke potrebe,pa da se vratim u krevet. Mogla bih uvek da spavam,a uveče nemam problema da zaspim. Da napomenem da se sto se depresije tiče osećam bolje i prepolovila sam doze zolofta i bipodisa,a želela bih ako se psihijatar slozi da ih ukinem u potpunosti. Da li moj problem uzrokuju iskljucivo lekovi ili postoji još nešto? Pocelo je jako da mi smeta moje stanje i da me rastuzuje. Inače sam nezaposlena trenutno,pokušavam da uvedem promene u svojoj ishrani i fizičkoj aktivnosti,ali mi to sto ne mogu da ustanem na vreme predstavlja jedan od problema. Očekujem Vas odgovor i unapred Vam zahvaljujem.

  17. Takodje bih dodala da više ne uživam u nekadašnjim aktivnostima,poput čitanja,gledanja filmova,emisija itd…Kao da me mrzi, Jednostavno je lakše leci i spavati…To me takodje užasava…

    • Poštovana Ivana,
      Obzirom da navodite “ne uživam u nekadašnjim aktivnostima, poput čitanja, gledanja filmova, emisija itd…”, smer u kome vredi promisliti je:
      – Kada ste uočili navedenu promenu?
      – Da li ste, od kada ste pod farmakoterapijom, imali slične promene?
      – Da li su pospanost i manjak zadovoljstva u navedenim aktivnostima reakcija na neki događaj ili promenu u Vašem životu?
      Promena može da bude: informacija koju ste stresno doživeli, događaj u odnosu na koji ste reagovali neki neprijantim osećanjem, promena u odnosu sa bliskim ljudima isl.

      Smatram da je u ovakvim situacijama potrebno javiti se psihijatru i izneti da se desila promena u svakodnevnom psihičkom funkcionisanju.
      Takođe, kada je osoba pod psihofarmakoterapijom, kroz rad na problemu na psihoterapiji moguće je uočiti koje su situacije i relacije provokativne na način da izazivaju neprijatna osećanja, ispituju se psihološki mehanizmi koji predstavljaju potencijalni uzork ili sa druge strane, faktor održavanja problema.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  18. Tamara kaže

    Postovana,imam problem koji me godinama muci.Kada imam problem ili kada zbog nekih okolnosti mislim da ce do problema doci,strasno se uplasim.Do te mere da mi je muka,povraca mi se,boli me stomak i kao da me sve boli.Imam utisak kao da bi plakala.Cesto zbog toga problem neresavam ili do problema nekad ni nedodje ispostavi se da je on samo bio u mojoj glavi da sam previse brinula.Uredu su neki osecaji kada si uplasen ,ali nekad nemogu sva ta osecanja da kontrolisem.

    • Tamara,
      Po navedenom opisu, može se pretpostaviti da je u pitanju anksiozna reakcija koja se reflektuje kroz somato-vegetativne simptome. Anksioznost kao emocija može da ima osnov u razilčitim disfuncionalnim uverenjima koja se odnose na negativno viđenje sebe i ličnih sposobnosti. U konkretnoj situaciji koja se doživljava kao izazov, u skladu sa uverenjima mogu se javiti i negativne automatske misli, kao npr. “Ja sam slaba, nesposobna osoba; Pogrešiću; Ne mogu da podnesem ovaj neprijatan doživljaj, isl.”
      Zbog toga je veoma korisno da u stanjima kada neposredno nema stresne situacije, razmilite na temu šta vidite kao svoje snage i sposobnosti, a zatim to viđenje uporediti sa slikom o vlastitim sposobnostima u stresnoj situaciji. Takođe, navedenom problemu se može pristupiti na način da se ne izbegava neprijatan doživljaj, već da se uprkos njemu akcenat kontrole stavi ponašanje – to bi značilo uprkos neprijatnoj telesnoj senzaciji da pokušate da uradite ono šat smatrate vrenim i važnim u životu.
      U rešenju ovog tipa problema psihoterapija se pokazala izuzetno efikasna metoda tretmana, stoga bih Vas ohrabrila da potražite takvu vrstu podrške.

      Veliki pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  19. Evo, naišao sam na Vašu web stranicu sasvim slučajno surfajući za odgovorom na moj problem na internetu, a moje pitanje se tiče ljubavnog života, pa se nadam da ćete mi moći odgovoriti.
    Naime, student sam u 20-im godinama života, i u moj je život iznenada ušetala cura za kojom sam, jednostavno rečeno, izgubio glavu. Tokom vremena, počeli smo dopisivanje na dnevnoj bazi da bi to do danas preraslo u cjelodnevno dopisivanje od najranijeg jutra do kasno u noć. Međutim, moj problem je sljedeći. Postanem vrlo, vrlo, vrlo anksiozan i zabrinut kada samo pomislim na to da bi mogao drugi, “bolji”, muškarac, u međuvremenu dok se mi dopisujemo, ušetati u njen život. Mi trenutno nismo još u ljubavnoj vezi jer ona još nije spremna na to s obzirom na činjenicu da je friško iz jedne dosta komplicirane veze, što je sasvim razumljivo i opravdano, i znam iz osobnog iskustva da je potrebno određeno vrijeme da se preboli nekoga s kim si bio, ali mene jako brinu opsesivne misli tipa “Što ako u tijeku našeg upoznavanja naiđe netko bolji?”, “Što ako u tijeku upoznavanja završi s njenim najboljim prijateljem?” “Što ako ne uspijem u ovome?”. Ja sam svjestan da će se ona bez obzira na mene dopisivati s muškim prijateljima i to je normalno i prirodno, ali takve misli me, blago rečeno, umaraju i s obzirom da se znamo oko mjesec i pol dana, mislim da pretjerujem, jer ne poznajemo se još i u fazi smo upoznavanja ali ove misli me uništavaju na svakodnevnom nivou.
    Ovim putem Vas molim za bilo koji savjet.
    Hvala.

    • Andrej kaže

      Pozdrav, nisam psiholog, ali se nadam da će psiholozi odobriti ako smatraju da nešto od ovoga može da bude korisno, jer smo sličnih godina. Pitanja nemaju lošu nameru, već da samo ti razmisliš.
      U kakvom ste odnosu – drugarskom ili više od toga – preko poruka? Na osnovu mog isksutva, možeš i da izgubiš glavu, da planiraš svašta sa njom, da čak i budeš spreman na neke stvari, ali ako ona tebe doživljava kao druga, ništa neće biti na tom početku. Ali ne znam da li te tako doživljava? Potrudi se da te doživi kao nekoga ozbiljnog ko želi više od “tipičnih” stvari, ako i ti to želiš samo, jer nije u redu ni prema njoj ni prema tebi da neko prikriva namere.

      Ako naiđe na nekoga boljeg, naići će i ne možeš ništa da uradiš osim da se potrudiš da je “osvojiš”. Ali, razmisli i o tome šta osećaš prema njoj. Da li je to ishitrenost zbog izgleda, zaljubljenost ili potencijalna ljubav? I u skladu šta osećaš prema njoj – neku od tih stvari – reci joj iskreno (preporučujem ipak uživo, jer nije zdravo graditi vezu preko dopisivanja, strpi se onda) kako bi i ona znala na čemu je sa tobom. Momci često padaju na devojke koje izgledaju atraktivno i dopisuju se sa više njih, a ne na neke mirnije (nisi je opisao, pa ne znam kakav je tip devojke).

      Veoma je bitno ovo za tvoje zdravlje samo i za buduće odnose u koje budeš ulazio: ti ne znaš nikako da li se ona dopisuje sa nekim, nego samo pretpostavljaš. Znam da prirodno želiš da se ona nađe u tvojoj blizini i da imaš nešto sa njom lepo, ali te upravo ta jaka želja vodi u svo to pretpostavljanje i strahove. Zbog sebe kontroliši svoja osećanja, a naposletku i zbog nje.

      Nemoj da pretpostavljaš u ovakvim situacijama kada ste tek na putu da započnete vezu, budi kao i do sada, dok se ne vidite. Nemoj nikada biti impulsivan, već čvrstog karaktera tako da ćeš je uveriti da ti je stalo do nje. Čak iako se dopisuje, prihvati to tako kako jeste i odbaci sve strahove i pretpostavke zbog kojih si se javio ovde, jer to šta ona radi nije nešto što se u ovoj fazi tebe tiče, a i u svakoj fazi veze šta ona radi jeste tako da ti na to ne možeš da utičeš.

      Nemoj sebi da dozvoliš da te nešto psihički pokoleba u njenom odbijanju eventualnom, jer ima različitih devojaka. Reci sebi “Muškarac sam, osećam (nisi bio jasan šta osećaš, ok, mlad si i meni se desilo da ne mogu da objasnim (zbog čega ću i postaviti pitanje dole psihologu) prema njoj, ali želim da to bude zdravo. Biću takav kakav sam i dalje, odbaciću strahove jer ne mogu da utičem na njih, a želju ću kontrolisati, pa ako bude bilo nešto, biće mi mnogo lepo. Ako ne bude, naći ću neku drugu devojku, sposoban sam za to.”

      Sada je karantin, ali da bi veza bila zrela, neophodno je da imate poverenje oboje međusobno, lepe trenutke, i da to ne bude toliko intenzivno, jer ta intenzivnost kojom pristupaš i to brzo razmišljanje koje je posledica toliko razmenjenih poruka i pretpostavljanje stvaraju frustracije. Sad je taj karantin, ali previše intenzivnog dopisivanja nije zdravo ako se nema prethodno formirana veza i poverenje koje vi nemate – ti ga u ovom slučaju nemaš u nju čim si se javio ovde sa strahovima od toga šta ona radi što tebe uništava – a zapravo sam sebi projektuješ te probleme.
      Nastavi tako, možda bude ok, ali formiraj jednu distancu u svojoj glavi da bi svoje zdravlje zaštitio od onoga lošeg što može da ti se dogodi u slučaju negativnom, kako ti ovo iskustvo ne bi uticalo na dalje odnose sa devojkama i kako bi uvek posle mogao ponovo zdravo da započinješ nešto sa njima, a da se ne osvrćeš na prošlost. Obradi sada ovu situaciju svesno, da ti ne bi posle nesvesno uticala negativno na druge stvari.

      Prošao sam kroz te stvari sa partnerom i zbog toga se i javljam sa mojim problemima u posebnom komentaru ovde. Partnerski odnosi su česta tema nevezano za pol, ali bi cilj svakog psihologa trebalo da budeš ti i to kako ti pristupaš problemima koje imaš, jer se ne radi o devojci sa, htedoh da kažem “naše”, odnosno strane psihologa, nego o tebi.
      Inače, želim tebi sve najbolje i eventualno ukoliko budete sklopili vezu zajedno da to bude lepo i zdravo, naravno.

    • Davore,
      Veoma je razumljivo kada pojedinac ima nekog ko mu se dopada da se javi razmišljanje “Šta ako mu se ne svidim…”, “Šta ako naiđe neko bolji…”, pa u odnosu na to i anksiozna reakcija. Tada je važno da osoba ume sebe da umiri. Procenjujem da ste dobro uočili kod sebe da je aspekt straha i zabrinutosti preteran i da Vas to remeti na dnevnom nivou. Nekada se dešava da ljudima bude neprijatno da se suoče sa neizvesnošću događaja, pa su skloni da “predviđaju” negativan ishod.

      Adekvatan pristup kome je korisno težiti je usmeriti pažnju na aktuelna dešavanja oko sebe i biti u sadašnjem trenutku – podneti neizvesnost koju budućnost nosi. Tema za koju procenjujem da je značajna da o njoj razmislite je “Kako se traži kompatibilan partner?” Kvalitetna i funkcionalna relacija dvoje ljudi veoma je kompleksija od prvobitnih simpatija. Nalaženje partnera koji nam odgovara nikako nije takmičenje i traženje “boljeg”, već građenje relacije koja je za oba partnera inspirativna i podstičuća za psihičko blagostanje.
      U nastavku Vam prosleđujem tekst koji je informativan i koji može da Vam bude inspirativan u rešavanju problema koji ste naveli:
      https://www.psihoverzum.com/ljubavna-mora-iz-ugla-psihoterapeuta-ljubav-i-samopouzdanje/

      Veliki pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  20. Andrej kaže

    Pozdrav. 2 pitanja.
    1) Kod mene se radi o muško-muškim odnosima. Ne znam koliko ste upućeni u to, jer sam nailazio na psihologe kojima je to bilo egzotično. Zbog dubokih stvari iz prošlosti – incest zlostavljanje koje je počelo pre mojih najranijih sećanja – bio sam povučen, a ta osoba koja me je zlostavljala me je odbacila u periodu kad sam ušao u pubertet.
    Mene privlače momci, rešio sam to sa sobom, nisam pokušavao sa devojkom nikada nešto, jer su me momci privlačili, a to sam prepoznao kao zlostavljanje-incest jako kasno, u ranim dvadesetim. Uglavnom, niti ima svrhe da pokušavam sa devojkom nešto, jer iako me privlače nekako da mi se sviđa njihovo društvo jako, na seksualnom nivou nije došlo do nečega. Nisam spontan uopšte ni sa momcima. Na kraju, to sam što sam i nemam nikakve teorije o tome šta je formiralo moju seksualnost, jer mi je to previše sada za obraditi.
    Imao sam iskustvo i psihologa i psihijatara, ali me interesuje nešto drugo. Ja sam povučena osoba jako, sa momcima kad se družim deluje kao da sam lider u društvu (a u sebi ne bih to bio), dok sa devojkama kad se družim deluje kao da mi se sviđaju, a i one pretpostavljaju zbog mog izgleda i ponašanja, a nije tako.
    Rešenja mnogih psihologa jesu da se nađe gej društvo ili bar ono koje će me prihvatiti, ali sam pokušao sa tim i nije uspelo.
    Mogu da pokušam ponovo.
    Međutim, stvar zbog koje se javljam u vezi 1) pitanja jesu odnosi sa momcima. Pre su me privlačili dominantni momci uglavnom što se građe i izgleda tiče, ali sada sam nekako više otvoren za mirnije momke bez obzira na izgled jer je to zdravije. A povrh svega sam i pasivan u odnosu, jer sam bio tokom tog perioda detinjstva. I da napomenem, tada sam već shvatao da to nije u redu i jednom detetu to može da stvori haos, pritisak veliki u glavi kao što je meni i pre polaska u školu.
    Nisam ni imao iskustva sa momcima puno.

    Iako sam u ranim dvadesetim godinama, momci u gej svetu su jako komplikovani. Mnogi od njih ne znaju šta hoće, pa samo žele seks. A ja više od toga želim. Vezu npr. kao dečko iznad imati sa nekim momkom je nešto što se meni čini nemogućim. Jednostavno, momci vide taj spoljašnji izgled, vide momka, a ne vide osećanja koja imam.
    I ne bih da se krećem među gej krugovima gde su prijateljski odnosi jako na nekom tinejdžerskom iskustvu iz mog iskustva. Jednostavno, momci su dosta brzi, sami se obrazuju preko interneta, sami sebe odbacuju i stvaraju ideje o tome kako veza izgleda. Ne znam da li je koren toga možta to što ne prihvataju sebe, pa onda ne mogu ni drugog momka.
    Sa druge strane, ja nisam za to eksperimentisanje, jer mi treba mnogo poverenja u nekog, a i opekao sam se par puta.
    Npr. kako ovaj dečko doživljava (pretpostavljam) njegovu devojku, zavidim na tome, jer u tom gej svetu nisam naleteo do sad ni na koga takvog ko je spreman na dogovor. U redu, prepoznajem tu potrebu zaštitničku od momka koju osećam, ali ona nije izražena na nekom preteranom nivou. Samo se radi o poverenju da će taj drugi dečko biti tu. Malo se razlikujem od dečka gore, jer iako se radi o partnerskim odnosima, gej odnosi su opterećeni dosta.
    Ima momaka koji ne nose te probleme, ali mi jedino pada na pamet da osvojim te momke tako što ću biti svoj i steći više samopouzdanja. Pa otprilike kao dečko gore. Stvar je u tome kad je neko pasivan, ako i jesam, jer nisam istražio i ne znam ni da li treba da istražim jer sam u takvom stanju da mi sada čak ovo nije prioritet, jer imam i pitanje broj 2. Dok ne dodjem do toga, aktivni momci iz mog iskustva ili vole da dominiraju ili vole da se nad njima dominira. Nije meni problem ni ja da dominiram, ali nisam gej momak koji je otvoren, osetljiv sam, introvertan i čak i krug poznanika mi je dosta mali.
    Mnogi momci su započeli nešto igrajući se, pa shvatili da im prijaju više momci (iz iskustva dopisivanja kažem), ali oni su to uradili svojevoljno u periodu kada su bili tinejdžeri i onda doživljavaju druge momke kao i one – spremne na eksperimentisanje opušteno, seks svakakav. Ok, i ja isto sam nekada verovao da momci mogu da budu puni ljubavi kao što sam ja hteo – hoću da kažem da prepoznajem obrasce i u meni slične. Ali moja pozicija je specifična, jer kako da nađem nekoga ko želi normalne stvari, ne da dominira, ne da se nad njim dominira van seksualnih aktivnosti, nego nekoga ko je jednostavan za to. Teretana, posao, fakultet, sportovi, druženje, ja sam dosta namrgođen u prisustvu momaka koje ne znam, a koji su u ovom društvu hetero-normativnom podrazemvano svi strejt dok se ne dokaže nešto drugo i onda oni to tumače ko zna kako ako su i gej, pa mislim da čak i da mi zbog toga ne prilaze. Jedino da olabavim malo, opustim se, pokažem nežniju stranu.
    Ima dosta toga, ja bih radije da mene aktivan dečko nađe ili da to bude spontano i obostrano, nego da ja jurim nekoga, jer se u mom iskustvu uvek ispostavilo da pogrešno procenim momke, sada ipak dosta lakše. Ipak sam i ja mlad, a težim stvarima koje su mnogo dublje od prosečne osobe koja je u dvadesetim godinama, pa možda to predstavlja problem, jer većina momaka koje sam sreo želi tu “slobodu”?

    2) pitanje me više muči. Zbog preterane opterećenosti sopstvenim identitetom, problemima sa tim kroz odrastanje što na svesnom i nesvesnom nivou – kasnim u psihološkom razvoju sa profesionalnom orijentacijom. Opet, nije problem da izaberem bilo šta, ali se kod mene radi o tome da sam povučen i da mi ta povučenost smeta i da kako stvari stoje, znam šta biste mi rekli kao psiholog, ali da ću ostati povučen. Zato tražim profesiju gde ću imati kontakta sa ljudima, a koja neće biti veoma povučena. Zapravo, i nisam toliko povučen kad sam sa ljudima u dužem periodu, brzo se oslobodim, ali brzo se i sam povučem ako imam smetnje psihološke i distanciram od ljudi. I onda oni to, normalno, shvate loše.

    Bez obzira na momka i da li ću ga naći, moram da živim od nečega, jer meni to pruža stabilnost psihičku, pogotovo u mojim godinama. Psihologija je polje gde vidim dosta kreativnosti za pomaganje određenim grupama ljudi. Nisam za rad individualni duboki, već više sam orijentisan ka porodičnim odnosima, vezama i slično, eventualno i ličnom razvoju. Ili pomaganju ljudima sa posebnim potrebama (invaliditet, supstance, problemi na poslu, slične stvari). Možda se radi o afektivnosti i vezanosti za roditelje koju nisam uspeo da prevaziđem, pa me zbog toga privlači psihologija i pomagajuće profesije, jer sam i dalje takav da zavisim finansijski od njih iako ne koristim ništa finansijski osim hrane, interneta i struje skoro.

    Po prirodi jesam sklon zdravijoj impulsivnosti u poslovnom okruženju i inicijativnosti. Ali se plašim usamljenosti, priznajem. Pre se nisam plašio i odgovarala mi je ne u smislu da sam bio negativno nastrojen prema svima koji su mi sugerisali, nego mi je psihički odgovarala usamljenost. Sada više nemam toliko osoba kojima je stalo do mene u životu (umrla je, i možda će uskoro još i da umre neko) i na neki način logički, ali i prirodno težim ka stvaranju veza sa ljudima. I dalje sam introvertan, ali bih želeo da budem u nekom krugu ljudi kao introvertan. Jer, volim druženja i imam tu dečiju naivnost i dalje.
    Jezici, muzika, biljke, životinje, priroda su mi hobiji i nešto što volim jako. Takođe i zavoleo sam kreativnost u različitim oblicima, od arhitekture do mnogo manjih stvari.
    Takođe se i fizioterapija čini kao nešto zanimljivo.
    Nije mi problem da započnem studije opet, deluje mi najzdravije da to uradim u Srbiji, ali dvoumim se da li da nastavim ih u inostranstvu, jer će tamo biti okrutno za taj moj infantilni način razmišljanja, ali je to kao bacanje u živu vatru u zavisnosti od fakulteta i zemlje, a ja sam iskreno i psihički iscrpljen od razmišljanja o tome. I na konto usamljenosti, ne radi se da me plaši usamljenost, nego sam godinama usamljen, jako kasno sam otkrio te veze koje drugi ljudi stvaraju. Čak je bilo i nasilja u porodici nad a mnom nevezano za taj inces, sve sam to prikrivao, nekako imam osećaj da sam zaista dosta usamljen bio tokom zadnjih godina puno.

    U afektivnom stanju kažu da se odluke ne donose, ali ja sam ceo život u afektivnom stanju, a moram odluke da donesem, tako da momci manje više nisu problem, ako bude nešto – ok, ali mi je ovo na neki način i zadnja šansa da se uključim u svet studija. Posao je nešto što mi okolina dosta govori, ali opet imajte u vidu da je to ta okolina koja nije obraćala pažnju na mene dok sam se povlačio ceo život, i njihov način razmišljanja je “biće bolje na poslu”. A ja sam shvatio da nikad neće biti bolje osim ako prihvatim i sam to kako jeste i ako se ne potrudim i ne odglumim te socijalne veštine što mi pada teško.
    U principu mi je samo potrebno da izaberem fakultet i posao, organizujem se oko toga, dodatne aktivnosti, pa ako momak naiđe, naiđe, a ako ostanem sam, neću biti jedini čovek na svetu koji je ostao sam.

    Osim toga, imao sam situaciju sa psihijatrom, konačno sam našao nekog ko je odgovarao meni, a ne roditeljima, ali su se roditelji umešali, ja infantilno im prenosio to, i nije im se psihijatar svideo i tu je došlo do velikih problema, jer sam bio u unutrašnjem sukobu koga da izaberem – roditelje ili psihijatra… tako da sam nastavio da pijem terapiju rivotril i seroxat, a odbacio ostale lekove, ali i odbacio psihijatra. Sad ako ćete mene da pitate, ja sam toliko užasnih stvari pretrpeo od psihijatara da se više kod nijednog u ulozi pacijenta ne bih vratio, niti imam potrebe, niti imam snage da prolazim kroz to. Ovaj psihijatar je bio distanciran, sugerisao da se radi o Edipalnom kompleksu, ali nije hteo da imenuje (razumem, ne bih ni ja), ali sam sam to shvatio. Verujte, jer sam mu rekao to, a on je rekao da nije važno kako se naziva. Imao sam dogovor sa njim da dolazim na terapije, nekad je delovao grubo, nekad je delovao nezainteresovano, ali roditelji su mi uništili sve to. Ja iskreno u ovom stanju da procenim ko je kakav psihijatar za mene, ne mogu, a on jeste pokazao i empatiju veliku prema meni kakvu nijedan psihijatar drugi nije pokazao. Zbog tog iskustva iz detinjstva.
    I sad se plašim da se vratim kod njega, jer niti znam o čemu da razgovaram, prekršio sam taj dogovor da ću ići na terapije redovno bez obzira na sve. On je muškarac, a ja imam tako strahove od autoriteta.

    Manje više to funkcioniše ok, ali mi je potrebno zaista da imam cilj, samo što ne mogu da se odlučim za to, jer mi deluje fakultet kao profesija koja je od presudne važnosti, pa i posao.

    Dijagnoze uvek na prvi pogled kod psihijatara su bile neke sa psihozom sumanute (mislim na njihove dijagnoze, imao sam nervne slomove kada su mi davali takve psihotične dijagnoze na prvi pogled), ali nakon više upoznavanja i sastanaka uvek bi mi davali posle dijagnozu recidivne teške depresije bez psihotičnih elemenata, neki sa psihotičnim elementima. Ovo pisanje deluje naporno i sa elementima psihotičnosti, ali sam u principu otvoren jako, jer je to jedini način.
    Sa druge strane, psiholozi svi su imali jako drugačiji odnos prema meni, sa više empatije, čak i državni. Osim tog zadnjeg psihijatra.
    Ali ne radi se više ni psihijatrima ni o psiholozima, nego o meni.
    Psihijatar je na zadnjem sastanku jasno rekao: ti deluješ kao tvoja majka…verovatno je hteo da sugeriše slabašno, nisi za Srbiju, ovde će te sistem uništiti i nećeš uspeti, nauči jezik i idi u inostranstvo, tamo je bolji sistem.
    Nažalost, napravio sam i sam grešku što sam delio sa majkom informacije o seansama sa psihijatrom, ali zamislite i vi majku koja je toliko opsednuta kontrolom da je ona morala da vidi psihijatra, i čak nakon što ga je videla i nakon što se on dogovorio sa oba roditelja o tome da urade nešto za mene, oni to iako su se složili nisu uradili, nego su me zlostavljali i fizički. Doživeo sam napad nožem u kući od oca, jer sam ga mirno pitao nešto, majka ga je branila, a u tom trenutku nisam imao nikome da se obratim. I onda mi je posle govorila da je trebalo baš tad da se obratim psihijatru. Jednostavno, i sam psihijatar mi je rekao da roditelji naprave haos detetu, ali sam znao to i bez njega, jer sam imao probleme sa (ne mogu da kažem sestrom/bratom, jer takva osećanja nemam, jer sam se trošio vreme na izgradnju odnosa sa njima da bi me tretirali i oni tako) koje su roditelji stvorili u, favorizovanje je blaga reč, za to što su uradili mi. A psihijatar mi je odmah rekao da se ne oslanjam na porodicu, već samo na sebe.

    Sa sestrom bratom nemam nikakav emotivan odnos, mi zapravo ne znamo ni o čemu da pričamo, roditelje ne mrzim, volim ih, ali jednostavno su me survali u provaliju da se figurativno izrazim i imam ljubav prema njima i poštovanje, ali ne preterano izraženo, ali i to je bio njihov izbor da me napadnu noževima, optužuju, šalju kod psihijatra, krive za moje greške nakon što sam im ispričao šta mi se dogodilo, dopuštaju iživljavanje nada mnom unazad skoro deceniju od sestre, brata, a i da se sami nad mnom tako ponašaju.
    Sa majkom sam bio bliži do toga kad su počeli da me zlostavljaju, ona je mnogo razumnija osoba, edukovana za razliku od oca, i pored svega toga mi je drago što mi je majka, otac je ok, ali smo uvek imali problematičan odnos paralelno sa dobrim odnosom i shvatio sam da je odvajanje jedini način da mi kao porodica se sačuvamo u nekom obliku. Fizičko odvajanje, jer ja se sad tresem u kući. Oni imaju svoje verzije događaja, naravno, majka je u potpunosti stala na očeve verzije događaja i nema svrhe diskutovati o tome više. Naravno, ja niti planiram, niti sam poželeo, niti ću ikad povrediti. Bilo je tu svađa jakih, ali shvatio sam da je to kraj. Da sam sad sam. Oni mene vole u svojim glavama, daju mi novac i hranu, ali ja tu ljubav ne osećam kao pre nakon tih dešavanja. Osećam majčinu emotivnost, i da joj je stalo do mene, ali jednostavno na rečima. Uvek na rečima. Otac je isto emotivan, ali opisao sam moj odnos sa njim, i njemu je na neki njegov potpuno drugačiji način od onoga koji je moj stalo do mene.
    Jednostavno, najzdravije je odvajanje, ali toliko problema imam u ovom trenutku da mi veza, pa treba ako bih našao nekoga spremnog ne da rešava moje probleme, nego da mi pruži ljubav i ja njemu, ali to su već iracionalna očekivanja. A edukacija ostaje kao primarni problem i ono što mogu da kažem jeste da ja neću uspeti, intuitivno to govorim na osnovu fakulteta koji sam već upisao, da ostvarim neki edukativni potencijal, a da ne strepim od toga šta će mi roditelji uraditi. Postoji mogućnost odvajanja kod dede, tog trećeg člana, ali bih više voleo inostranstvo, pa neka se bacim u živu vatru pa šta bude, jer ovde život je i sa dedom težak, jer je i on potpuno opsednut kontrolom čak i nad mojim životom, a majka mu ne može ništa, jer je žena i nemaju dobar odnos od detinjstva, a on mrzi moga oca, favorizuje emotivno sestru od majke. Potpuni haos. Jedina opcija koju imam je da ostanem sa roditeljima, ali meni smeta toliko da ih viđam. Nisam spomenuo da oni znaju za seksualnost jer sam naivno mislio da će njima to biti ok. I paradoks u svemu je što im je ok, a imamo takav odnos. Samo pokazuje koliko su relacije između ljudi komplikovane. A da ne spominjem ironiju da je roditeljima to u redu, a da momke to ne zanima i da, naprotiv, to im čak i smeta. Čudan je ovaj svet.

    Jednostavno, bih voleo nekako da se osamostalim, i odem odvde naposletku, ali mi je edukacija primarni problem, jer treba od nečega da živim, a istrpeću život za sad zarad edukacije ili posla, samo što osim znanja engleskog jezika, ne znam ništa. Tj, teoretski znam puno toga i praktično čak i još mnogo stvari od marketinga, pisanja, istraživanja, ekonomije, političkih odnosa, zdravstva, pa sve do vožnje i sličnih stvari, ali kada se nalazite u tolikom haous, ne znate, odnosno ja, da postavite prioritete. Što je veći haos – po pravilu više sam neodlučan. Ali jednom to mora da se preseče.

    I što dani prolaze, haos je sve veći, a ja sam bez ikoga kome mogu da se obratim. U Beogradjanci sam bio kod finog psihijatra, ali je ona pomislila da je najvažnije to što sam gej, ali meni je to potpuno normalno, mada sam mislio da je i momcima u Srbiji, ali nije baš. Šta da kažem, naivan sam jako bio oko toga, i sad isto.
    Ja se izvinjavam na tolikoj preopširnosti, i sam već rešavam probleme, kontaktiram studije u inostranstvu, ali neke smernice bi mi značile. Ostavio sam to 1. pitanje, jer ne verujem da mogu da u stanju gde se još psihički oporavljam od napada nožem od strane oca da se emotivno razvijam i budem u stanju za odnos sa momkom, jer nisam naišao na one koji su spremni da vole.
    Jako je komplikovano sve, jer nisam uključio ni familijarne odnose u to, to iskustvo sa sestrom, bratom traumatično, a ja se nalazim kao između dve vatre što se tiče roditelja i dede. I mladost mi prolazi. Što je najgore od svega.
    Razumem da ima ovde previše elemenata, i da vam ne pričam još o posttraumatskom iskustvu koje sam imao u srednjem tinejdžerskom dobu, napadu palicama u osnovnoj školi, zlostavljanju od vršnjaka, snovima užasnim, horor snovima, prisećanjima uvek na neke događaje, ali hajde to je prošlost.
    A što se tiče psihologije, široka je oblast, lakše delim drugima savete nego sebi. Neodlučan jesam samo sa sobom, mislim možete da vidite i na primeru poruke koju sam poslao dečku gore da kad se radi o drugima potpuno sam odlučan. Ako je uslov za upisivanje psihologije da osoba reši svoje probleme da bi bila psiholog, ja mogu to da uradim tako što ću otići u Ameriku i prekinuti život ovde. Ili tako što ću upisati fakultet u inostranstvu ili u Srbiji. Psiholozi su svakakvi, ali ja volim dosta da rešavam praktične probleme, ali verujem da je moje iskustvo jako dragoceno za rad u oblasti psihologije, jer sam i dosta sam radio na sebi, sa drugim ljudima uz njihovu pomoć i onda se osećam spremnim za to. Postoje državni i privatni fakulteti kod nas, i osnivač ovog bloga je imala dosta kritika na račun tog jedinog privatnog (za druge ne znam), ali što se rada u psihologiji i psihoterapiji kasnije tiče, verujem da diploma uvodi osobu u posao, znanje mogu da steknem i čitajući dodatnu literaturu koju mi profesori sa tog ili državnog fakulteta preporuče, i da je sve do moje motivacije. Poznata je izreka danas da sami krojimo svoj svet ako nismo članovi vladajuće partije ili ako nemamo mame i tate na funkcijama, a ja ih nemam. Nisam za kliničku psihologiju sigurno. Nije problem da krenem na bilo kom fakultetu sa generacijom koja je sada 2001. godište, ali je to kasni voz koji hvatam, ta deca su još deca, ovo je Srbija. Možda ljudi koji upisuju psihologiju su više skloni toleranciji, ali na kraju krajeva, gledam sebe i stvaram društvo drugde bez obzira na seksualnost. Ono što je u psihologiji problem jeste da ja ne volim da se eksponiram verbalno u nekim diskusijama ili držanju tribina o feminizmu koji podržavam. Jednostavno, volim praktične stvari, a ne priču u prazno. Iako to mogu, ali ne treba mi u životu svađanje ili ubeđivanje mase ljudi u nešto, za to ima dosta drugih ljudi koji imaju snage. I ne znam kakav je posao sa psihologijom, koliko se radi na udruživanju i toj društvenosti i solidarnosti među terapeutima, psiholozima?
    Još jednom, nadam se da ćete bar uspeti nešto da pohvatate i da mi odgovorite, a ja ću u međuvremenu nastaviti da tražim solucije i radim profesionalno na sebi i veštinama.
    Bio sam ovako verbalno komplikovan ovde, jer kao što vidite stvari su takve.

  21. Katarina kaže

    Postovani,
    Zivim sa muzem i dvoje dece, decak od 5 godina i beba od 6 meseci, u drugom delu kuce zive muzevljevi roditelji. Sa muzem zivim 5 i po godina, pre toga smo se zabavljali 2 godine dok nisam ostala trudna. Kada sam ostala dosli smo da zivimo ovde, u njegovu i kucu njegovih roditelja. Od samog pocetka bilo je problema sa njegovim roditeljima, a i sa njim. Nakon 2 i po meseca zivota ovde i nakon velike svadje sa njegovim roditeljima, presli smo u grad privatno da zivimo. Inace, oni zive na sslu, ja sam iz grada. Od samog pocetka zivota u stanu sve je krenulo nizbrdo, muz je poceo odmah mnogo da pije i da me maltretira psihicki i fizicki. Danima nije dolazio, tj.dolazio je samo kuci da prespava, a kada dodje inace u alkoholisanom stanju, odmah me maltretira, vredja, gura, gadja stvarima… Dete nije dirao, ali je dete svemu prisustvovalo. Pre 2 godine nakon burnih svadja i maltretiranja prijavila sam ga za nasilje u porodici, dobio je mesec dana zabranu prilaska i dobio je godinu dana uslovne kazne. Inace, za sve to vreme u stanu njegovi nisu razgovarali sa mnom uooste. On je dete vodio tamo i ostajali su po ceo dan, ali ja nisam isla. Dok smo bili u stanu samo sam ja vodila brigu o detetu, dete je bilo vezano za mene, vezano za moje, jer su nam moja majka i sestra dosta pomagale iako moj muz nije mogao da ih podnese i dolazio je u konflikte i sa njima, ali se cesto pretvarao kako je u dobrim odnosima sa njima. Nakon prijave, 3 meseca smo dete i ja ziveli kod mojih, a on se vratio na selo kod njegovih. Posto me je sve vreme jurio i trazio da se pomirimo, pricao kako se promenio, ja sam pristala jer sam zelela da dete ima oba roditelja. Pre 2 godine dosla sam ovde, kod njegovih, i tu je opet krenuo pakao. U pocetku je bilo u redu, medjutim vrlo brzo su opet krenule svadje sa njegovima, jer su oni ljudi koji zele da se sve radi kako oni narede, mesaju se u sve odluke, ljute se ako se slavi rodjendan u restoranu, a ne ovde, njegov otac vice na mene ako povisim ton na dete, a njemu je dozvoljeno da vice na dete jer ga on vaspitava, a meni prica da ja vrsim nasilje nad svojim detetom jer vicem. Njegov otac je poceo da mi preti kako cu videti ako ga ne postujem itd. Muz se ponasa isto kao u stanu, skita, dodje samo da prespava, ne brine o deci uopste, vice na mene, ponizava me, stalno prica kako sam psihijatrijski slucaj, ostavlja me samu, ne pomaze mi nista, vara me… Ja sam ostala trudna u jedno kratkom periodu kada je kao sve krenulo nabolje, medjutim cim je trudnoca pocela da raste sve je krenulo po starom. Najveci problem je trenutno starije dete, jer je po ceo dan kod babe i dede, preko dana uopste nece da dodje kod mene, skroz se promenio, ponasa se prema meni kao i svi oni, vredja me, psuje, baca stvari… on nije bio takav, a ja nikako ne mogu da doprem do njega jer sve sto mu kazem on pobije recenicom:”Moj deda kaze…”. Cak se promenio prema mojoj porodici, juce je ostao na sat vremena kod mojih i tamo je vredjao moju sestru, udarao ih je, psovao i rekao kako ce da dodju njegov deda i tata sve da ih ubiju. Naravno, ja i kada zelim sa njim da razgovaram ovde ne smem, jer svekar odmah reaguje, muz staje na njihovu stranu i ja bukvalno ovde samo sedim u kuci i cuvam bebu dok svi oni uzivaju zajedno. Zelim da se rastanemo, rekla sam mu da zelim da idem sa decom kod mojih, da se dogovorimo oko dece kako cemo jer ja bez obzira na sve zelim da imaju i majku i oca. On odmah tada krece da preti kako ce mi uzeti decu jer ja radim na odredjeno kao uciteljica, trenutno sam na porodiljskom, a on radi kao elektro monter na neodredjeno, jer dete sada hoce kod dede i babe. Njegov otac mi je takodje pretio kako ce uzeti decu. Dete je volelo mnogo da ide kod mojih, cak i da prespavamo tamo, sada samo prica kako mrzi grad, moju sestru i kako svi treba da umru. Muz ne zeli uopste da pricuva bebu da nesto uradim, ja ga stalno nosim, sve radim sa njim i onda kada ne mogu da sredim kucu muz preti kako ce prijaviti centru za socijalni rad haos u kuci koji nije stalno vec kada bas ne stignem da i to odradim. Inace, sve vezano za decu radim samo ja, kupanje, vrtic, lekar, trening, rodjendani…uz sve to vodim i bebu sa mnom jer nemam sa kime da ga ostavim. Dete kada uvece konacno dodje od babe i dede, mazi se sa mnom, prica kako me voli i izvinjava se za ponasanje tog dana. I tako je pocelo da bude svakog dana. Ja zaista vise ne znam sta je pametno da uradim. Moje pitanje je sta je najbolje uraditi zbog dece, da li da se rastanemo, da ja odem sa decom, pa da deca dolaze kada se dogovorimo ovde ili da nastavimo ovako jer se dete previse vezalo za babu i dedu i ovu sredinu? Meni ovde vise nista ne prija, ne osecam se prijatno, najvise bih volela da uspemo da postignemo dogovor oko dece bez suda, jer mislim da nemam hrabrosti ponovo da idem na sudjenja. Zanima me, zbog dece, sta je najbolje uraditi, jer ne zelim da ostanem bez svoje dece?

    • Poštovana Katarina,
      Prema sadržaju koji ste izneli, partnerski odnos supruga i Vas ima disfukcionalan kvalitet. Takva dinamika odnosa ostavlja prostor i pred oboje stavlja izazov da se disfunkcionalno stanje prevaziđe. Dok sa jedne strane postoje problemi u partnerskoj relaciji, istovremeno treba imati u vidu da je pristup vaspitanju decezadatak oba roditelja. Ukoliko postoji konflikt između partnera, otežano je donošenje vaspitnih odluka vezanih za podizanje i vaspitanje dece.

      Ako bih pokušala što konciznije da predstavim sadržaj koji ste izneli, procena je da pred sobom možete da imate zadatke na dva nivoa:

      – Možete da razmislite da li se i u kom smeru može poboljšati odnos sa suprugom.
      Pokušajte kod sebe da prepoznate u kom smeru Vi lično želite da se razvija odnos između supruga i Vas? Ukoliko smatrate da ima šanse da se unapredi Vaša partnerska relacija, razgovarajte sa mužem iskreno i pre svega u atmosferi staložene komunikacije. U skladu sa tim možete da razmotrite ideju odlaska na bračno savetovanje zajedno sa suprugom. Nekada se dešava da parnteri uspeju da čuju patnje onog drugog tek u psihoterapijskim uslovima.

      – Kada su konflikti između roditelja česta pojava na svakodnevnom novou, kada je i primarna porodica nekog od roditelja uključena u konflikt – takvi uslovi odrastanja za dete predstavljaju izvor stresa koji može da ima negativne posledice na mentalno zdravlje deteta i njegovo ponašanje.
      Roditeljski zadatak (oca i majke dece) je da pronađetu rešenje kako da decu zaštitite od odrastanja u stresnoj sredini.

      Adekvatnije odgovore na pojedina pitanja mogu imati imati institucije kao npr. Centar za socijalni rad Vaše opštine. Pretnje o oduzimanju dece su neprijatne i mogu da izazovu strah roditelja kojem pretnje su upućene. Tada može da bude veoma značajno da se roditelj informiše u CZSR o zakonu RS – da li je moguće i pod kojim uslovima da u slučaju razvoda ne viđa svoju decu ili da ne bude njihov staratelj?

      Razumem da je situacija neprijatna i teška, zato bih Vas ohrabrila da potražite stručna lica sa kojima biste mogli više i detaljnije da razgovarate na ovu temu u smeru dugoročnog prevazilaženja stresnog stanja. Podržala bih Vas da potražite podršku psihologa i da kroz psihološko savetovanje detaljnjije radite na prevazilaženju neprijatnih osećanja.

      Veliki pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  22. Postovani zanima me termin o latentnoj homoseksualnosti da li mislite da to stvarno postoji? Citao sam nesto o tome na internetu i isto termin homoromantic. Da li je moguce da nekoga seksualno privlaci suprotan pol ali emotivno isti pol?

    • Poštovani Dragane,
      Pojam latente homoseksualnosti potiče iz psihoanalitičke teorije i odnosi se na skrivenu, potisnutu neprepoznatu seksualnu želju prema osobama istog pola. Kada pitate da li zapravo može da postoji osoba koja nije osvestila svoju homoseksualnost, odgovor je – može. Homosekualnost može da bude potisnuta, odnosno neprepoznata kao takva, jer jedan deo ličnosti zabranjuje ideju da su homoseksualne želje u redu, da osoba istog pola može biti objekat želje.

      Međutim kada pojedinac prepozna da mu se na seksualnom nivou dopada druga osoba istog pola, tada zapravo želja nije potisnuta, osvešćena i prepoznata – tada latentna (skrivena) homosekusalnost prestaje da bude adekvatno imenovanje. Pitali ste: “Da li je moguce da nekoga seksualno privlaci suprotan pol ali emotivno isti pol?” – odgovor je da je moguće, a pojam kojim se može opisati takvo stanje je biseksualnost. Bisekualnost, najsažetije, znači da se pojedinca emotivno i seksualno mogu privući osobe oba pola.

      Kada postoji situacija kao u Vašem pitanju “da nekoga seksualno privlaci suprotan pol ali emotivno isti po”, zadatak pojedinca je da razmisli na temu šta smatra funkcionalnim partnerskim odnosom. U skladu sa tim može da se posveti traženju odgovora na pitanje zbog čega partner prema kome se oseća seksualna želja ne može biti i emocionalni partner.

      Veliki pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  23. Aleksis kaže

    Postovana,
    Pre 5 godina me je uvek bolela glava i mnogo sam se nervirala prvenstveno zbog svog uspeha u skoli pa zbog bolova u glavi nisam mogla da funkcionisem. Bol bi prestao samo ako bih popila neki lek.. Mislila sam da imam problem s vidom i da me zbog toga boli glava, ali moj vid je bio savrsen. Tokom leta prosle godine sam bila pod stresom, barem bih to tako nazvala. Gde god bila i s kim god moje srce je uvek ubrzano kucalo, a ruke blago podrhtavale. Cak kada bih samo sedela kuci i gledala film(citala knjigu, bilo kojoj opustenoj situaciji) moje srce bi uvek barem malo brze kucalo. Nisam znala sta da radim, pokusala meditaciju, jogu. Nista nije pomoglo.. Ove godine sam krenula da se bavim sportom i mnogo mi je bolje. Problem je sto sada u karantinu, iako sam i dalje fizicki aktivna, pronalazim sebe opet u istom stanju. Totalno opustenoj situaciji, a moje srce ubrzano kuca i ruke mi blago podrhtavaju. Danas cak nisam imala apetita, a kada sam pojela nesto malo imala sam osecaj punog zeludca i mucnine.. Da li ima neki nacin da se otarasim toga?

    • Poštovana Aleksis,
      Naveli ste: “Gde god bila i s kim god moje srce je uvek ubrzano kucalo, a ruke blago podrhtavale. Cak kada bih samo sedela kuci i gledala film(citala knjigu, bilo kojoj opustenoj situaciji) moje srce bi uvek barem malo brze kucalo. Nisam znala sta da radim, pokusala meditaciju, jogu. Nista nije pomoglo.”

      Teško je i nezahvalno retroaktivno utvrđivati kom tipu problema su pripadale navedene tegobe.
      Iako se sa psihološkog stanovišta može postaviti hipoteza o povišenom stepenu anksioznosti i da su izneti simptomi bili manifestacije anksioznosti, nikako se ne sme isključiti mogućnost da su tegobe mogle da imaju uzrok na nivou fizičkog zdravlja.

      Obzirom na ovakvo iskustvo iz prošlosti, aktuelno bih Vas podržala da proverite Vaše zdravstveno stanje odlaskom na lekarski pregled, jer se može da se desi da na nivou telesnog funkcionisanja postoji problem koji ima uticaj na pojavu smetnji i na psihološkom nivou.

      Vežano za problem koji imate u sadašnjosti, sebi možete da postavite zadatak:
      – Obratiti pažnju koje okolnosti, okruženje, komunikacija sa kojim osobama i aktivnosti doprinose da se osećate makar malo smirenije, opuštenije i relaksiranije?

      Takođe, verujem da bi moglo da Vam bude korisno, da se generalno posvetite traženju odgovora na pitanja:
      – Koje situacije, ljudi, odnosi, događaji, koji elementi iz okruženja, ličnih navika doprinose da se osećate tugu, ljutnju, strah, uzmenirenost i druge neprijatne emocije.

      Naveli ste: “Totalno opustenoj situaciji, a moje srce ubrzano kuca i ruke mi blago podrhtavaju.” Smatram da bi bilo dobro da razmislite da li neka neprijatna emocija stoji iza manjka apetita?

      Podržala bih Vas da potražite psihologa sa kojim biste mogli, kroz proces psihoterapije, da radite na prepoznavanju uzroka i prevazilaženju navedenih tegoba.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  24. Poštovana Bojana,
    Moj suprug i ja smo u braku već 12 godina, imamo dva divna divna deteta. Pre toga smo bili u vezi 8 godina. Zaista smo se voleli i nikada nekako nismo dosadili jedno drugom. Kada su došla deca, on je nastavio da živi po starom, kladionice, utakmice, kafane, a ja sam ostajala sama kod kuće sa detetom, tj.decom.Bilo je svega, ali nikada nisam njegovu ljubav prema meni dovodila u pitanje jer mi je svakodnevno govorio koliko sam divna, prelepa i koliko me voli. Da sam njegova boginja i tako… Opraštala sam mu razne gluposti, proneveru para i drugo… Nedavno me je prevario, našla sam poruke u telefonu. Bio je jednom sa tom ženom ali su nastavili da se dopisuju i videla sam sve šta je ko kome radio, čak i njihove gole slike. On se sada jako kaje, plače, kumi, moli, da me voli više od sebe i svega samo da ga ne ostavljam, da mu dam šansu sve će ispraviti. Ali ja jednostavno ne mogu i preko ovoga da predjem, srce mi se raspuklo, žao mi je što neću imati porodicu kakva je bila, a bilo nam je lepo posebno zadnjih godinu dana od kako smo se preselili u lepši stan. Dala sam mu šansu jer vidim da se kida, vratio se u stan na neko vreme, jer sam ga bila izbacila,ali ja se lomim i kidam kao nikada. Želim da nastavim sama sa svojom decom, a bojim se da se ne pokajem posle, pa Bože moj kako drugi kažu, svi muškarci varaju… Molim Vas da mi date neki savet.
    Hvala od srca.

    • Poštovana Milice,
      Prevara u partnerskom odnosu je signal da je relacija između partnera u krizi, da je došlo do neke psihološke promene u pojedincu, a ta promena posledično utiče na kvalitet same relacije.
      Ovakav tip krize se može generalno razrešiti na nekoliko načina:

      – Način u kom partneri mogu da ustanove da postoji obostrana motivacija i želja da se njihov partnerski odnos reorganizuje u funkcionalnom smeru. To ne znači da se funkcionisanje vrati na staro, jer je stara dinamika dovela do krize u odnosu. Očekivano je i normalno da partner koji je prevaren oseća ljutnju, tugu, razočarenje, jer je poverenje koje je postojalo urušeno. Da bi odnos bio funkcionalan, pored motivacije i želje, potrebno je vreme ili još tačnije brojne situacije kroz koje će prevareni parnter moći da izgradi poverenje u onog koji je prevario. Akcenat je na reči “situacije”, a ne kroz komplimente i poklone. Potrebno je da postoji otvorena, direktna komunikacija između partnera kako bi svaki partner iskazao šta mu se dopada, a šta smeta u ponašanju onog drugog. U procesu prevazilaženja krize nakon prevare, bračna psihoterapija može da bude od pomoći.

      – Kriza može da se razreši na način da se parnteri raziđu, jer im se razlikuju želje i zahtevi koje imaju jedno prema drugom i očekivanja od odnosa.

      – Treći načun razrešenja je naizled pomirenje partnera, ali bez prorade razloga zašto je došlo do krize u odnosu. To bi značilo da parner koji je prevaren stalno strepi da li će se prevara pomoviti, a parner koji je prevario zadržava isti način pasivnosti, odnosno neiskazivanja nezadovoljstva odnosom.

      Savet bi bio da zajedno sa mužem potražite podršku na partnerskoj psihoterapiji, jer u situaciji koju ste opisali nije poenta reagovati ishitreno, što ste Vi i sami prepoznali, već i pored jakih neprijatnih emocija reagovati racionalno. Racionalno bi u ovom slučaju značilo gore već pomenuto – razumeti prevaru kao znak da nešto nije dobro funkcionisalo u odnosu i tragati da li je moguće ispraviti ono šta je bio uzrok problema.

      Za kraj odgovora, moram istaći da su izajve tipa “svi muškarci varaju” posmatrane iz ugla logike netačne i neopravdane generalizacije. U nekim društvenim krugovima, prevare partnera mogu biti češća pojava, ali nikako pravilo, zakonitost i nužnost. Što bi značilo – postoje partnerske relacije u kojima su partneri verni jedno drugom.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  25. Slobodan kaže

    Postovanje,
    Imam okp dugi niz godina i imam smenjujuce misli(ja ih tako zovem) i to uvek kad treba nesto veliko da uradim, tj nesto sto ja smatram velikim. Na primer, kad treba da krenem da ucim za ispite toliko mi se brzo u glavi poveze misao koja me spreci da uradim to sto hocu, na primer setio sam se da sam citao neku knjigu za prestanak pusenja koja je autosugestivna, i covek koji je pisao tu knjigu je rekao da treba da je procitamo do kraja ili se necemo osloboditi od straha od pusenja,i jos sam negde procitao kao da su autosugestivne knjige lose, a mene je smaralo tad da je procitam do kraja. Sad ja ne znam kako je meni dosla misao koja mi je kad sam trebao da krenem da ucim rekla: “Nisi procitao tu knjigu do kraja, sve sto budes ucio nista neces zapamtiti, pasces sve ispite ako ne procitas tu knjigu”. I toliko me ta misao “napada” i toliko mi izaziva lose emocije i ometa me, a ne znam sta da radim sa njom, jer logicki ne mogu da je pobedim, znam da nema veze sto nisam procitao do kraja, tj ako nista drugo znam da nema veze sa ucenjem, i mislim da ne moze autosugestivna knjiga da mi poremeti zivot, smatram da smo mi ti koji treba da odredimo kad i kako cemo sta da radimo(i dokle cemo sta da procitamo), a ne mogu da joj se oduprem, a ako bih procitao knjigu do kraja smenila bi se(zato ih zovem smenjujuce) na neku drugu tematiku koja mi isto ne bi dala da uradim ono sto zelim. Da li znate o cemu je rec, da li je ta misao opsesivna ili ruminatorna, imate li ideju kako bih to resio ?

    • Poštovani Slobodane,
      U knjižarama u odeljku “popularna psihologija” mogu se naći knjige različitog sadržaja, od onih koje su naučno utemeljenje do self-help literature u kojoj autori iznose lično viđenje problema i rešenja. Među takvim knjigama se mogu naći i one koje u naslovu, podnaslovu, opisu sadrže pojam autosugestija. Kada nemamo predzanje, autosugestija se u prvom momentu može protumačiti kao neka vrsta magične moći kojoj osoba neće moći da se odupre, pa može da se formira uverenje “Ako se pročita ono što se naziva autosugestivnom knjigom, može se zapasti u neku vrstu opijenosti, omamljenosti, začaranosti zadržajem koje će kontrlisati čovekovo ponašanje”. Stavovi tog tipa su zabluda, zasnovana na različitim iracionalnim uverenjima.

      Prema tome, autosugestivne knjige pokušavaju ubedljivim načinima iznošenja sadržaja da budu podsticajne i motivišuće za citaoca. U takvim sadržajima veoma je izražen subjektivan, ličan ton autora, uz informacije koje su takođe subjektivno selektovane i predstavljenje.

      Popularna psihologija sa savetima koje nudi i nauka psihologija, sa teorijom, rezultatima istraživanja i praktičnoj primeni znanja, su dve različite oblasti.

      Naveli ste: “…i mislim da ne moze autosugestivna knjiga da mi poremeti zivot, smatram da smo mi ti koji treba da odredimo kad i kako cemo sta da radimo(i dokle cemo sta da procitamo), a ne mogu da joj se oduprem…”- deo u kome kažete da ne možete da se oduprete sugeriše na postojanje određene disfunkcionalne emocije koja održava Vaše navedeno stanje. To jeste tema za psihoterapiju i zato bih Vas podržala da na psihoterapiji radite na faktorima koja utiču na Vaše emocionalno stanje.

      Smer u kom bih Vas ohrabrila da razmišljate je da aktivosti kao što je učenje pristupite kao procesu koji ima jasan cilj – položen ispit. To znači da sam proces nije uvek najprijatniji, mogu da se jave i misli i želje, ali a napravite vrstu dogovora sami sa sobom, npr: “U narednih sat vremena, iako mi se jave neprijatne misli, daću sve od sebe da naučim određeni broj strana.”

      Prosleđujem Vam linkove tekstova koji mogu da Vam budu informativni i daju ideje kako da zauzmete efikasniji pristup u ostvarenju onoga šta Vam je važno.

      https://www.psihoverzum.com/kako-poboljsati-samokontrolu/
      http://www.psihoverzum.com/vodic-za-poraz-kako-postati-uspesan-u-neuspevanju/

      Veliki pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  26. Pozdrav. Raskinula sam sa deckom,tj on samnom vezu od zamalo 7.mjeseci.Prepucavali smo se cesto,on bi raskinio na dan oa bi ga ja moljakala da se vrati i zvala ga popustio bi pa za 3 dana opet tako..Smeta mu sto sam pricala sa njegovim prijateljima a to sam radila iz ocaja kada bi me odbijao i ne iz losih namjera,a pricala sam mu i sa rodicom za to je naknadno doznao i tu raskida al isto jutro se javlja da me voli..Napisao mi je jucer ogromnu poruku u kojoj pise sve lose o meni kako mu se ne svidam kao osoba i moja dusa i da mu se gadim i javio se na jedan od 100 ppziva i rekao da odjebem i blokirana sam na svemu..Sto da ja radim,navikla sam da se mirimo al ovaj put je zaista gotovo.

    • Poštovana Iris,
      Procena je da bi moglo da bude od koristi za Vas da razmislite zbog čega su postojala česta, kako ste nazvali “prepucavanja” između Vas i dečka. Pokušajte da date sebi odgovr na pitanje “Šta Vam u ponašanju dečka smeta?”

      Akcenat bih stavila na to da prepoznate i razumete šta je razlog Vašeg nezadovolstva u relaciji. Zatim da probate da razumete šta je razlog partnerovog nezadovoljstva u vezi.
      Možete razmotriti:
      – Šta Vam se dopada kod dečka, koji segment veze je dobar i inspirativan za Vas i koji su razlozi zašto želite da budete sa njim.
      -Sa druge strane, prepoznajte šta vam se ne dopada i da u dijalogu da dečkom razmotrite da li je ono čime niste zadovoljni moguće promeniti.
      Relacija između partnera ne opisuje se samo formalnim statusom, odnosno rečima “mi smo u vezi”, već je ključno da dinamika odnosa bude funkcionalna.

      Veliki pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  27. Postovana,

    Vec godinu dana se borim sa anskioznoscu. Imala sam panicne napade kao i ogroman strah od ludila. Zatim sam bila na terapiji medikamentima,i moji panicni napadi su se jedno vreme smanjili. Medjutim,ponovo osecam ogroman strah,stalno mislim da cu da poludim,pretrazujem sipmtome sizofrenije a u zadnje vreme imam OGROMAN strah od toga da cu da obolim zivcano,zatim imak strah da mi se tresu ruke i glaba pa to stalno i proveravam. Inace imam 20 godina i zivim u malo ,,ludoj porodici” gde sam izlozena stresu svakog dana. Sumnjam cak i da je moja dijagnoza pogresna iako mi je dijagnoza panicni poremecaj. Jako mi je tesko,jos sam citala na netu da se anskioznost javlja i kod psihoza. Kako da znam da nisam psihoticna? I da li postoji mogucnost da mogu sam stvarno obolela zivcano? Inace imala sam i jako stresnu vezu od dve godine gde sam bila zrtva psihickog nasilja od kada mi je anskioznost i zapocela. Molim vas za odgovor.

    Unapred Hvala.

    • Poštovana Irena,
      Odgovor na pitanje da li promene u Vašim doživljajima imaju psihotičan kvalitet može da ustanovi psihijatar na psihijatrijskom pregledu, odnosno psiholog kada radi psihološko testiranje po nalogu psihijatra u dijagnostičke svrhe.

      Tragajući za tačnim imenovanjem stanja koje doživljava, pojedinac može da pristupi bez dovoljno informacija o psihijatrijskim bolestima i subjektivno – vođen određenim pretpostavkama o psihijatrijskim poremećajima, koje ne moraju da budu tačne. Čovekova želja da objasni šta mu se dešava je normalna pojava, međutim važno je znati da svako do nas ima manjak znanja u mnogim oblastima, pa kao što ne možemo bez analize krvi da znamo stanje krvne slike, tako i psihičke promene trebaju biti izložene testu koji teži što većoj objektivnosti – to je psihijatrijski pregled, odnosno razgovor sa psihologom.

      Važno je da znate da cilj psihijatrijskog pregleda i psihodijagnostike da sugeriše tretman lečenja i oporavka. Zbog toga, prvo šta bih predložila je da se obratite psihijatru i izvestite o tegobama koje ste napisali. Druga stavka na koju bih stavila akcenat pisajući Vam odgovor je upravo tretman lečenja. Psihijatrijski deo je prepisivanje adekvatne farmakoterapije, međutim često je to tek početak oporavka. Psihoterapija ili psihološko savetovanje jeste mesto i način kako pojedinac polako uspeva da uoči mnoge sitne elemente života koji mu smetaju da se oseća zadovoljno, biva motivisan da razmotri da li može nešto, makar i minimalno da promeni, što bi doprinelo da se oseća bolje.

      Treća stavka odgovora bila bi smernica da razmotrite koje su konstutkivne, zanimljive, pozitivne stvari i aktivnosti na koje možete usmeriti pažnju aktuelno, u sadašnjosti. Razumem da porodični odnosi i atmosfera mogu nekada biti otežavajuća okolnost, kao i sećanja na neprijatne doživljaje iz prošlosti. Zbog toga smatram da apsolutno vredi iskoristiti kapacitete koje imamo u sadašnjosti i da pokušamo da se usrederdimo na to šta dobro, lepo i pozitivno možemo da učinimo za sebe već danas.

      Veliki pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  28. Poštovani,

    imam 21 godinu i studentica sam. osjećam se kao da su me preplavile emocije. Počela sam meditirati zadnjih tjedan dana i to je malo pomoglo, ali naravno treba se isprakticirati. Inace posjećujem svoju psihologinju i konzultiram se s njom jednom u mjesec-dva. Pomogla mi je do sad u nekim stvarima, ali mislim da ove godine uopce nisam bila kod nje. Prvo, došlo je do karantene pa se nije ni uspjelo realizirati, a imala sam puno obaveza početkom godine pa nisam stigla.

    Uglavnom. Kako da sve započnem.

    Imam blagu anksioznost u društvu. Ne uvijek, ali mislim da je karantena malo pripomogla njoj. Naime, dobijem anksioznost ako sam u novom društvu ili se tek upoznajem s osobom. Nekad bude veća nekad manja. Do karantene sam zapravo uspjela prebroditi i vecinom je nisam imala, ali kako se karantena dogodila imam previse vremena za razmišljanje pa i o tome kako mislim da će mi se anksioznost vratiti. Izvor nje je naravno to sto se previse brinem sto drugi ljudi misle o meni. Točnije, koliko me vide kao uspješnu, lijepu ili pametnu. Pogotovo s naglaskom na uspjeh. Stvar koja me najviše muci. Osjećam se pogotovo sad u karanteni kao da moram napraviti nesto grandiozno, imati dosta hobija, naučiti nove vještine i samousavrsavati se do savršenstva. Moja psihologinja bi uvijek rekla da sam perfekcionist u nekom pogledu i da zelim da me svi dožive kao savršenu, a to danas u 21. stoljeću za mladu ženu znaci – lijepa, pametna, studira, ima decka, poželjna je, snalazi se financijski i u karijeri… i naravno zelim sve te stvari. Zelim da ljudi o meni misle da sam savrsena, divna osoba koja će učiniti sve da ostvari stvari koje želi. U nekom pogledu, jesam takva (ne mislim savrsena nego da se usudim). Kakva mi je bila anksioznost nakon završetka srednje pogotovo nakon bullyinga kojeg sam doživjela, odlična sam danas. Ipak, osjećam se da nemam pravih prijatelja nego jednog i da nemam dovoljno dobre veze da bi uspjela u zivotu. A veze su bitne u današnjem društvu kao i oduvijek, zato isto dobijem anksioznost/nesigurnost, pogotovo kad sam u društvu “bitnih”, “moćnih”, uspješnih ljudi. A dosta mojih prijatelja, ne svi, nisu toliko uspješno ili su dosta pasivne osobe i mislim da mi to ne treba u zivotu, družiti se s ljudima koji nemaju vizije ili ne idu prema uspjehu.

    Znam da je stvarno dugo, ali imam jos par rečenica za reci. Tijekom meditacije, pokušala sam vizualizirati sto zelim i samo sam se iznervirala. Ne znam zapravo sto zelim, to jest mozda i znam, ali se bojim ista napraviti oko toga ili mislim da ne mogu uspjeti. Npr. kreativna sam osoba pa zelim na instagramu biti influencerica ili youtuberica, ili raditi freelance kao video/photo editor, pisati članke i biti novinarka, glumiti, model… Loš faktor da se ostvari svi moji snovi jest to sto zivim u malom gradu i jako se zelim preseliti, ali me strah.
    vjerojatno ove stvari zvuče glupo vama, ali eto moram se negdje ispuhati i nadam se nekim odgovorima. Evo pitanja:

    1. Kako da me ne preplave emocije kad si idem složiti dnevnu to-do listu; kad se idem odlučiti za idući karijerni potez; kad počnem snimati video/sliku za instagram (zbog influencinga) i vidim sebe pa pomislim da grozno izgledam?
    2. Kako da se smirim u karanteni i mislim pozitivno, ali realno?
    3. Kako da si složim i odlučim prema kojim ciljevima ići?
    4. I kako da shvatim sto me čini sretnom
    5. Kako da se uvjerim da me drugi ljudi ne mrze/ne misle o meni da sam glupa/ne vrijedim Itd.?

    Ispričavam se na ovoliko pitanja, ako možete odgovorite. Hvala.

    • Poštovana Lotta,
      Pažljivo sam pročitala opise psiholoških teškoća koej ste istakli u pitanju i procenjujem da se u određenom domenu one mogu objasniti konstruktima socijalne anksioznosti i perfekcionizma. Naveli ste: “Moja psihologinja bi uvijek rekla da sam perfekcionist u nekom pogledu i da zelim da me svi dožive kao savršenu, a to danas u 21. stoljeću za mladu ženu znaci – lijepa, pametna, studira, ima decka, poželjna je, snalazi se financijski i u karijeri… i naravno zelim sve te stvari.“ – Vaš psiholog nesumnjivo ima relevantnije informacije i mnogo više sadržaja vezano za Vaše funkcionisanje. Ono što je zajedničko je da se moja procena zasnovana na napisanom pitanju i njenja procena podudaraju, odnosno da postoji konsenzus. To za Vas može biti značajno, da pokušate za “zagrebete” ispod površine ovog na prvi pogled lepog opisa “perfekcionizam”.

      Pitanja koja ste naveli se odnose na različite segmente života, uključuju različite emocionalne reakcije, različite međuljudske odnose, lične želje, motive, vrednosti, odnosno zahtevaju odgovore koje prevazilaze formu pisanih smernica. Stoga, bih Vas ohrabrila da pronađete prioritet među pitanjima i da sa psihologom radite na dolaženju do odgovora koji su Vam potrebni, jer pitanja imaju u sebi stepen opštosti koji ostavljaju prostor za konteplaciju i iznošenje brojnih hipoteza.

      Prosleđujem Vam linkove tekstova za koje smatram da mogu da Vam budu od koristi:
      https://www.introspektiv.com/o-perfekcionizmu

      http://www.psihoverzum.com/vodic-u-potrazi-za-smislom-i-deo/

      Veliki pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  29. Pozdrav… Imam jedan problem. Zivela sam sa deckom nekih 20 dana, posvadjali smo se digao je ruku na mene pobegla sam od njega i dosla kuci mojima sam objasnila sta se sve dogodilo medju nama, ali odmah posle toga sam se cula sa svojim deckom i kaze kako me voli, kako zeli da mu se vratim, da mu je mnogo tesko itd. Iskreno volim i ja njega ali su problem moji roditelji ne zele da cuju da budem sa njim, ne znam sta da radim bas mi je tesko. Zelim da mi date neki savet???hvala unapred

  30. Postovani, imam 39 god i veliki problem.. U braku sam 16 godina imam 2 dece.. Brak je bio solidan. Sve je bilo dobro do pre mesec dana.. Kada se umešala moja tkz ‘drugarica,,… Poverila sam joj se kao i uvek, ali ovaj put sam pogresila… Ona je sve to prenela mom muzu, naravno (radilo se o mom odlasku u restoran sa majkom) nije znao o tome, donje je saznao.. Jos je i dodala da sam se vidjala sa drugim muskarcem… I napravila mi haos… Najgore sto mi muz ne, veruje.. Sumnja.. Sad mi je brak na klimavoj zuci… Ipak, su tu i deca, koja ne moraju da ispastaju… A ja nemam snage da mu objasnim da to nije tacno, da je sve ozmisljeno.. Molim za savet

    • Poštovana,
      Naveli ste da je sve bilo dobro do pre mesec dana, pa bih Vam postavila pitanje o kom možete da razmislite:
      – Koji je razlog zbog čega krijete od muža da idete na ručak sa majkom? Da li na taj način izbegnete ličnu ili muževljevu reakciju koju doživljavate neprijatnom?

      Tema o kojoj možete da razmislite je:
      – Da li postoji nešto u braku što smatrate da nije funkcionisalo adekvatno i pre situacije koju ste opisali?

      U pravu ste kada kažete da deca ne trebaju da ispaštaju, odnosno za njih može da bude stresno da prisustvuju konfliktu roditelja. Zbog toga, asertivan ili drugim rečima miran i otvoren razgovor uz obostrano uvažavanje i strpljenje je početna tačka rešavanja konflikta između supružnika.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      https://www.facebook.com/introspektiv/

  31. Postovana,imam problem.u odnosu sa rodjizeljima sve ih slusam cim napravim malu gresku oni se ljute a.kad se ljute ja padam psihicki i zelim da se ubijem,i imam jak bol.u grudima…

    • Poštovana,
      Ako se bol u grudima javlja nakon situacija konflikta, postoji mogućnost da je u pitanju reakcija somatizacije određene neprijatne emocije ili više njih. Neprijatna emocija/emocije koja “stoji” iza navedenih tegoba, Vaš stav spram roditeljskih reakcija i kritika – da li se suprotsavljate ili se slažete – to su samo neke od tema za psihoterapiju.

      Obzirom da ste naveli da se nakon situacija konflikta javi želja za samoubistvom, apsolutno bih na prvo mesto stavila da se obratite stručnom licu, psihijatru li psihologu.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      https://www.facebook.com/introspektiv/

  32. Poštovana Bojana,
    Davno sam Vam postavio pitanje predugo, ali u vezi sa ovim nisam razgovarao sa stručnjakom. Upoznali smo se na app, on se meni svideo i ja njemu pre godinu dana. Više on meni nego ja njemu prema inicijativi oko dopisivanja.On mi je ponudio zajedničke aktivnosti sportske vrlo brzo, ali sviđao mi se tad, pa sam odbio zbog toga što sam povučen bio i nesređen.Posle smo se opet sreli i mnogo više se dopisivali, i to nije baš išlo idealno, nego je i on ispoljavao frustracije, pa i ja dosta na njegov uzvrat.Dotakli smo se bolnih tema za obojicu, zbližilo nas je, ali povredili smo se obojica što se toga tiče verbalno na app najviše na kraju, ja njega mnogo više što se toga tiče.On je jako osetljiv. Kod mene je posle sve stalo. On nije hteo da se vidi sa mnom nakon dugog dopisivanja samo drugarski (naivno razmišljam za gej svet, on je jako iskusan). Upoznao sam dobro njegove strahove i prošlost. Međutim, stalno je i on bio na klackalici oko mene, hteo je nešto, i onda je prekinuo odjednom nakon svega što je izazvalo kod mene nezrelu reakciju i prošlo je mesec dana, a ja sam mu se samo tad izvinio opširno i kulturno, on mi odgovorio sa “sve je ok, srećno”. On više nije na app se pojavio. Nekako imam osećanja ljubavi prema njemu zbog toga što sam ga upoznao i virtuelno čak. On je ostao na aplikaciji još oko 3 meseca, promenio svoje obrasce nakon mene na profilu, ka većoj otvorenosti. Generalno je dosta ranjiv i onda to izražava na neke načine verbalne loše nekad. Teška je ličnost, ali iskren i dobar veoma, ima problem sa seksualnošću on u smislu prihvatanja da je to potpuno ok, ali kod njega – duboki razlozi, (nije sirov, zapravo veoma kulturan i dosta je prihvatio to u odnosu na druge). Imao sam planove sa njim, hteo mnogo toga dobrog za njega što bi mu se svidelo, jer je bilo burno sve, a meni on prva osoba mog senzibiliteta sa kojom sam mogao da razgovaram, a da mi se i sviđa. Kontradiktoran je on, primetićete kao i ja. Pošto se o meni radi, posle toga je kosa počela da mi opada 1. put, neko vreme sam bio na app kasnije, dopisivao se sa drugima, ali je sve to drugačije od onoga što je bilo sa njim i uvek ga poredim sa drugima. Znate i Vi iz one poruke da nisam sredio život što se tiče fakulteta, ali uvek ga se setim. Svoj fizički izgled sam vratio na normalu, znam gde on izlazi pa da mogu tamo da ga potražim, sve to između nas je ostalo nedovršeno, pokušavao sam da ga izbijem iz misli, ali ne mogu. Osećanja mi kažu da ga vidim, ali imam strah od njega u smislu… nakon svega toga, i generalno kad volim nekog imam strah od te osobe zbog nedostatka samopouzdanja, tj. on je drugi tek. Razum mi kaže da će biti i drugih, on je možda u vezi i to poštujem, ali opet mi je stalo do njega, sve je to počelo sa moje strane nesvesno, bio je jako seksualno privlačan i bez slike, a jako nesnalažljiv i vraćam se na to da ispoljava verbalne frustracije, ali nekako sam pokušavao da ga uverim u to da je moguće i drugačije i onda smo se i bliže upoznali i “spontano” sam počeo da osećam to. Bojim se da će mi ostati zauvek u sećanju i da neću moći sa drugim da ostvarim takva osećanja, jer sam ipak sada u dvadesetim godinama, a iskustva sa momcima takvog u smislu osećanja obostranih nemam. Cilj je razrešiti moja osećanja, jer osećam da ako odem odavde ili ostanem – vraćaću se na njega podsvesno uvek, jer sam introvertan i povučeniji i na leto će biti godinu dana. Ali sviđali su mi se i drugi posle fizički malo, emotivno nisam došao ni sa kim do toga kao sa njim ni blizu. Šta mislite iskreno? Hvala unapred.

    • Poštovani Andrej,
      Kada u relaciji sa drugom osobom postoji neslaganje ili koflikt, u situacijama kada je konfiktan odnos završen i u prošlosti, zadatak može da bude da pojedinac retroaktivno sagleda vlastite postupke. U prisećanju ličnih reakcija i postupaka takođe može biti korisno zauzeti objektivan stav i postaviti sebi pitanje:
      – Kako je drugoj strani delovalo moje ponašanje?

      Naveli ste “… nakon svega što je izazvalo kod mene nezrelu reakciju….”. Smernica bi bila da pokušate da razimislite i izvedete zaključke zašto nije dobro po Vas da se u budućnosti ponašate kako ste naveli, infantilno.

      Procenjujem da bi moglo da bude od koristi ukoliko sa psihologom ili psihijatrom radite na navedenom i ranije iznetim problemima.

      Pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  33. Poštovana Bojana,
    Upisala sam doktorske studije 2019. godine, međutim, kako je vreme odmicalo shvatila sam da to nije ono čime želim da se bavim, tj da to nije za mene i da ne želim da provedem sate na fakultetu, a da nemam vremena za svoju porodicu i prijatelje, kao i da stalno budem u neizvesnosti da li će odobriti neki projekat ili ne. Ukratko ne želim da me izdržavaju roditelji i želim da se osamostalim. Nisam bila student koji je imao sve desetke i nisam na budzetu. Na poziv svoje profesorke i asistentkinje odlučila sam da ih upišem, prijavljena sam kao pripravnik na fakultetu, ali bez primanja. Ovim putem Vam se obraćam ako možete samo da mi kažete kako i na koji način saopštim svojoj profesorki i asistentkinji da želim da napustim doktorske studije.
    Unapred sam Vam zahvalna

    • Poštovana Anja,
      Iz pročitanog procenjujem da je moguće da postoje psihološke, odnosno emocionalne prepreke koje Vas sprečavaju da profesorski i asistentinji saopštite Vaše mišljenje. Takođe, otvara se pitanje da li je u pitanju razmišljanje ili konačna odluka.

      Obzirom da ste na doktorskim studijama, to implicira da poznajete pravila formalne komunikacije sa kolegama ili nadređenima. Stoga, smatram da napisani problem nema rešenje na nivou samog sadržaja koji se može izneti, već na emocionalnim preprekama.

      Smernica koju mogu da ponudim da je pogledate u sebe i potražite odgovor na pitanje:
      – Šta vas sprečava da asertivno komunicirate na način da iskažete Vas stav?

      Verujem da je tu startna pozicija odakle možete tražiti odgovore. U tome svakako može da Vam pomogne psihološko savetovanje.

      Ukoliko Vam je potrebna konsultacija u vidu psihološkog savetovanja, možete da me kontaktirate.

      Pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  34. Postovana,

    Vec duze vreme patim od anksioznosti. Dr mi je dao da pijem rivotril 1/4 i pila sam jedno vreme, ta uznemirenost se smanjila. Medjutim pocela sam redje da ga pijem, kako ne bih postala zavisna. Sad ga bas retko pijem. Imam problem sto sam razvila strah od izlazaka iz kuce. Kad god treba da idem negde mene uhvate bolovi u zelucu, ne mogu jesti, piti, muka mi je, povracam, pa cesto i odustanem od odlaska. Psihijatar me je uputio psihologu i cekam termin.
    Ali tokom ovog stanja sam postala jos vise anksiozna i uznemirena. Cesto se iz sna probudim sa nekom tremom u stomaku, budem nervozna, kao da gubim kontrolu i onda ostatak dana budem nikakva, boli me zeludac. Kako da se oslobodim ovog mog problema? Zelim samo da budem ona osoba koja sam bila ranije.

    • Poštovana Milana,
      Obzirom da ste čuli mišljenje psihijatra i imate prepisanu farmakoterapiju, sledeći korak – odlazak kod psihologa je adekvatan način kako se odgovorno postaviti u rešavanju ovakvog tipa problema. U tom smilsu, razgovor, odnosno dijalog sa psihologom je potreban jer jednostavan psihološki “recept” ne postoji.

      Da bi se reagovalo neprijatnim emocijama i somatskim simptomima anksioznosti, iza takvih reakcija stoje određena razmišljanja, odnosno iracionalna uverenja. Psihoterapija pomaže osobi da otkrije koja su to uverenja.

      Takođe, u rešavanju ovog tipa problema, pokazale su se korisnim mindfulness vežbe.

      Prosleđujem Vam tekst za koji procenjuejm da može da bude od koristi:
      https://www.psihoverzum.com/moc-koncentracije-i-svesnosti/

      Pratitie nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  35. Mirjana kaže

    Zdravo,imam sina od 15 god i jako se cudno ponasa.Ima problem aa komunikacijom sa ljudima uz okruzenja kao da ima neki problem kada treba da prica u drustvu.Ponekad prica sam sa sobom.To je obicno neko mumlanje sebi u bradu.Imam osecaj da se stidi da prica kada ima vise ljudi u misli da ce ispasti glup ako nesto kaze.Povucen je i miran pricasamo samnom kao sa majkom ako ima neki problem.Jako sam zabrinuta pa mi molim vas kazite da li je to neki manjak samopouzadanja ili je moje dete asocijalno, ili je to neki veci problem.Hvala unapred.

    • Poštovana Mirjana,
      Da li je ponašanje Vašeg sina, koje Vi kao majka tumačite kao čudno, reakcija na neki događaj, da li je to svojstveno njemu ili značajna promena u ponašanju, da li se drugačije ponaša u vršnjačoj grupi – to su samo neka od pitanja koja bi se u prvom trenutku postavila na psihološkom razgovoru.

      Da li je u pitanju manjak samopouzdanja ili druga vrsta problema, verujem da se relevantan odgovor od strane psihologa može dobiti isključivo na psihološkom razgovoru, odnosno psihološkom testiranju.

      Ono šta mogu da Vam predložim kao ideju je:
      – Da iskomunicirate sa sinom Vašu zabrinutost i istaknete da ste spremni da čujete šta ima da Vam kaže, bilo da je to pozitivan sadržajili problem;
      – Da razgovarate sa razrednim starešinom i školskim pedagogom/psihologom i da čujete njihovo mišljenje, jer oni su lica koja imaju mnogo više informacija – poznaju Vaše dete i prate njegovo ponašanje u školskim uslovima.

      Pratiet nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  36. David kaže

    Poštovana,
    Imam 25 godina i nikada nisam imao devojku, pa čak ni druga. Osećam se toliko usamljeno da to sve teže i teže podnosim. Sve je umrlo u meni, samo fizički postojim. Moj problem je strah od odbijanja i strah od ismevanja. Imam toliku želju da priđem nekoj devojci, ali ne smem. Za mene je to gore od smrti. Ne znam šta bi radio kada bi me odbila i ismejala. Ne znam kako da pobegnem iz te situacije, a da drugi ljudi ne vide da me je odbila. Jako se bojim mlađih ljudi, samo zbog toga što nikada nisam imao devojku, i znam da bi to svi ismevali. Bio sam kod 6-7 psihoterapeuta, psihijatara, hipnoterapeuta,.. ali niko nije mogao da mi pomogne. Interesuje me da li postoji način da se pobedi taj OGROMAN strah, ja ovako više ne mogu. Hvala !

    • Poštovani Davide,
      Kada pojedinac ima strah da bi mogao da bude ismejan zbog nekog ponašanja, jedna od mogućih hipoteza je da možda ima slabije socijalne veštine. Zbog straha od ismevanja (socijalna anksioznost), može da se stvori navika kao neka vrsta “začaranog kruga” u kom strah od neprihvatanja vodi izolaciji, izolacija manjku veština, manjak veština vodu strahu od neuspeha i osude.

      Ukoliko živite u većem gradu, predložila bih da potražite da li postoji neka vrsta grupne psihoterapije ili psiholoških treninga koji se odvijaju u grupi.

      Ideja koju bih predložila je da razmislite o tome da u Vašem mestu ili okolini angažujete u organizacijama kojima su potrebni volonteri. Tako biste imali socijalnu interakciju sa drugima i vežbali socijalen veštine.

      Vrsta problema koju ste izneli ima rešenja i ne treba da se obeshrabrite. Važno je da znate da rešenje ne mora da dođe brzo – za promenu je nekada izuzetno važan kontinuitet psihološkog rada.
      Zato bih Vas ohrabrila da potražite pomoć psihologa i u kontinutetu radite na prevazilaženju problema.

      Pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  37. Helloem kaže

    Poštovani,
    Ovo što radite je tako humano. Svaka Vam čast. Naime, moj brat je kao mali imao nekoliko febrilnih konvulzija (fras). Od tada je kasnio u razvoju kako u govoru tako i na motornim funkcijama. Kao mali je imao puno izliva besa, danas je to u manjoj količini. Ali ipak čisto govori, malo sporije razume, ima i problema oko učenja. Na vreme je počeo u školi. Sa obzirom da je stariji,sada vec oko 15 godina, njegovo kašnjenje u razvoju se sve više primećuje. Iako ne mozda na prvi pogled, kada se vode dublji razgovori primećuje se. Roditelji veoma teško prihvataju tu činjenicu, koja je sada sve očiglednija. Pa kako vreme prolazi, njima je sve teže. Moram naglasiti da je u detinjstvu puno radjeno sa njim, ali ipak ima posledica. Da li imate neki savet kako da sto bolje njega aktiviramo, da bi dostigao svoje vršnjake. Sa obzirom da su ove godine kada je i pubertet, pa je sve otezano. Da li da unajmimo personalnog trenera koji bi sa njim vezbao u teretani, mozda bi ga trener motivisao i on bi se aktivirao. Unapred zahvalna na savetu.

    • Poštovana,
      Hvala Vam lepim rečima.
      Što se tiče odgovora na Vaše pitanje: ukoliko pojedinac u određenim aspektima zaostaje u rezultatima za većinom vršnjaka, takva činjenica može da bude frustrirajuća za roditelje. To može da bude rezultat očekivanja od deteta i pristupa da dete ne posmatraju u odnosu na njegove talente i mogućnosti. Poredeći dete sa vršnjacima tako potencijalno mogu da produbljuju doživljaj ličnog neuspeha.

      Odgovor može da se krije u zauzimanju drugačije perspektive. To bi značilo da okolina prihvati karakteristike individue i da na neki načn odustane od poređenja. To nikako ne znači, odustati od rada sa pojedincem i podrške, več naprotiv – usmeranjanje ka osobi, čija je jedinsvetnost i individualnost vidljivija nego kod drugih.
      Predlog je da se pažnja usmeri na telente koje Vaš brat ima, pomoći mu da pronađe interesovanja, hobije, oblast koja bi mogla možda da bude zanimanje jednog dana. Staviti akcenat na talente, interesovanja, ono šta su dobre osobine i to podržavati da se razvija.

      Takođe, postoji mogućnost da Vaš brat primeti da okolina upoređuje, da on taj koji uvek “treba da bude bolji” i može za njega da bude frustrirajuće.

      Nisam mogla da steknem jasniji utisak na kom nivou je funkcionisanje Vašeg brata, koje aktivnosti sprovodi samostalno i gde mu je možda potrebna asistencija. Ako procenjujete da je nije fizički aktivan, verujem da vredi isporbati opciju odlaska u teretanu i angažovanja personalnog trenera. Naravno, i u ovom domenu važno je imati realistična očekivanja. To znači da se ne treba očekivati da fizička aktivnost doprinese razvoju psihičkih funkcija kao što su inteligencija i mišnjenje, ali može da utiče na pozitivan afekat, volju i motivaciju.

      Aktivnost kao što je vežbanje strukturu dana, pojedinac tako gradi odgovornsot prema sebi i obavezama, samo vežbanje može da bude zanimljivo i motivišuće, efekti vežbanja mogu biti ne samo fizička kondicija, već i poztivne efekte na psihičko funkcionisanje.
      Naravno, potrebno je da se Vašem bratu barem donekle u početku svidi ideja vežbanja. Ukoliko to nije njemu blisko, Vi kao osoba iz okoline možete da ga podstaknete da pronađe oblast u kojoj bi mogao da se iskaže svojim talentima.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  38. Pozdrav. Pitanje nije vezano za mene, nego za mog brata. Naime, ima 9 godina i jako je agresivan. Pretpostavljam da je ovo sve zbog toga jer su ga roditelji previse razmazili i jako je tvrdoglav. Ljeti na +30 nosi majicu dugih rukava jer ne zeli da mu iko govori sta on da nosi a izgovor mu je da nije uopste vruce i da ne zeli da potamni. Zatim, ne voli da se druzi, a pogotovo ne sa devojcicama. Neki dan je mamina koleginica dosla kod mame u posetu i povela sa sobom kcerku. Ona i brat su se lepo igrali i videla sam se smeju i da se provode lepo medjutim istog momenta kada je ona otisla on je seo i poceo plakati jer mu je eto upropastila dan svojim dolaskom. Prosle godine je cak i osamario drugaricu iz klupe jer ga je optuzila da joj je ukrao flasicu. Nije joi ukrao flasicu ali posto je agresivan osamario je i govorio jako ruzne stvari na sta se devojcica prepala i nije smela da ide u skolu zbog njega. Uporno mu brat i ja skrecemo paznju ali ne slusa nas a imam osecaj da roditelji olako shvataju sve ovo. Galame na njega ali i dalje mu sve dopustaju.. jedina osoba koja ima uticaj na njega je rodjak ( 10g ). Kada on dodje tada se igra i sa devojcicama i nema primjedbi, rodjak je stvarno komunikativan i on jedini uspe da ga ubedi da se druze sa drugom decom, nazalost zivi u inostranstvu i ne moze toliko pomoci. Sta da uradim? Kako da promenim njegovo ponasanje? Na roditelje ne mogu da se oslonim jer prosto ne zele da ga vode psihologu a situaciju ne menjaju.

    • Maki,
      Razumljivo je da život sa dečakom od 9 godina može da bude izazovan na način da Vam se neki njegovi postupci ne dopadaju i da nije prijatno kada neće Vas posluša kao stariju sestru. Vaš zadatak može da bude da kažete roditeljima kada mislite da je neko njegovo ponašanje neadekvatno, da pokušate na miran način bratu da ukažete zašto smatrate da neko ponašanje nije dobro.

      Što se tiče situacije koja se odnosi na drugaricu iz klupe – to je zadatak za učitelja i roditelje da se detaljnije posvete prevenciji sličnih situacija u budućnosti, kako da komunicira sa onim ko ga nepravedno optuži.

      Tuđe ponašanje ne možemo da menjamo, već samo da utičemo na njega. Ono nad čim imamo kontrolu je naše vlastito ponašanje. Verujem da bi za Vas moglo da bude važno da nađete granicu između toga koliko ćete vremena i energije utrošiti na to da bratu sugerišete šta bi trebalo da promeni i toga da vreme i energiju posvetite sebi.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  39. Jovana kaže

    Postovani,
    Pre 6 meseci sam izasla iz braka dugog 12 godina u kom sam bila fizicki i psihicki zlostavljana. Imam troje divne dece koja nikada nisu imala tatu osim za vredjanje i omalovazavanje. On je takodje i alkoholicar. Bukvalno sam pobegla iz te kuce bez icega u rukama, samo da pocnem novi zivot i da se spasim. Pretio je, vredjao, pravio scene a ja sam se borila najjacim oruzjem, cutanjem. Polako kroz vreme, pocelo je da se smiruje ali se desava nesto na sta ne znam kako da reagujem pa mi treba pomoc. Pristala sam na zajednicko starateljstvo u dogovoru sa decom. Moj bivsi suprug, videvsi da ja ne reagujem na njegova lazna obecanja, okrece se deci, tacnije jednom od njih. Srednji je decak od 9 godina i predivan je i uvek je bio jako vezan za mene. Sada, postao je distanciran, jedva ceka da vidi tatu, kada je kod mene samo salje poruke tati koliko ga voli…Cujem njihov razgovor telefonom i ne verujem da on sa detetom razgovara tim umilnim glasicem i naziva ga srecom, suncem… to prosto nije on. On je njega samo nazivao “P…. muskom”, dete od 5, 6, 7 godina koliko je imao tada. Takodje mu prica gadosti o meni i neistine koristeci jako vulgarne reci. Pre par dana sam zamolila sina da sredi sobu i rekao mi je: Alooo sredi ti, zene su robovi”, sokirala sam se. To nije moje dete a sve vise mu je privrzen i usvaja njegovo ponasanje. Kako da se postavim? Molim Vas recite mi sta da radim i jesam li losa majka sto me to sve boli?
    Srdacan pozdrav.

    • Poštovana Jovana,
      Sadržaj sam razumela na način da ste Vi sada razvedeni, a da Vam problem predstavlja to smatrate da muž utiče na sina, jer se sinovo ponašanje promenilo.

      Veoma je razumjiva reakcija da Vam sve što ste naveli teško pada i da reagujete brojim neprijatnim emcojima. To Vas nikako ne čini lošom majkom.

      Kada žena izađe iz partnerske relacije u kojoj je bilo nasilja, verujem da je od koristi da sa odlazi na psihoterapiju/psihološko savetovanje sa ciljem osnaživanja. Kada se izađe iz takvih okolnosti, postoji mogućnost da je na emtivnom nivou izloženost nasilju potencijalno ostavila negativne psihološke efekte. U takvim situacijama stručna podrška nije znak da sa pojedincem nešto nije u redu, već da postoji deo ličnosti koji treba osnažiti.

      Dalje, obzirom da ste Vi i bivši muž zakonski staratelji dece potrebno je da postoji barem bazičan nivo dobre komunikacije između vas. Problema koji je iznet u pitanju prvo je potrebno pokušati rešiti razgovorom između bivših supružnika. Osnovna ideja je da se konflikt između roditelja reflektuje na dete, tako da ogovaranje, pogrdne reči i konotacije upućene drugom roditelju negativno utiču psihološko stanje deteta.

      Ukoliko roditelji ne mogu da uspostave dobar nivo komunikacije vezano za dete ili jedan od roditelja odbija saradnju, tada je potrebno obavestiti Centar za socijalni rad. Ono što je primarno je zaštititi dete od stresnih okolnosti odrastanja.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  40. cyklon kaže

    1. Koliko često osjećate da ste u harmoniji s drugim ljudima koji vas okružuju?

    a) nikad *
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno

    2. Koliko često osjećate da vam nedostaje društvo?

    a) nikad *
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno

    3. Koliko često osjećate da nemate nikoga kome biste se mogli obratiti?

    a) nikad *
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno

    4. Koliko često imate osjećaj da ste sami?

    a) nikad *
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno

    5. Koliko često osjećate da pripadate nekom krugu prijatelja?

    a) nikad *
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno

    6. Koliko često osjećate da imate dosta zajedničkog s ljudima oko vas?

    a) nikad *
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno

    7. Koliko često imate osjećaj da više ni sa kim niste bliski?

    a) nikad
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno *

    8. Koliko često imate osjećaj da ljudi oko vas ne dijele vaše interese i ideje?

    a) nikad
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno *

    9. Koliko često se osjećate otvoreno i prijateljski nastrojeno prema drugima?

    a) nikad
    b) ponekad *
    c) često
    d) redovno

    10. Koliko često se osjećate bliski s ljudima?

    a) nikad *
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno

    11. Koliko često osjećate da su vas napustili?

    a) nikad *
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno

    12. Koliko često osjećate da vaši odnosi s drugima nisu smisleni?

    a) nikad
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno *

    13. Koliko često osjećate da vas nitko ne poznaje dovoljno?

    a) nikad
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno *

    14. Koliko često se osjećate izolirani od drugih?

    a) nikad
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno *

    15. Koliko često osjećate da možete pronaći društvo kad vam je ono potrebno?

    a) nikad *
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno

    16. Koliko često osjećate da vas drugi ljudi razumiju?

    a) nikad *
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno

    17. Koliko često se osjećate stidljivo?

    a) nikad *
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno

    18. Koliko često osjećate da su ljudi oko vas, ali ne i sa vama?

    a) nikad
    b) ponekad
    c) često
    d) redovno *

    19. Koliko često osjećate da možete razgovarati s ljudima koji su oko vas?

    a) nikad
    b) ponekad *
    c) često
    d) redovno

    20. Koliko često osjećate da imate ljude kojima se možete obratiti?

    a) nikad
    b) ponekad *
    c) često
    d) redovno

    Naisao sam na ovaj test i odgovorio sam iskreno, moji odgovori su oznaceni *.
    Dali to vama ista govori ?

    • Poštovani,
      Upitnik koji ste popunili (UCLA Loneliness Scale) ispituje stepen usamljenosti i bliskosti sa ljudima. Odgovori ukazuju da potencijalno postoji subjektivna patnja povezana sa temom socijalnih relacija, što može da narušava doživljaj zadovoljstva svakodnevnim životom. Na ovu temu možete da razgovarate sa psihologom na psihološkom savetovanju ili psihoterapiji.

      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  41. Kristina kaže

    Poštovana,
    imam pitanje u vezi sramežljivosti i samopouzdanja. Naime, mislim da sam po prirodi više introvertirana osoba, ali istražujući takvu osobnost saznala sam da se takve osobe zapravo ne žele družiti, više im je potreban mir i samoća, a nisu nužno sramežljive. Ja naprotiv uživam u društvu često, ali u takvim situacijama često osjećam nekakvu blokadu, sram govoriti pred drugima, krivnju ako nešto kažem i tjeskobu ako šutim. Iako bih možda i imala nekih tema za komunicirati, one sve nestanu u tremi (pred inače poznatim ljudima). Imate li neki savjet kako pobijediti ove osjećaje koji traju i nakon tih susreta i što napraviti da mogu normalno komunicirati? Hvala Vam puno na Vašem vremenu i trudu!
    Srdačan pozdrav

  42. Filip kaže

    Zdravo, imam 15 godina brzo ću 16, bavim se fudbalom i jako sam talentovan, ali imam problem preselio sam se u novi grad i presao u novi klub, imam sve uslove i sve super, ali na treninge mi se desava da pravim jako banalne greške i ispadam ,,glup” a vjerujem da nisam, loša mi je koncentracija i razmišljam ocu li pogrijesiti i manjak samopouzdanjahvala

    • Poštovani Filipe,
      Obzirom da niste naveli vremenski period kada ste se preselili u novi grad i igrate u novom klubu, postavlja se pitanje šta je uzrok onome šta ste naveli kao problem: “pravim jako banalne greške i ispadam ,,glup” a vjerujem da nisam, loša mi je koncentracija i razmišljam ocu li pogrijesiti i manjak samopouzdanja”.

      Pretpostavka je da navedene tegobe mogu biti reakcija na stresan događaj. Da li je taj događaj samo preseljenje ili je neka druga situacija ili relacija sa drugom osobom, svakako je tema o kojoj vredi razmisliti i na koju se ne može dati detaljniji odgovor u odnosu na izneto.

      Podržala bih Vas u tome da o tome kako se osećate pričate sa osobama u koje imate poverenja. Verujem da se uz podršku drugih i ukoliko je potrebno razgovore sa psihologom na psihološkom savetovanju, navedeni problem može prevazići.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  43. Demetra kaže

    Poštovani,
    Idem u srednju školu i treba mi savet za jedan problem. Pošto u osnovnoj nisam imala prijatelje, u srednjoj sam se stalno trudila da budem dobra prema svima, da im dam da prepišu domaći ili objasnim nešto. Problem je u tome što su se oni navikli i sad to očekuju od mene. To je moja greška. Ja sam se onda povukla, i nisam više toliko pomagala i većina je počela da me vređa zbog toga, bili su nezahvalni i samo su tražili. I ja sada ne znam šta da radim. Trudim se da odgovorim pametno ili da uopšte ne odgovorim, ali zaista ne znam kako njima da postavim granicu. Znam da je to trebalo na početku, ali ja sam se toliko trudila da se svidim drugima, da sam zaboravila na sebe. Interesuje me šta Vi mislite da bih trebala da radim. Zaista bi mi značilo Vaše mišljenje o svemu ovome.
    S poštovanjem, Demetra

    • Poštovana,
      Ukoliko ste uočili da su drugi prema Vama bili ljubazni, jer im je trebala korist, utisak je da Vaše traganje za osobama sa kojima biste mogli da imate prijateljski odnos bazirana na autentičnoj želji za komunikacijom i sličnim interesovanjima i dalje traje. Stoga bi smernica bila da razmislite:
      – Kako ćete prepoznati osobu/osobe koje sa vama žele da se druže jer ste im zanimljivi i interestantni, a ne iz koristoljublja?

      Kako postaviti granicu prema oniam koje ste nazvali “većina koja vas vređa” – teško je dati preciznije mišljenje koje bi bilo korisno usled manjak informacija i ograničenosti pisanog odgovora. Jedna od smernica koja u konfliktnim situacijama može generalno može da se primeni je asertivno zauzimanje za sebe, uz poštovanje i uvažavanje tuđe ličnosti. Zato smatram da bi moglo da Vam koristi da se više uputite na temu asertivnosti i asertivnih prava.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  44. Zabrinuta kaže

    Postovana, pitanje se odnosi na moga verenika. Ukratko da vam predstavim problem. Sve je pocelo tokom izolacije zbog korone, verenik je postao depresivan, smeta mu zatvoren prostor, jako je razdrazljiv, ima nesanicu, slab apetit, impulsivan je, smetaju mu sitnice.Sve do tada bio je pozitivna osoba, duhovit, sarmantan, spreman da zabavi sve, neko na koga se uvek mozes osloniti. Medjutim na njega je jako uticala zatvorenost i nemogucnost izlaska napolje jer je trajao policijski cas. Kaze da je tada imao previse vremena za razmisljanje i da su svi problemi i zivotne muke koje je godinama potiskivao sada izbili na videlo i da prosto ne zna kako da se izbori sa svim tim emocinama. Sve do tada voleo je da provodi vreme kod kuce i da se necim bavi, sada ne moze da podnese da bude kod kuce, odmah se unervozi i pocnu crne misli. Kaze da je shvatio koliko je nesrecan, da nista nije postigao u zivotu, nezadovoljan je poslom, ali mora da radi jer trenutno nema drugi izbor. Mislim da je i na njega jako uticala nasa razdvojenost i nemogucnost vidjanja usred izolacije. A na svu tu njegovu muku, trebali bi da pocnemo zajednicki zivot, a on se toga jako uplasio. Pita se da li ce sve moci da mi pruzi, da li cu biti srecna sa njim, kakav ce biti suprug i otac. Inace smo se uvek poveravali jedno drugom, imamo stabilan odnos ali sada mu je trebalo neko vreme da mi se otvori i poveri. Zabrinuta sam za njega, kako da mu pomognem da prebrodi to sto ga muci? Da li savetujete da se obrati nekom strucnjaku za pomoc? Mada on to ne zeli, kaze da zeli sam da proba da se izbori sa svim tim, pa ako ne bude mogao da ce onda potraziti pomoc. Bojim se da sve to ne potraje dugo i ostavi neke trajne posledice po njegovo zdravlje.
    Unapred zahvalna na odgovoru.
    Pozdrav

    • Poštovana,
      Period kada je uveden policijski čas je bio stres za sve i na promene je svako reagovao u skladu sa svojim ličnim kapacitetima. Policijski čas je ukinut, međutim očekivano je da na emocionalnom nivou svi mi i dalje prorađujemo doživljaje iz perioda izolacije i neprijatne emocionalne odgovore koji su nam se javljali.

      Verujem da ne treba čekati da se stanje subjektivne patnje pogorša. Mnoga pitanja koja ste izneli jesu teme zbog kojih se ljudi inače obraćaju na psihoterapiju: “…sada ne moze da podnese da bude kod kuce, odmah se unervozi i pocnu crne misli… Kaze da je shvatio koliko je nesrecan, da nista nije postigao u zivotu, nezadovoljan je poslom, ali mora da radi jer trenutno nema drugi izbor. Pita se da li ce sve moci da mi pruzi, da li cu biti srecna sa njim, kakav ce biti suprug i otac…”. Zbog toga bih podržala ideju da se svako ko se oseća i nalik iznetom opisu, obrati psihologu i izrazi ono šta mu predstavlja problem. To je zauzimanje aktivne pozicije u prevalilaženju problema.

      Ukoliko Vam je potrebna konsultacija u vidu psihoterapije ili psihološkog savetovanja, možete da me kontaktirate.

      Pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  45. Silvana kaže

    Poštovana,
    Imam toje odrasle dece i bratanicu koja ima psihijatrijska probleme. Ona ima 28 god, ima oca sa kojim je imala dosta neslaganja, majka preminula kad je imala 15 god. Svi smo uvek imali razumevanja za nju, pomagali. Pre godinu dana se posvađala sa ocem i preselila se kod mog najmlađeg deteta dok se ne snađe.Išla je kod psihijatra i uzimala je lekove. Kad je pitam za dijagnozu, kaže poremećaj ličnosti. Pokušavala da završi faks, nije išlo, radila po kafićima. Sve to vreme moji sinovi su joj finansijski pomagali, tolerisali njene ispade. Nije htela da vidi svog oca, mog brata, govoreći da je on doveo u to stanje. Njen deda, moj otac je takođe kljukao parama. Njeno stanje se ni na koji način nije popravljalo, naprotiv, još je počela uz lekove i da pije. Otišla je u neko selo za vreme korone i tamo je pila rakiju svaki dan uz lekove, dok nije došlo do toga da je pijana popila 28 tableta i poslala svima iz kontakata poruku “oprostite mi, molim vas”. Spašena je, vraćena kući. Neće u bolnicu, hoće da nastavi sa pređašnjim životom. Svi joj sve tolerišu iz straha. Ono što mene mnogo uznemirava je da moj sin insistira da joj i dalje pomaže, ne vidi koliko je ona manipulativna, koliko ga koristi. Lagala je psihijatra za alkohol, niko nema uvid u njenu tačnu dijagnozu. Bude relativno dobro pa samo sklizne i svi šene da joj pomognu, izuzetno Inteligentna, kao pijavica sisa mog sina koji je mlađi od nje 2 godine, dobro zarađuje kao programer, ima divnu devojku. Plašim se sad za njega, da ne izgubi tu devojku zbog svoju devojku zbog tolike vezanosti za sestru od ujaka, a pritom ima rođenu sestru sa kojom nije tako blizak. Kako da postupim u ovakvoj situaciji?

    • Poštovana Silvana,
      Kada u porodici postoji član koji ima psihijatrijske/psihološke probleme to može da bude izazov za ostale članove kako da se postave prema osobi. Psihijatrijski/psihološki problemi se manifestaju na različite načine, pa i savet za one koji su u okolini ne može da se formuliše kao univerzalna smernica. Korisno je da se vodimo idejom postavljanja adekvatne granice prema drugom, pa i onda kada ima tegobe.

      Aposlutno distanciranje i apolutna posvećenost su dva ekstrema kako se možemo postaviti prema patnji drugog i naći adekvatan način postvljanja prema drugom je krajnje ličan zadatak. Kao što i distanciranje može da utiče da drugi naše ponašanje protumači kao nezainteresovanost, hladnoću, izbegavanje i time možda uskraćujemo da budemo podrška, tako i preterana briga i zauzimanje tzv. psihološke uloge spasioca može da bude negativan na način da pojedinac otpisuje mogućnosti da samostalno prevaziđe određeno stanje.

      Verujem da je otvorena komunikacija, vođena u mirnom tonu i sa željom da se prevaziđe stanje u kome se pojedinci sistema osećaju loše način kako vredi postupiti u ovakvom tipu situacija.

      Pitali ste kako da postupite u situaciji – jedino što je pod Vašom kontrolom je Vaše ponašanje i zato možete da detaljnjije razmotrite koja je Vaša lična granica i mera koliko možete da budete podrška bratanici. Zbog toga, podržala bih Vas da sa psihologom razgovarate na ovu temu, da podelite Vaš dozivljaj cele situacije i preciznije analizirate porodičnu situaciju.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  46. Marijana kaže

    Dobar dan.
    Ne znam je li ovo pitanje za psihologa, ali je se zbog te cijele situacije osjecam psihicki lose i mislim da trebam pomoć.
    Naime, decko, s kojim imam dijete, dok nam je drugo bilo na putu uvaljivao se drugoj zeni. Mi smo tada imali neke svađe, ali on umjesto da se potrudio oko mene trudio se oko druge zene. Kada sam prvi put vidjela te poruke po porukama se vidjelo da nista nema izmedu njih, ali da bi on htio. Suocila sam ga s porukama, lagao je da nisu njegove. Nisam mu povjerovala, ali posto sam vidjela da nije bilo nista fizicki mislila sam da sada, kada sam sve vidjela ce odustati i shvatiti da je pogrijesio. Medjutim na ispisu poziva vidjela sam da ju konstantno zove i poceo je cesto izbivati od kuce. Molila sam ga da prestane, vrijedao me i govorio da ja to sve umisljam i uvjeravao u neke svoje istine. Na kraju sam ja sve rekla njezinom muzu i tad je ona muzu lagala da ja lazem. A pronasla sam nove poruke u kojima je on njoj izmedju ostalog napisao:”uvijek mi je neugodno jer ne znam jel zelis sex, nikada nisi dosla i ti to prva trazila….” itd, da dalje ne pisem. Logicno je iz te poruke da je sexa bilo, barem meni. On me uvjerava da nije, manipulira samnom vec mjesecima. A ja nikako da skupim snage da se odvojim od njega. On se uporno trudi oko mene i pokusava sve napraviti da ja popustim. Kazem mu da necu vise biti s njim i on laze da si trazi stan i onda nakon par dana me ide grliti, ljubiti…. i ja uvijek nakon nekog vremena popustim jer ga volim. U isto vrijeme ga i mrzim i volim, ali znam da ne mogu biti s njim jer je takav kakav je. On mene uvjerava da je izmedu njih bilo samo prijateljstvo, a ona je svog muza u to uspjela uvjeriti i otisla je za njim u Njemacku i sad su kao sretna obitelj, oni takoder imaju djecu.
    Nemam se kome obratiti za pomoc, a samo da imam neciju podrsku da se maknem od njega i da zapocnem novi zivot. Da ga prebolim i posvetim svu svoju paznju svojoj djeci….

    • Poštovana Marijana,
      Poverenje jedan od ključnih elemenata svih bliskih relacija, pa i emotivne partnerske veze. Iz sadržaja koji ste naveli, procena je da je Vaše poverenje u partnera poljuljano, pa je to tema na koju bih Vam preporučila da razmislite – da li je moguće da partner povrati Vaše poverenje.

      Smernica bi bila da date sebi odgovor na sledeća pitanja:
      – Šta su dobri delovi Vaše relacije sa partnerom?
      – U čemu, odnosno na koje teme se slažete sa partnerom?
      – Kako parnter treba da se ponaša da biste imali poverenja u njega?

      Psihološko savetovanje i psihoterapija jeste adekvatan vid pomoći u ovakvim situacijama, jer kroz dijalog sa stručnim licem možete dobiti više uvida kako možete prevazići trenutno stanje i zato verujem da može biti od pomoći ako iskoristite tu opciju.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  47. Marija kaže

    Postovana,
    Pre svega, rekla bih da sam povucena, veoma emotivna osoba, ali isto tako veoma drustvena. Od osmog razreda osnovne skole pa sve do danas, opsesivne misli su pocele da mi se vrzmaju po glavi. Bolest je glavna tema, konkretno rak. Osecam kao da postoje dve osobe u meni, jedna sam ja, a druga je ta losa osoba, tacnije te misli koje mi svakodnevno “pricaju” o bolestima. Prisutne su 24\7. Kada izadjem sa drustvom, razgovaram sa ljudima. Uvek su tu. Takodje, ako ne uradim nesto sto mi te misli “narede”, uvek bude misao da cu se razboleti od necega i onda moram da ispunim tu radnju kako bih olaksala sebi. Dok pisem, neprestano se motaju. Zdrava sam osoba, nisam bolesna, ali sam hipohondar veliki, sta god da mi se desi, glava me zaboli, odmah pomislim na najgore. Smeta mi to, ne znam kako da prestane.
    Drugi problem je u ljubavnom smislu. Od ranog doba gadio mi se muski pol, ne znam zbog cega, prosto nisam volela muskarce, osecala sam averziju prema njima. Nisam volela muske profesore, lekare… To jako utice i na moj emotivni odnos. Nikada nisam bila u vezi sa nekim. Nisam aseksualna, ne dopada mi se zenski pol. Znam da mi se dopada muski pol, samo se uvek unervozim i imam osecaj gadjenja ako mi neko izjavi osecanja. Dopadali su mi se momci, ali kada bih se nasla u situaciji da pokusa da mi pridje ja se odmaknem i bukvalno pobegnem. Lakse mi je da sedim kod kuce i zamisljam sta bi bilo kada bi bilo. Zelim vezu, znam da volim, ali prosto bezim od toga, iz meni nepoznatog razloga. Kako starim tako su i ova dva problema veca. Ne znam sta da radim.

    • Poštovana Marija,
      Iz sadržaja koji ste naveli, naročito u delu kada kažete da su misli uvek prisutne i da traju 24/7, utisak je da tegobe mogu da narušavaju stepen zadovoljstva svakodnevnih životom, jer konstantno angažuju kapacitete ličnosti da se odbrani od neprijatnih misli. Smatram da je u ovakvim slučajevima obraćanje psihijatru i/ili psihologu od izuzetne važnosti.

      Pitanje na koje možete sebi da odgovorite je:
      – Koje stvari su Vam vredne i važne u životu, pa Vas navedene tegobe sprečavaju da se tim aktivnostima bavite?

      Apropo drugog dela pitanja vezano za seksulanost i partnerski odnos, ohrabirila bih Vas da sebi odgovorite na pitanje:
      – Da li postoji mogućnost da ste anksiozni povodom toga kako bi muškarac koji Vam se dopada mogao da Vas vidi?
      – Da li možda sumnjate u sebe da uopšte možete da se dopadnete nekome?

      Ovakavi vidovi problema zahtevaju odgovoran i aktivan pristup pojedinca u procesu psihološkog osnaživanja i promene. Psihoterapija je proces koji pomaže osobi da dođe do uvida na koje situacije, relacije, ciljeve kojima je posvećena reaguje neprijatnim osećanjem, a koje se kasnije manifestuje u vidu navedenih psiholoških problema.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  48. Mirjana kaže

    Poštovani,
    Imam 29 godina. Već nekoliko godina idem na psihoterapiju zbog depresije i anksioznosti koje traju još od moje 23/24.godine.
    Neretko mi se javljaju misli o tome da sam možda psihopata, i to me strašno opterećuje.
    Psihijatar kaže da nisam i da prestanem to da je zapitkujem (u više navrata mi se dešavalo da upadnem u stanje panike zbog ove pomisli).
    Okolina, prijatelji- svi mi govore da nisam psihopata i da treba da prestanem da razmišljam o tome.
    Međutim, te misli se uvek nekako vrate.
    Emocionalno sam hladna i suzdržana, često se osećam nekako ravnodušno prema svemu i svima i samo osećam umor i želju da se osamim. Nije, naravno, uvek bilo tako, ovo počinje da se dešava od moje 24.godine.
    Bojim se da posedujem manjak empatije, da ne umem da volim, da sam užasno sebična.
    Ne mogu da dokučim da li je to prosto posledica depresije i neispunjenosti ili imam neki veći psihički problem.
    * nisam nasilna, ne kršim zakon, nisam manipulativna.
    Strašno me plaši pomisao da možda imam neki poremećaj ličnosti.

    • Poštovana Mirjana,
      Podržala bih Vas u tome da pokušate sebi da odgovorite na pitanja:
      – Šta se desilo u Vašoj 24. godini, pa ste počeli drugačije da doživljavate sebe?
      – Da li Vam je takav opis neko ranije dao?
      – Da li ste imali iskustvo druženja, kontakta ili emotivne veze sa nekim čije je ponašanje bilo grubo, sa manjkom empatije, takvo da ste to ponašanje videli kao psihopatsko?

      Jedna od hipoteza je da se promena u sagledavanju sebe može desiti kao reakcija na stresan ili traumatski događaj. Kada psihološki problem remeti kvalitet svakodnevnog života, verujem da je korisno da se ne ostane samo na pretpostavkama već da se uradi psihodijagnostika i problem rešava kroz psihoterapijski proces.

      Poremećaji ličnosti su dijagnostička kategorija u psihijatriji, koja pored opisa dinamike ličnosti i ponašanja nudi i smenice tretmana koje se sporvode u psihijatrijskoj i psihološkoj praksi. Cilj imenovanja tegoba nije da se osoba negativno nazove i obeleži, već da pruži smenice stručnjacima iz navedenih oblasti kako da osoba dođe do doživljaja psihološkog blagostanja i zadovoljstva životom.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  49. Milica kaže

    Pozdrav,
    već godinama imam problem koji mi kvari odnos sa mužem. U braku smo preko 15 godina, imamo decu i sve je manje-više i redu. Ali ja njegovu majku jednostavno ne mogu da podnesem. Ona ne živi blizu i srećom ne viđamo se toliko često. Kada dođe kod nas bude 5,6 dana, nekad i duže i tako par puta godišnje. Mi odemo za vikend, ne često. Verujte da ni sama sebe ne razumem, ali kako se bliži dan našeg susreta, mene hvata neopisiva nervoza, iskočila bih iz svoje kože. Ne umem da se ponašam u njenom prisustvu, ne mogu da se opustim, užasno me nervira. Ona je uvek bila nekako u toj primarnoj porodici dominantna, u sve se razume, sve najbolje zna (završila 4 razreda OŠ), konfliktna je, posvađana sa pola svog sela. Nije pričala ni sa roditeljima svog muža, iako su živeli u zajednici. Opet, ne mogu da grešim dušu, meni ništa nije nažao učinila, osim nekih sitnih čarki koje smo imale. Tužila me je i kod muža par puta tipa što joj ne dam ništa da radi u mojoj kući.
    Između nas inače postoje sve moguće razlike: okruženje, obrazovanje, društveni status. Ja međutim nikad nisam bila snob, i ne pravim pitanje oko tih stvari, bitna mi je osoba, karakter.
    Najgore od svega je što ne uspevam da sakrijem svoju netrpeljivost, pa se ućutim, distanciram. Ispadam nevaspitana.
    Ona i moj muž, njen sin, nisu mnogo bliski. Kod njega primećujem neko snebivanje, čudno mi je što joj se maltene ne obraća tipa mama, kevo i slično, prosto kao da ima neku zadršku. Inače ovako je korektan, poštuje je, trudi se da joj ugodi kad je kod nas. Ona i danas danji njemu uputi neku opasku kao da je maloumni tinejdžer, a ne čovek od 45 godina.
    Ja sam umereni introvert, imam nekoliko baš bliskih ljudi, ali ni sa kim nisam u svađi. Imam utisak da sam tolerantnija i da imam više empatije od mnogih, lako se sažalim. Utoliko mi je čudniji ovaj moj stav prema njoj, bojim se da će mi otvoreno prebaciti što se tako ponašam, i da će izbiti svađa.
    Ta pomisao me užasava! I pored toga, ja apsolutno ne uspevam da budem ležernija, da se našalim, opušteno proćaskam. Brata i sestru, čak i ujaka mog muža volim, sa njima nemam takav problem.
    Volela bih da mi kažete vaše mišljenje o ovome. Hvala unapred!

    • Poštovana Milice,
      Kada navodite: “… ja njegovu majku jednostavno ne mogu da podnesem” značajno da ono šta Vam smeta prevedete na nivo ponašanja.
      Verujem da može da bude korisno da sebi odgovorite na pitanja:
      – Koju emociju/emocije osećate prema Vašoj svekrvi?
      – Koja očekivanja imate od sverkve?
      – Koja očekivanja imate od muža po pitanju njegovog načina komunikacije sa majkom?
      – Da li biste želeli da budeet spremni spremni da ono šta VAm smeta kod drugog iskomunicirate uprokos strahu koji osećate?
      – U kom pravcu želite da se promeni komunikacija?

      U prvoj rečenici ste naveli da “imam problem koji mi kvari odnos sa mužem”. To implicira da bi Vama u interesu moglo da bude da zadržite dobar kvalitet relacije sa suprugom. Izražavanje osećanja i razmišljanja na asertivan način, predlaganje rešenja jeste vid aktivnog pristupa problemu.

      Prosleđujem Vam tekst na temu asertivnosti:
      http://www.psihoverzum.com/lepa-rec-i-gvozdena-vrata-otvara/

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  50. Ena Stanković kaže

    Postovana,
    Rođena sam u disfuncionalnoj porodici gdje su roditelji rastavljeni. Starateljstvo je dobila majka, jer je otac bio zlostavljac i nasilnik odgajan u paterijarhalnoj porodici. On je tukao moju majku jer je zarađivala novac i doprinosila u kucu, pa ju je zbog svog ega zlostavljao. Nakon razvoda majka je promijenila prezime u svoje djevojacko i vratila se svojim roditeljima, gdje je dobila tek najvece osude i ponizenja jer je pobjegla od nasilnika. Dobila je imovinu od svoga oca nakon njegove smrti, pa je tek ona svojoj majci ona postala najveci neprijatelj, jer se nije htjela ponovo udati, da oni to mogu sve dati svome sinu. Također ni mi kao djeca ne prolazimo nista bolje. Tu je dosta ponizavanja i kriticizma, prijavljivanja policiji za svaku malu sitnicu sto uradimo i podmetanja, sto je dovelo moju majku u smrt kroz tesku depresiju. Naravno otac nas je sad preuzeo, međutim ni sa njim nam nije lijepo ni lako, jer mene kao zensko dijete stavlja u podređeniji polozaj nasprem moga mlađeg brata, za kojeg kazu da mi je on “sef u kuci”. Posto znamo koliko je to nasu majku boljelo nas dvoje ne dijelimo takvo razmisljanje. Međusobno se podupiremo i slazemo, sto smatram da je najispravnije. Zbog svega ovoga opalo mi je samopouzdanje i za sve smatram da sam zla, losa ili bezobrazna. Imam problema sa povjerenjem prema muskom rodu i osjecam dosta mrznje zbog neprihvacenosti. Otac ne boravi sa nama, jer znam koliko bi to smetalo mojoj majci pa brat i ja sve radimo sami. Najvise od svega mi smeta to sto nosimo ocevo prezime i sto bi ono trebalo stajati na svim papirima i vratima nase kuce, a za to se on nije ni potrudio. Ne znam kako da se izborim sa svim tim i da li je uopšte to potrebno činiti? Lp

    • Poštovana Ena,
      Kada nam se dogode stresne situacije, a naročito kada su one vezane za porodične odnose, to može da ostavi intenzivan utisak na nas na način da se i nakon prolaska kroz neprijatne situacije javi neka vrsta psihološkog problema. Zato je veoma je značajno da prepoznamo da okolnosti nisu bile blagonaklone i da naučimo kako da da pomognemo sebi. Socijalna podrška, odnosno podrška bliskih i ljudi iz okoline je od velikog značaja u periodu oporavka i pravljenja uslova života koji bi nam više odgovarali.

      S obzirom da ste u prošlosti imali više stresnih situacija i gubitak majke smatram da je važno da o Vašim osećanjima razgovarate sa ljudima u koje imate poverenja. To znači da je makar jedna osoba koja može da nas sasluša i razume naše patnje, važan element u procesu oporavka.

      Apropo teme da Vam smeta očevo prezime, smer u kome možete da razmislite je niko od nas po rođenju nije birao sebi ime i prezime. Ime i prezime su označitelji po kojima nas drugi prepoznaju, a za svakog pojedinca je važno da se ne identifikuje sa takvim elementima, na način da zbog njih sebi pripisuje veću ili manju vrednost kao ljudskih bića zbog porekla, što nosi određeno ime i/ili prezime.

      Zato bih Vas ohrabrila da ne odustajete od ideje da gradite vlasiti život na način da budete zadovoljniji. Smataram da je od velike pomoći da potražite podršku psihologa, da razgovarate o osećanjima i tražite rešenja kako napraviti organizaciju života u kojoj ćete se osećati bolje.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  51. Ivana kaže

    Pozdrav, unazad tjedan dana imala sam intenzivna događanja i neke stvari koje su me pogadale,sama sam prozivljavala sve, osoba s kojom živim bi znala doc i pricat nešto stoto, i sada ne mogu ništa, osjećam samo veliku bol, i blokadu da išta izrazim ili napravim..Kako izaći iz tog stanja, kako sebi pomoći?

    • Poštovana Ivana,
      S obzirom da niste naveli kakvi intenzivni događaji su se desili, koja osećanja ste doživeli i u kakvoj ste relaciji sa osobom sa kojom živite, jedino mogu da se fokusiram na deo gde navodite da “sama sam prozivljavala sve…osjećam samo veliku bol, i blokadu da išta izrazim ili napravim”. U stresnim situacijama, a i nakon njih od koristi po mentalno zdavlje je da o iskustvima koja su nas pogodila i na koja smo reagovali neprijatnim emocijama razgovaramo da ljudima u koje imamo poverenja.

      Izražavanjem tuge, brige, straha pomažemo sebi da osećanja ne postiskujemo i otvaramo mogućnosti da se za problem pronađe rešenje.

      Ohrabrila bih Vas da inicirate komunikaciju sa osobom/osobama koje su Vam bliske, u koje imate poverenja i sa njima podelite ono šta Vas muči. Naravno, razgovor sa osobama koji su Vam podrška ne isključuje mogućnost psihoterapijskog rada. Ako smatrate da sadržaj onoga šta biste rekli bliskim ljudima u Vama trenutno izaziva veći stepen neprijatnosti, savet bi bio da se obratite psihologu i razgovarate sa njim/njom o onome šta se dogodilo i o tome kako se osećate.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  52. Nena kaže

    Poštovana,

    Osećam se loše zbog kratke veze na daljinu koja se desila pre nekoliko godina. Ne volim tog dečka niti patim za njim, ali se kajem zbog intimnih trenutaka koje sam podelila sa njim. Iako se desilo odavno, mučne misli me proganjaju i ne mogu da prihvatim to kao deo prošlosti.

    • Poštovana,
      U odnosu na sadržaj koji ste izneli, pretpostavka je da tema za psihološki rad razvijanje samoprihvatanja na način da sadržaji iz prošlosti ne budu povod za samookrivljavanje i samoprezir.

      Da li je u kontakt sa dečkom i deljenje intimnih trenutaka za Vas bio stresan događaj ili je u pitanju reakcija stida jer ste bili u vezi sa nekim ko Vam se iz sadašnjeperspektive ne dopada – u pitanju su stanja/rekacije koja upućuju na drugačije vrste psiholoških problema. Razgovor sa psihologom na ovu temu može da bude od koristi, jer biste mogli da iznesete više informacija i spram toga biste dobili precizniji fidbek u kom smeru treba krenuti u rešavanju neprijatnih misli i emocija.

      Ukoliko je imate utisak da je osećanje krivice (kajanje) postoji u vidu samoprekora jer ste bili u partnerskoj vezi sa nekim ko Vam se više ne dopada, tada zadatak za Vas može da bude da se prisetite svojih želja u vremenskom razdoblju kada Vam se momak dopao, pa da svoj odnos prema dečku tumačite iz pozicije tadašnjih motiva.

      Pokušajte sebi da date odgovor na pitanja:
      – Šta Vam se svojevremeno dopalo kod dečka?
      – Koji su bili Vaši motivi stupanja u vezu sa dečkom?
      – Koji su razlozi zbog čega niste ostali u vezi sa dečkom?

      Prošlost ne možemo da promenimo, ali možemo da promenimo odnos prema njoj. Psihoterapija je vrsta tretmana koja se predlaže u prevazilaženju problema kada osoba ima neprijatne misli koje remete kvalitet života. Cilj je osnažiti kapacitete za sadržaje iz sadašnjosti, zato bih vas ohrabrila da razmotrite tu opciju.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  53. Anita kaže

    Poštovani,
    Samo mi treba jedna informacija,otac boluje od Parkinsonove bolesti,nepokretan je,a Rispolept je dobio da pije zbog depresije i jedno vreme je bio dementan.Rispolept mu pomaže i pije 0,5ml ujutru i 0,5 uveče,dobro mu je od te terapije jer više nema demenciju. Pije lekove za Parkins i pored toga Rispolept.Koliko dugo sme da se koristi taj Rispolept,pije ga tri meseci.
    S’postovanjem

    • Milos kaže

      Imam druga koji se non stop krevelji i glupira, ponavlja par reci ko da je poremecen, ponasanje na nivou osobe sa vrlo niskim IQ – to sve kad se u drstvu nadje 3 ili vise osoba. Kada se nadjete ti i on sami onda je totalno druga, vrlo ozbiljna i normalna osoba za razne normalne i razumne diskusije. Koja je dijagnoza? U cemu je problem?

      • Poštovani Miloše,
        Prema psihološkoj i psihoterapijskoj etici nije adekvatno da psiholog donosi zaključke o trećem licu. Ono na šta možete staviti akcenat je kako Vi lično reagujete na druga kada se nađete samo sa njim, a kako kada ste zajedno u društvu više osoba?

        S obzirom da ste donekle već dali odgovor da su u pitanju različiti utisci, možete da razmislite da li bi moglo da bude od koristi da, zbog poboljšanja kvaliteta prijateljskog odnosa, Vaše uvide podelite sa drugom? To bi značilo da pokušate da pronađete način kako da kažete drugu da Vam se promena njegovog ponašanja ne dopada. Način kako saopštavamo lične utiske je važan, jer ukoliko grubo i uvredljivo saopštimo drugom šta nam smeta pitanje je kako će druga strana takav komentar razmotriti, a koliko je to zapravo uvreda koja može da produbi konfliktnu situaciju. Dok sa druge strane, prećutkivanjem i povlačenejm ne pružamo šansu da se relacija poboljša.

        Takođe, pitanje je:
        – Da li to što vidite kao problem možete da prihvatite na način da ne ugrožava drugarski odnos sa njim? To bi značilo da razmislite u smeru prihvatite neke osobine i ponašanaja drugog kao takve, odnosno da očekivanja prilagodite onome šta imate u iskustvu sa njim.

        Pratite nas i dalje,
        Bojana Škorić, MA psiholog
        http://www.introspektiv.com

  54. Poštovana,
    Udata sam, imamo dete od godinu i po dana i živimo, muž i ja, sa njegovim babom i dedom. Muževljevi otac i majka su razvedeni i oboje su u inostranstvu. I u tome leži problem: svaki put kad njegov otac dođe, sve se menja, sve se okreće ka njemu. On ima glavnu reč, pa tek onda svi ostali, pretpostavljam jer je to što nije tu, a i zato što nas sve delimično izdržava, i to razumem. Ali, ono što ne razumem je i ta potreba da on bude u pravu što se mog deteta tiče, da se njegovo mišljenje poštuje više nego moje, iako sam ja ta koja je uz dete 24 časa dnevno. Na primer, slušam od muževljeve babe stalno kako su telefoni štetni za decu, i ja se stvarno trudim da joj ograničim vreme za ekran, da se tako izrazim, i trudim se da i ako koristi telefon, to bude za crtani i na nekoj bezbednoj udaljenosti, ali onda dođe moj svekar koji joj daje telefon i niko ništa, svi srećni. Ja se trudim da budem mirna i da smireno kažem da to ne može, ali uvek je kao neka borba moći između nas dvoje. Ili joj daje slatkiše kad joj nije vreme za to, a ja ako nešto kažem, kao da ne znam šta sam uradila. Ili zamerke na račun odgajanja deteta, s tim što on ne kaže da sam ja nešto loše uradila, samo to nije onako kako on misli da treba da se uradi. To su samo neki primeri, a ima ih još mnogo. Dodatno otežava situaciju i muževljevo ponašanje, svima ostalima on govori šta mu smeta, ali kad dođe njegov otac, onda sve može. Nije meni toliki problem sad, ali mislim da će biti sve gore i gore, smatram da roditelji, bar u dečjim očima, moraju da budu poštovani od strane svih i verujem da, ukoliko se moja reč preispituje, uskoro će mi dete svašta raditi iza leđa samo zato što joj to neko omogućava. Moje pitanje je: kako se postaviti ubuduće, da li treba da sednemo i lepo da popričamo o svemu, iako ne verujem da će to uroditi plodom, ili da pokušavamo da radimo oko toga? Ne želim da ja budem ta koja je zla u kćerkinim očima samo zato što joj ne dozvoljavam nešto, a onda joj ostali dozvole, a opet joj ne bih pričala da joj deda nije u pravu ili generalno bilo šta negativno za bilo kog člana porodice. Već dugo pokušavam da nađem neki kompromis, ali ne uspevam nikako, zbog takvog ponašanja sam u početku, posle porođaja, bila veoma nesigurna, ponekad sam se osećala da i nemam prava na to dete, kao da sam samo dadilja, a sad me, iskreno, jako ljuti i prva reakcija mi je da se svađam jer imam osećaj kao da napada nešto što je moje, a opet ne želim da se svađam i da pogoršavam stvari.
    Oprostite ako sam odužila i hvala Vam unapred na odgovoru.

    • Poštovana,
      Situacija koju ste opisali odnosi se na jednu važnu temu za osobe koje su u braku – psihološka granica između primarne i sekundarne porodice. Primarna porodica je ona u kojoj smo rođeni i sa kojom smo odrasli. Sekundarna porodica je ona koja se zasniva stupanjem u brak. Članovi sekundarne porodice su žena i muž, zatim ako imaju i potomstvo, njihova deca. Sekundarnu porodicu ne čine roditelji, braća/sestre muža ili žene.

      Život u istoj kući/stanu sa članovima primarne porodice je izazov za bračni par da čuvaju granicu sekundarne porodice. Naveli ste: “…zbog takvog ponašanja sam u početku, posle porođaja, bila veoma nesigurna, ponekad sam se osećala da i nemam prava na to dete, kao da sam samo dadilja, a sad me, iskreno, jako ljuti i prva reakcija mi je da se svađam jer imam osećaj kao da napada nešto što je moje, a opet ne želim da se svađam i da pogoršavam stvari.” Vaša reakcija je razumiljiva i može se tumačiti kao signal da je granica ulaženja okoline u negu i vaspitanje deteta narušena. Okolina može da deli savete i isusktva, a zadatak roditelja je da donosi odluke na svakodnevnom nivou koji od saveta će prihvatiti.

      Naveli ste: “…ali onda dođe moj svekar koji joj daje telefon i niko ništa, svi srećni. Ja se trudim da budem mirna i da smireno kažem da to ne može, ali uvek je kao neka borba moći između nas dvoje.” – razumem da pritisak od strane okoline može biti intenzivan. Sa psihološkog aspekta, roditeljski zadatak je da donosi procene i vaspitne odluke koje su aktivnosti u dobrobiti njegovog deteta.

      Opcija za koju verujem da može biti rešenje je ono šta ste naveli “da li treba da sednemo i lepo da popričamo o svemu”. Otvorena komunikacija sa Vašim mužem na ovu temu je ono što je od koristi za ono šta se naziva roditeljskim savezom – usaglašenost žene i muža po pitanju vaspitanja deteta i donošenja odluka vezano za dete. Po tom pitanju su roditelji deteta i pred zakonom odgovorna lica.

      Kada postoje teškoće u postavljanju adekvatne granice prema zahtevima okoline, psihološko savetovanje je opcija kako se bračni par može psihološki specifičnije edukovati na tu temu.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  55. Postovani, imam sina koji ima 21 godinu. Problemi su poceli u srednjoj skoli, sada su vec postali nepodnosljivi. Naime, u drugoj godini srednje skole sam mu nasla u sobi drogu (travu). Sreca u nesreci da sam to na vreme otkrila i uspesno smo savladali taj problem. Ali sam saznala da mu je palo tesko prebacivanje iz skole u skolu i da mu je padalo na pamet da se ubije. Nakon toga imao je dugu vezu koju je tesko preboleo. Davala sam sve od sebe, pricali satima, samo da mu bude lakse. Nakon toga, volju nema ni za sta. Devojke ga ne interesuju, izlasci ne, drugova nema (kako on kaze svi su losi). Prosle godine smo mu uplatili za polaganje za auto, polozio je iz ko zna kog puta. (naravno, mama i tata su placali) nakon polaganja napravio je prekrsaj u saobracaju i pobegao sa lica mesta (ocesao drugo vozilo) nas je lagao da je zakacio za zardinjeru. Kad je policija dosla prvo je negodovao. (mama i tata su platili kaznu). Nije se mnogo brinuo kako cemo platiti s obzirom da radimo sezonske poslove i da prezivljavamo. Poceo je da pusi (kupujemo mu cigarete da ne histerise po kuci). Kada nije po njegovom svi su mu krivi. Mene, majku naziva: BUDALA RETARDIRANA. Sedne u auto ne razmisljajuci da li nama treba goriva za ne daj boze (posto nam je cerka bolesna i za cas dobije bolove i hitna) i voza se voza se. Ja ustajem u 5 sati da idem da kopam, on tad leze da spava a ustaje kad se ja vratim sa kopanja. Suprug i ja smo vrlo mladi ostali bez roditelja, brace i sestara nemamo.(sami smo sa decom) sami se suocavamo sa problemima i nemamo ni sa kim da se posavetujemo. Problem je ustvari sto sin nece da prstom mrdne, nece u kuci da pomogne nista, niti zeli da radi. MOLIM VAS posavetujte me sta da radim, kako da ga nateram da se druzi, da radi, da zaradi samo za sebe, da ne bude toliko drcan, da me ne vredja.. Unapred Vam hvala na savetu.

    • Poštovana Jovanka,
      U odnosu na sadržaj koji ste izneli utisak je da problem koji postoji na nivou komunikacije između članova porodice. Odrastanje razvojno nosi nove izazove i želje mladog pojedinca, a istovremeno i mogućnosti kako može da doprinese zajednici u kojoj živi.

      U situacijama koje ste naveli važno je da roditelji retroaktivno postave sebi pitanje: Da li su vaspitnim stilom doprineli da se neželjeno ponašanje kod deteta održi? Ovo pitanje se ne tumači kao prebacivanje odgovornosti na roditelje, već naprotiv, odnosi se na uviđanje dinamike koja je doprinela da se komunikacija u porodici godinama održava na disfunkcionalan način. Naglo uvedene stroge i drastične mere roditelja mogu da budu rezultat nakupljene ljutnje i nekada mogu da izazovu kontra reakciju kod drugog člana porodice.

      Sa punolestvom deteta, svaka porodica ima zadatak da napravi neku vrstu preseka materijalnog stanja. Korisno je da roditelji sa decom razgovaraju na temu da li dete planira sa studira ili da radi, ako će studirati da li roditelji mogu da budu materijalna podrška isl. S obzirom da Vaš sin ima 21 godinu i živi sa roditeljima, tema je na koji način on može da dopinese fukcionisanju domaćinstva.

      Smer u kome možete da razmislite je da određeni model komunikacije koji ste kao roditelj inicirali možda možete da promenite. Možete postaviti sebi pitanje kako vaš sin tumači Vaše reakcije, a diretkan način da saznate kako se on oseća je da razgovarate sa njim.

      Verujem da kada postoji želja članova da se poboljšaju međusobne relacije i disfunkcionalna porodična dinamika da se na mirniji način, bez svađe i vređanja mogu prevazići konfliktne zone odnosa.

      U rešavanju ovakvog tipa problema od pomoći može biti porodičan psihoterapija, zato bih Vas podržala da u vašem mestu ili okolini potražite informacije o porodičnom savetovanju u okviru zdravstvene ustanove ili volonterskih organizacija. Materijalno stanje ne mora biti prepreka da se dobije adekvatna psihološka podrška.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  56. NeMoguDaPišemIImePosleSvegaIspisanogJavno kaže

    Često se osećam kao crna ovca u sopstvenoj porodici. Ma koliko se trudila da im udovoljim,da oprostim,da razumem…opet ja ispadnem drama queen.

    Recite mi, molim Vas, da li je normalno da moja majka u sred noci mom nezapošljenom bratu(koji ne živi sa roditeljima,već sa babom još od srednje škole.koji ima 26 godina i ni jedan dan radnog staža.od srednje škole,koju je jedva završio,nije mu ni jednog trena palo na pamet da uradi nešto sa svojim životom..i od njega se slavi što se ne drogira i nije upao u kriminal obzirom na ponašanje) da ključ od naše kuće (došla sam sa roditeljima kod bake na vikend. A kuća nam je u gradu pored) kako bi odveo neku kurvetinu (u sred ove situacije sa koronom) na sex(i to tako otvoreno pred svima bez imalo srama priča)????

    Zaista deluje konfuzno moje pitanje ali verujte da je još konfuznije živeti u ovoj porodici. Pokušaću što bolje da objasnim. Mi smo 4člana porodica. Ja sam 2 godine starija od brata. Majka izdržava svo 4oro svojom prosečnom platom i pomoći od penzija koje baba i deda (po ocu) daju meni jer u mene imaju najviše poverenja,a i zato što su se setili da vaspitno kažnjavaju svog 54godišnjeg sina kome su ceo život udovoljavali i izdržavali ga pa sad hoće da mu ukinu pomoć kako bi se naučio pameti i počeo da radi(da ne pominjem koliko je to suluda i nadasve zakasnela reakcija). Takođe ni on kao ni brat nemaju dana radnog staža. Moj otac je na sve to i doskora bio alkoholičar. Čitav moj život(do pre 5 god)je pio,ali onda se potukao sa nekim čovekom i taj je završio u bolnici i onda je moj otac odlučio da prestane da pije. Prosto nisam mogla da verujem da se to desilo i mislila sam da će bez alkohola biti normalniji,ali to su samo puste želje. Podjednako je teška osoba kao i sa alkoholom. Onako je barem alkohol donekle bio opravdanje za NIČIM izazvane uvrede izrečene meni-kurvo i sl. I onda takav otac podržava ideju mog brata da od naše kuće napravi j*barnik,dajući mu odobrenje da od majke uzme ključ.
    Svojevremeno dok sam studirala ja u toj kući maltene nisam ni živela. Dolazila sam samo par puta godišnje,samo kad baš moram. Nakon diplomiranja,a usled korone i toga što u Srbiji nisam mogla da nađem posao(da ne pominjem koji je fakultet u pitanju ovako javno..sve bi bilo jasno kako nemam posla..ali to ću već srediti,radim na tome i uskoro ću emigrirati) bila sam primorana da se vratim u taj uzas. Naravno moje diplomiranje nije bilo ni primeceno. Niti sam dobila poklon za diplomiranje niti su se okupili na ručku tim povodom. Diplomirati i dupe brisati njima je isto bilo. Onda kad sam se zbog toga naljutila,spakovala se i vratila se za Beograd i nisam htela da pričam sa njima pola godine,ja sam ispala nenormalna.(zbog korone morala sam da se vratim kući) Mene su olajavali kod rodbine kao lošu ćerku(a sin im je super-to što je i on alkoholičar,besposličar i samoživnik kao otac,to nije bitno,bitno da on priča s njima.a to što ih psuje i ne sluša i ne pojavljuje se u kući od podneva kad se probudi do jutra kad se vrati iz grada-i tako BEZ PRETERIVANJA SVAKI BOŽIJI DAN.ne znam kako mu ne dosadi..to sve nije bitno dogod on s njima lepo prica i trazi im pare za kafu i cigare) Jer jelte kako smem da se naljutim na tako divne roditelje. Pritom da naglasim da niti sam ocekivala skupe poklone(niti poklon uopšte) niti neki trans,samo jedan rucak u cast diplomiranja,da se okupimo. Ali ocigledno sam od coravog trazila oci. Mi se ni pre toga nikad nismo okupili,osim kad neko umre. Njihov odgovor na to je-pa nismo znali da treba. Šta dalje da pričam? Treba da podsetim rođene roditelje da treba da im bude drago kad im dete diplomira u roku i na teškom fakultetu i da je minimum da se okupite kući na ručku?

    Da se vratim na prvo pitanje,tj.na kapislu zbog koje pišem ovde kao ludak na forumu(pa može se slobodno to reći jer baš i nije normalno ovakve intimne stvari pisati ali mene je stvarno sramota da ovo pričam ljudima koje poznajem.a i ovo kako ovde pričam je još i super kako se stvarno osećam.osećam se mnogo tužnije i beznadežnije nego što se na osnovu besnog tona može zaključiti ali lakše mi je da osećam bes nego tugu kada pričam o svojoj porodici). Videla sam da zaista odgovarate ljudima tako da sam se usudila da ipak napišem. Još uvek sam u šoku jer se ova situacija desila pre samo 2h. Verovatno zato i ovako konfuzno pišem ali stvarno ne mogu da sredim misli bolje. Naime kada je počela korona,brat i ja koji nismo želeli da živimo sa roditeljima(jer je otac uzasno naporan i tezak covek) ziveli smo sa bakom po majci. Zbog korone (a najvise na moju inicijativu) iselili smo se iz bakinog stana da je ne bismo ugrozili. Tada on nije hteo da podje sa mnom kod roditelja u kucu nego je ostao kod rodjake(neudata-45 godina i ne zna koliko para ima pa ga finansira da bi joj pravio drustvo jer je on dezurna dvorska luda..i njemu onda to i odgovara.trose njene pare,ne mora da radi.pritom ona me ne podnosi iz ne znam kog razloga ali to se baš vidi. I imam osećaj kao da još više potpiruje razmirice između brata i mene). Ponašao se totalno neodgovorno iako je pandemija buktala. Cak je imao ideju da dodje za Uskrs na 3 dana kod nas na šta sam se ja oštro usprotivila želeći da zaštitim majku. Nisam mogla da shvatim da bi iz čistog hira(imao je gde da živi.debilisao se)ugrozio njen život. Da je rekao da hoće da dođe i da ostane tu razumela bih,ili da ne daj Boze nije imao gde da živi naravno da bismo ga primili i odvojili bismo ga na 2 nedelje u jedan deo kuće za svaki slučaj dok prođe inkubacija,ali da ti dolaziš na 3 dana jer ti je dosadno jer ta rodjaka(takođe neodgovorna) ide kod svoje majke na Uskrs. To ne mogu da razumem. Tada je stvarno bila teška situacija sa koronom i cak je umro i otac njegovog druga koji je prethodno imao simptome i bili su u kontaktu. Kada sam mu rekla da nije normalna ta njegova ideja o dolasku na 3 dana a prethodnom divljanju kao da se nista ne desava,on je reagovao toliko burno da me je izbrisao sa svih mreza i kategoricno rekao da sam mrtva za njega. Majka i otac su me napali kako sam mogla da mu kazem da ne dolazi za Uskrs uopste ne shvatajuci moj ugao da nisam mogla da dopustim da on kao potencijalno zarazeni iz hira dodje i zarazi majku(za oca me iskreno i briga.prosto nemam nikakvu emociju privrzenosti njemu obzirom na njegovo maltretiranje u detinjstvu a i dan danas). A sada se pitam zasto sam je uopste stitila…kad ona mene ocigledno ne bi. Time sto mu je dala da u periodu kada korona jos uvek nije iskorenjena dovodi kurvetine(nemam eufemizam ni ukrasni papir za ovu rec jer one to svojim ponasanjem pokazuju da jesu)u kucu u kojoj mi zivimo i time izlaze opasnosti ne samo sebe nego i baku kojoj mozemo da prenesemo(da ne govorim o suludoj odluci da dozvole da se vrati sad ponovo da zivi kod bake koja je hronicni bolesnik..umesto da dodje i zivi sa nama u kuci) a takodje izlaze i mene i oca istoj opasnosti. Ne mogu da verujem da koliko god da se trudim ja na kraju ispadnem gora, i majka se ljuti na mene sto se ljutim sto mu je dala kljuc. Meni je stvarno bolestan odnos da majci kazes daj mi kljuc idem da jebem.tim recima. Ne mogu da verujem da rodjenoj majci ne znacim ni toliko da me barem zastiti od bolesti ako je vec njena ljubav luksuz. Banalizujem,nije sad korona toliko opasna,ali mislim da bi ona isto postupila cak i da je najveca opasnost. Ne znam kako ne vidi da od njega pravi jos goreg debila nego sto su oca baba i deda. Kad joj to kazem ona kaze kako ona nije kriva za njegove odluke i kako ona ne moze da utice na njega. A taman posla da prestane da ga finansira za cigare ili da mu kupuje patike od poslednjih para na rate,ili da mu kaze zaradi za svoj stan/kiriju pa dovodi koga god hoces.

    Znam da je uzasno konfuzno napisano ali zaista ne mogu u jednom kucanju da objasnim svu patologiju nasih porodicnih odnosa. Do sad sam uspevala nekako da izadjem na kraj s tim,sad vec pocinjem da se pitam ko je ovde lud. Zato i pisem. Molim Vas da mi kazete ko je ovde lud? Kako da pomognem sebi? Pokusala sam da ih otpisem,da ne pricam sa njima ali samo mi je bilo teže. Nisu to prijatelji pa otpises i naviknes se posle nekog vremena. U pitanju je porodica. Koliko god da mi idu na zivce uvek ce mi nedostajati porodica. Nece mi sigurno nedostajati,ova po meni nenormalna i nefunkcionalna,ali nedostajace mi taj deo koji nikada nisam osetila..to prihvatanje,ljubav,stabilnost,to mesto kome se vracas kao sklonistu,kome trcis u zagrljaj kad imas srecne vesti.
    Nikada nisam o ovome pricala sa prijateljima.ne volim da budem teret.a i ne znam da li bi razumeli.ovo moze da razume samo neko ko je kroz to ili slicno prosao(ili psiholog u ovom slucaju..nadam se da razumete). Pricala sam samo sa komšinicama o ovome jer su one prolazile kroz nesto slicno(ali su barem uvek imale jedna drugu da se kao sestre podrze i razumeju. Ja sa mojim bratom ne mogu da pricam ni o vremenu a kamo li o problemima izmedju oca i majke,izmedju nas dvoje)ali osecam kao da ponovo prozivljavaju sve te stresove kada im pricam a ne zelim da se stresiraju.stvarno su divne osobe i mnogo su mi pomogle u mnogim momentima kada mi je doslo da izadjem iz koze zbog moje nazovi porodice.
    Ovo nije ni 5% onoga sto sam prozivljavala ali je 5% koji su prelili casu da se obratim anonimno za strucnu pomoc jer niti imam para za psihologe niti verujem da ih u mom mestu ima a da ne mora da mi se upisuje u karton jer stvarno ne zelim da bilo ko zna za ovo(sem doduse ko sve ne bude procitao ovaj forum 😀 ali mislim da se svakako identitet ne moze otkriti)

    • Poštovana,
      Ono na šta bih stavila poseban akcenat je sadržaj koji ste naveli pri kraju napisanog teksta: “niti imam para za psihologe niti verujem da ih u mom mestu ima a da ne mora da mi se upisuje u karton jer stvarno ne zelim da bilo ko zna za ovo”. Savet bi bio da potražite precizniju informaciju da li u Vašem mestu postoji psihijatar i/ili psiholog. Ukoliko u Domu zdravlja u Vašem mestu ne postoji psihijatar i/ili psiholog, bolnica ili klinika kojoj pripada region u kom živite ima psihijatrijsko odeljenje gde se možete obratiti psihijatru i/ili psihologu. Zatim, možete kontaktirati Insitut za mentalno zdravlje i detaljnije se informisati o načinima psihološke pomoći. Takođe, postoje volonterski centri koji pružaju psihološku pomoć. Traženje psihijatrijske i psihološke pomoći je znak brige o vlastitom zdravlju, a ne nešto čega se treba stideti. Smernice koje upućujemo na ovoj stranici imaju za cilj da edukuju o značaju brige o mentalnom zdravlju, nisu psihoterapija i psihološko savetovanje, stoga i ne mogu biti zamena za njih.

      U sadržaju koje ste izneli može se izdvojiti više tema za psihološki rad, stoga bih Vas podržala u tome da psihološku podršku potražite u formi koja je odgovarajuća za vrste iznetih problema – kroz razgovor sa stručnim licem, psihologom i/ili psihijatrom.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  57. Elmina G. kaže

    Poštovanje,
    Moj momak ima problem, naime jednostavno je nesretan čitav svoj život, a ima tek 21 godinu. Mrzi što je rođen u državi u kojoj je rođen, mrzi običaje, mentalitet, društvo jer ne pričaju neke teme koje njemu odgovaraju, nezadovoljan je svojim poslom (jer radi na njemačkoj hotline stranici da bi sebi osigurao školovanje).. U djetinjstvu je bio debeo, sad ima također viška oko možda 10kg, također ima i ginekomastiju koju sakriva, ali konstatno govori da mu ne smeta. Bole ga leđa stalno jer ima išijas.. Veoma je negativan, u svemu vidi loše, često plače i depresivan je… Uvijek misli da je upravu, dijeli ljude na inferiorne i superiorne, brutalno je iskren i rijetko ga je čega stid… Lijen je i većinu stvari mu je mrsko raditi. Ja ne znam kako da mu pomognem i u čemu je problem, konstatno mi govori da sam mu ja jedina svijetla tačka u životu. Hvala unaprijed na odgovoru.

    • Poštovana Elmina,
      Podršku možemo da pokažemo na način da smo spremni da saslušamo osobu, da iskažemo naše lično viđenje situacije, da dozvolimo drugom da se pred nama oseća tužno i uplašeno. Podrška je takođe da ne insistiramo na razgovoru i ostavimo slobodu drugom da nas pozove u razgovor kada proceni da ima kapacitete da razgovara o problemu.

      Adekvatan stepen podrške teško je univerzalno definisati. Jedno od glavnih ideja kojom se možemo voditi jeste da u podršci drugom sačuvamo sebe od preteranog ulaganja energije u pomaganje, jer se tako može ući u tzv. psihološku ulogu spasioca. Takođe, važno je sačuvati se i od ideje da je pojedinac glavni razlog za promenu druge osobe, glavna inspiracija, pokretač i neko ko drugoga čuva od njegovih emocija.

      Ukoliko primetite da se Vaš momak u razgovoru sa Vama često vraća na iste teme i da iste psihološke tegobe traju određeno vreme, da imate utisak da vodite iste razgovore bez pomaka – ono šta možete da uradite je da podržite momka da se obrati psihologu i da razgovara o stanju koje ga muči.

      Ideja o kojoj Vi možete da razmislite koja mera podrške i kakva vrsta podrške za Vas adekvatna. To se zapravo odnosi na prepoznavanje granice između autentične potrebe da saslušate i ličnim savetima pružite podršku i toga da ste podrška, jer možda imate utisak da ukoliko Vi niste tu, osoba može sebi da naudi.

      Ukoliko kod sebe primetite takvu vrstu doživljaja, savet je da razgovor sa psihologom može biti od pomoći na način da uspete sebe da sačuvate od ulaženja u psihološku poziciju spasioca.

      Prosleđujem Vam tekst u kojem možete više da pročitate na temu pronalaženja adekvatne mere u iskazivanju empatije prema drugima.

      http://www.psihoverzum.com/sta-je-zamka-empatije-i-kako-je-izbeci/

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  58. Imam osecaj da ce mi se nesto lose desiti. Razmisljam kakobcu iznenada umreti odjednom. Da cu dobitibinfrakt ili tako nesto sto ce izazvati naprasnu smrt. Onda se uspaničim i uplasim. Sta moze biti to? To mi se deseva skoro svakodnevno.

    • Poštovani Miljane,
      U odnosu na iznet sadržaj, jedna od pretpostavki je da se navedeno funkcionisanje može opistai kao povišen stepen anksioznosti. Takođe, drugi oblici psiholoških problema mogu, pored ostalih tegoba, da imaju slične manifestacije. Pitanje je šta je uzrok navedenoj vrsti tegoba i to je tema o kojoj možete da razmislite:
      – Kada su počela da se javljaju razmišljanja na temu naprasne smrti i strah da će se nešto loše desiti?
      – Da li postoje periodi u toku dana kada je intenzitet neprijatnih emocija slabiji?

      S obzirom da ste istakli da se problemi javljaju skoro svakodnevno, predlog je da se u skorijem periodu obratite stručnom licu: psihologu ili psihijatru i detaljnije razgovarate u smeru prevazilaženja aktuelnih tegoba.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

    • Poštovana Jasna,
      U rešavanju problema povećanog stepena anksitznosti i paničnih napada važno je da se pojedinac posveti pronalaženju uzroka anksiozne reakcije, kao i faktorima koji održavaju navedeni problem tokom vremena, da bi spram toga mogao da traži način prevazilaženja takvog stanja.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  59. Pa da počnem.
    Moj problem je sledeci. Sadašnji momak s kojim sam u vezi 5 godina, i moji roditelji ne mogu ocima da se smisle.
    Moji su vezani za mene, čak i previse jer i sa mojih skoro 30 i dalje misle da sam dete i da ne umem da procenim ljude. S druge strane momak je prilicno tvrdoglav i svojeglav. I sukob izmedju njih je neizbezan. Nikad to nije bio neki ozbiljan sukob al oseti se netrpeljivost. Da ne pricam o onome kako on nije za mene, bolje da se be udajem nego da se udam za njega. Drugi problem je sto sam ja jako slaba na njega, nekad se plasim da vrlo llako moze da manipulise sa mnom i osecajima cak do mere da moze da me ubedi u nesto sto ja mozda ne mislim. Dublji problem sto je sad isplanirao zivot za mene kupio plac na mestu koje se meni bas i ne dopada. I nema ultimatuma, dogovora sporazuma.. Sta ako su roditelji u pravu, a ja gresim..?

    • Poštovana,
      U odnosu na sadržaj koji ste izneli poseban akcenat bih stavila na Vašu procenu kvaliteta relacije koju imate sa dečkom. Naveli ste: “…nekad se plasim da vrlo llako moze da manipulise sa mnom i osecajima cak do mere da moze da me ubedi u nesto sto ja mozda ne mislim”. Pitanja na koje možete sebi da odgovorite je:
      – Da li promenite stav jer ste razmotrili argumente i sami došli do novog zaključka? Da li ste vođeni strahom da ukoliko ne promenite mišljenje, može da dođe do većeg konflikta ili raskida sa momkom?

      Tema o kojoj možete razmisliti je zadovoljstvo partnerskim odnosnom, u kom smeru biste želeli da se kvalitet veze poboljša?

      Podržala bih Vas u tome da o ovoj temi radite detaljnije kroz lični psihoterapijski rad. Opcija koju takođe možete razmotriti je partnersko savetovanje, gde zajedno sa dečkom možete da radite na prevazilađenju konfliktnih zona u odnosu ukoliko procenjujete da one postoje u relaciji.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  60. Biljana kaže

    Postovana Bojana
    Ne znam odakle poceti ali sam svesna da imam problema I da mi je potrebna pomoc. N’aime, pré par godina sam se razvela posle dugi niz godina, to je bio jedan mucan zivot gde me je partner psihicki maltretirao, vredjao, varao. Iz tog Braka imam dve predivne devojke I one su jedino dobro I svetlo u mom zivotu. Posle okoncanja Braka jako brzo sam uletela u jednu kratku, turbulentnu vezu, mislim da je to bilo iz straha od samoce kada sada sa ove tacke gledam. U toj vezi partner je bio ljubomoran bolesno, trazio je da mu saljem slike kada kazem da sam negde. To se brzo okoncalo. U medjuvremenu sam ostala bez posla pa Sam resila da idem u inostranstvo da nesto nadjem. Tamo umesto posla pronalazim ljubav. Ubrzo smo se I vencali, inace meni je 44.godina a njemu 55.Zajedno smo evo skoro pa tri godine. Ali nije sve glatko I ja vise nisam sigurna u njegovu ljubav. On ima svoju firmu koja je tek u razradi, sto znaci, posao od Jutra do mraka al para jos uvek nigde. Cesto smo n’a samom rubu egzistencije, Ali meni to ne smeta niti je Ikada jer sam uvek mislila kad ima ljubavi, drugo sve nije bitno. Ima moju podrsku u svemu, razumevanje, utehu. Pomoc n’a poslu kada je potrebno takodje. Ja nazalost ne radim jos uvek, dok sam sredila ovde svoj status, papire… Sad u medjuvremenu I ovaj virus… Tako da 99% svog vremena provodim u kuci kao domacica. Nemam ovde jos uvek neku dobru drugaricu, prijateljicu, bilo koga sa Kim bih mogla pricati,druziti se. Ovako sam po ceo dan u cetiri zida, sasvim sama I sve mi cesce dolaze n’a pamet lose I negativne misli. Ja sam inace neko ko je oduvek radio I doprinosio. Ne idemo skoro nigde Ali I kad negde idemo, moj se suprug ne prestaje okretati za drugim zenama, meni to smeta I to Sam mu mali million puta rekla. Ja razumem da je to normalno za muskarce, Ali kada se muskarac ne zna iskontrolisati pored svoje zene, to je za mene znak nepostovanja, boli I vredja. Iz tog razloga sam pocela da sumnjam u njega, do te mere da ne prestajem misliti o tome, svakodnevno. Postala sam jedna nesigurna zena, koja se oseca sve vise nepozeljno. Ja sam sad vec svesna da preterujem ali ne mogu se kontrolisati. Od nekada nasmejane I optimisticne zene, sada uglavnom preplacem Dan I postala sam pesimista. Sve mi je teze da I svakodnevne obaveze obavljam normalno, potreban mi je napor za najjednostavnije poslove. Najgore mi je to sto I kada mu skrenem paznju da mi to smeta, nikada nisam cula od njega lepu rec kojom bi me smirio, vec odgovore tipa, oci su za gledanje, budi sretna dok gledam druge zene, to znaci da moja muskost jos radi I tome slicno. Pocela Sam u medjuvremenu I da zapalim po neku cigaru, lazni osecaj trenutni, da mi je lakse. On je protiv toga pa Sam ga u vezi sa tim par puta slagala. Nekoliko puta sam mu nagovestila da se ne osecam dobro, da se osecam beskorisno, nepozeljno. Znaci saljem signalé da bi me razumeo ali bez uspesno. Ja sam svesna da preterujem I da mi je najverovatnije potrebna strucna pomoc Ali sam ujedno I jako razocarana, jer sam mislila da sam nasla coveka sa kojim zelim da ostarim, zbog koga sam otisla daleko od svoje dece, porodice, prijatelja, sve podredila njemu, sto znaci da kad dodje s posla ne mora casu vode sam da uzme. Bila mu podrska u svakom teskom trenutku, u svakoj teskoj materijalnoj situaciji. Imala razumevanje za svako njegovo nerazumevanje, uvek je posao izgovor za sve. To boli, narocito jer mi je rekao, to je tvoj problem, ti imas problem u svojoj glavi, ja nemam nista sa tim. I ja sam toga svesna n’a neki nacin ali kad nemas podrsku I pomoc od onog za koga si bio spreman zivot dati onda je to tek porazavajuce. Kako dalje, kako skupiti snage ?

    • Poštovana,
      Kada imamo utisak da nam na više polja u životu nismo zadovoljni i da neprijatne emocije počinju intenzivnije da boje našu svakodnevicu korisno je zastati i napraviti presek situacije na način da sebi postavimo pitanja: Šta želim u životu? Šta mi je važno da radim? Koliko sam trenutno udaljen/a od ciljeva koje želim da ispunim?

      Dijalog je nužan element svake funkcionalne relacije, tako i partnerske. Ukoliko se u komunikaciji stvori vrsta obrasca da druga strana nije spremna da uvaži sugestije, lične patnje pojedinca, kada se emocionalno distancira, okrivljuje i nije spremna za razgovor, to su signali koje ne treba ignorisati i postavlja se pitanje za oba partnera: Da li je takvu vrstu krize moguće prevazići? U ovakvim situacijama predlog paru je partnersko savetovanje.

      Takođe, jedna od osnovih ideja u psihoterapiji je da su pojedinci odgovorni za donošenje odluka u životu. Kada postoji tendencija da osoba očekuje da je neko drugi spasi od neprijatnih osećanja, kada postoji utisak da je osoba duži vremenski period nesrećna jer je neko drugi ignoriše i ne uvažava, to je takođe signal za pojedinca da nauči da zauzme aktivnu poziciju u dostizanju psihološkog blagostanja.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  61. Jelena kaže

    Poštovanje,
    Prije 2 godine sam poslala jednu poruku sa laznog profila djevojci brata moga bivseg decka. Rekla sam joj da su oni losa porodica iako nijesam to mislila htjela sam preko nje da ispitam da li je istina sto okolina prica o njima. Ni na kraj mi pameti nije bilo da ih rastavim niti zlo da im pozelim.
    Ima pola godine pomirila sam se sa momkom, ali sad me strasno pece savjest sta sam radila. Nikome ne zelim zlo kunem se, ali da kazem da sam to bila ja pogresno bi protumacili. Mislim da se to nije desilo mogla bi mirno da spavam. Ne mogu ni da spavam ni polazem ispite proklinjem ovakav zivot, da sad mogu vratila bi vrijeme.
    Hvala Vam.

    • Poštovana Jelena,
      Kada pojedinac pojedinac napravi postupak koji je mogao drugom da naneste neki vid štete ili emocionalne povrede, osećanje krivice je adekvatno osećanje. Konstruktivni element je to što ono podstiče osobu da reorganizuje svoj moralni sistem na način da zauzme jasan stav: koja ponašanja su poželjna, a koja ponašanja su neproželjna.

      Verujem da tema o kojoj možete da razmislite i potražite odgovor na pitanje:
      – Zašto u budućnosti za Vas lično nije dobro da koristite ovakav način pristupa rešavanju problema?

      S obzirom da ste naveli “Ne mogu ni da spavam ni polazem ispite proklinjem ovakav zivot”, stiče se utisak da je kvalitet svakodnevnog života smanjen, podržala bih Vas u tome da o prevalzilaženju aktuelnih neprijatnih doživlaja razgovarate na psihoterapiji.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  62. Poštovani, nadam se da ćete moj problem shvatiti ozbiljno. Već duže vrijeme mi se sviđa jedan momak, stariji godinu. Jedno vrijeme su nas peglali da smo u vezi, a uopšte nismo bili. Kad sam im rekla da smo završili, on me je udario i pitao ,,Kad sam to bio s tobom,,? Kad smo se jednom vraćali kući iz škole, on mi je iz čista mira prišao, pitao ,,S kim si bila u vezi ”? Odgovorila sam ,,S tobom” i on me udario i ja sam mu vratila. On je sad srednja škola, ja sam završila osnovnu. Prijateljica mi je dala savjet da tražim simpatiju svojih godina. Našla sam drugog, potrefio je sa mnom u srednju. Ali problem je u tome što je s njim još gore nego s predhodnim. Diže mi se kosa na glavi čim ga ugledam. Molim Vas, odgovorite što prije, plašim se šta će biti u srednjoj, kako da ubijedim prijatelje da ga prestanu spominjati? Najgore od svega, pišem pjesme staroj ljubavi. Pokazala sam prijateljima te pjesme i svidjele su im se, ali se bojim da će ih njemu pokazati. Naglašavam da mi se stari simpatija tek sad počeo sviđati, nije mi se sviđao prije kad su me peglali s njim. Pitam se zašto mu se uopšte vraćam. Izvinite na predugom mailu, želim Vam što zornije dočarati problem. Unaprijed hvala

  63. Bila sam u turbulentnoj vezi vise od dve godine. Rekla bih moj najveci promasaj u zivotu. U periodu dok smo bili zajedno shvatila sam da imam psihicki problem. Rekla sam mu na sta me je on opsovao. Ostala sam sa njim jer u tom trenutku nisam znala kako treba da se ponasam. Manipulisao je sa mnom, lagao me, odvajao od drustva. Nakon nekoliko meseci moj psihicki problem je prerastao i u fizicki. Kocenje vilice, drhtavica, stezanje u grudima, znojenje dlanova itd. Resila sam da potrazim pomoc jer sam u glavi stalno mislila da cu poludeti i da mi nema spasa. Mojima sam rekla i svi su me podrzali. Otisla sam kod lekara, utvrdjeno mi je da imam anksiozni poremecaj sa opsesivno-kompulzivnim elementima i depresiju. Prepisane su mi terapije, razogovori itd. Nakon par meseci osecala sam se bolje i odlucila da raskinem sa njim. Shvatila sam da je on bio kljucni razlog za moj poremecaj jer mi je stvarao strahove. Posle raskida, poceo je moj pakao. Uznemiravanje, pretnje, vredjanje. Konacno sam mislila da sam ga se otarasila ali on je samo jos vise nastavljao i poceo je da dolazi na mesta gde izlazim iako pre toga nije izlazio tu. Saznao da imam decka, uznemiravao ga i pretio mu. Resili smo da obavestimo policiju. Smirio se na kratko vreme ali jedno vece je u vidni pijanom stanju dosao i napravio haos na mestu gde smo bili. Lomio case flase vredjao nas. Ja sam tada ponovo osetila isti osecaj anksioznosti iako ga dugo nisam imala. Vilica mi se kocila, nisam mogla rec da izgovorim. Nisam otisla na kontrolu kod lekara, a vec godinu dana redovno idem, zbog pandemije. Ne znam kako da se nosim sa buducim situacijama, kada me sve sto je vezano za njega poremeti u ogromnom smislu. Decko sa kojim sam je pun razumevanja i podrzava me u svemu. Medjutim, ja sebi ne mogu da oprostim osecaj krivice jer sam trpela te stvari i bila slepa na oba oka i branila ga. Ne mogu da oprostim sebi da sam bila sa takvom osobom, koja sada vazi za glavnog dilera u gradu. Gledam ga s mrznjom ali i ogromnim strahom. Plasim se da ce nauditi meni, ili mojim bliznjima a da ja necu moci da odreagujem kako treba.
    Hvala unapred

    • Poštovana Sonja,
      Podržala bih Vas da razmislite o sledećim temama:
      – Da se detaljnije informišete o praktičnim koracima kako možete da se zaštitite od nasilnika ili ukoliko imate sumnju da bi neka vrsta napada mogla da se desi. Informacije koje imam vezane su za Srbiju i tu postoji nekoliko centara koji su angažovani u oblasti podrške ženama koje su preživele nasilje i u kontaktu sa njima možete dobiti praktične smernice šta raditi ukoliko posumnjate da nasilje može da se desi.

      – Napadi anksioznosti su razumljiva reakcija na okolnosti koje ste proživeli. Psihološka podrška u vidu psihoterapije je važna i nakon perioda izloženosti nasilju. U odnosu na sadržaj koji ste izneli procena je da postoje dve teme za psihoterapijski rad: tema vezana za prošlost, rad na prevazilaženju doživljaja krivice. Druga tema je anskioznost vezana za buduće događaja i strepnja da li će se nasilje ponoviti. Takođe bih Vas podržala da razmotrite koje su opcije da odete na kontrolu kod psihijatra.

      U mišljenju koje sam iznela možete primetiti da sam akcenat stavila na to da se aktivirate po pitanju razgovora na ovu temu sa stručnjacima: psihijatrom, psihologom i centrima koji pružaju podršku ženama koje su preživele nasilje.

      Prosleđujem Vam link Autonomnog ženskog centra:
      https://www.womenngo.org.rs/

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

    • Poštovana Lana,
      Iz sadržaja koji ste napisali, razumela sam da Vi možda niste govorili istinu vezanu za mladića koji Vam se sviđa. Napisali ste: “Jedno vrijeme su nas peglali da smo u vezi, a uopšte nismo bili. Kad sam im rekla da smo završili, on me je udario i pitao ,,Kad sam to bio s tobom,,?” Kada drugu osobu stavljamo u kontekst koji nije istinit, utičemo na to da druga osoba reaguje čuđenjem i neprijatnim osećanjem.

      Karatkeristično za adolescentni period su burna zaljubljivanja i savet je ne juriti za prvim osećajem simpatija prema drugom. U redu je da Vam se neko dopada fizički, njegov imidž, muzika koju sluša isl., ali ono što je glavno je da li se onaj ko Vam se dopada ponaša lepo prema Vama. Verujem da se u strpljenju krije tačan odgovor u traženju simpatije, a ne donošenju instant i ishitrenih zaključaka i poteza.

      S obzirom da ste maloletni, savet je da sa Vašim roditeljem/starateljem razmotrite ideju odlaska kod psihologa, jer verujem da u direktnom razgovoru sa psihologom možete dobiti podršku koja može da bude od značaja adolescentima kada se radi o temi zaljubljivanja.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  64. Zanima me vaše mišljenje kako da prebrodim dug period zatvoren u kući..Imam neki virus i jedino mogu sat vremena dnevno zbog srca da prošetam..Ali posle opet zatvorenost i tako već dugi period..Drugi moj problem je što sam upoznao devojku koju sam zavoleo neverovatno mnogo..Nazovimo to planinskom ljubavlju..To traje skoro 3 godine..I verujte nikada nisam osetio toliku ljubav..Ali mislim da sam previše nervozan zbog svoje situacije i da to isto utiče i na nju..A ne bih voleo da je izgubim.Jer ako pobedim taj virus siguran sam da je ona nešto za zauvek…Ali me strah da je ne izgubim..Pa ako može savet kako da se izborim sa tim…

    • Poštovani,
      U okolnostima kada se dosta vremena provodi u kućnim uslovima zbog zdravstvenog stanja, preporuka je održavati kontakt sa porodicom i prijateljima, ukoliko ne direktno, onda putem telefona i video poziva. Narušeno fizičko zdravlje nije je nešto čega čovek treba da se stidi, već da prihvati i odgovornim odnosom prema lečenju uradi ono šta je u njegovoj moći da dođe do oporavka ili uspori progresiju negativnih simptoma.

      Razmišljanje u smeru “Šta bih sve radio da sam zdrav.” može nekada da pojača neprijatna osećanja – da pojedinac potencijalno reaguje ljutnjom ili samookrivljavanjem zbog trenutnog načina života. Jedna od smernica je da fokus pažnje usmeri na sadašnjost i pozitivne sadržaje: da osoba prepozna šta sve dobro radi u kontekstu lečenja, da održava kontakt sa bliskim ljudima i da pronađe konstruktivne sadržaje u zadatim okolnostima.

      S obzirom da iz iznetog nisam razumela da li ste u vezi sa dotičnom devojkom ili želite da se veza realizuje u budućnosti, otvara se pitanje koja vrsta uverenja ili očekivanja stoji iza reakcije straha. Procena je da je ovo široka tema i ukoliko smatrate da Vam je značajna možete razmotriti opciju online psihološkog savetovanja.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  65. Ivana kaže

    Postovanje. Eto meni je potreban neki savet.situacija je ovakva. Suprug i ja smo se skoro preselili u drugi grad sa malim detetom. Inace suprug je zbog posla dobio premestaj a inace smo to i hteli i godin ipo dana smo cekali. Sada kada smo dosli ovde mislila sam da sam ja psihicki spremna na ovaj korak a ispade da nisam. Suprug ode na poso ja sam sama u stanu sa detetom jednostavno se gusim nemam volje da bilo sta uradim. Cim osetim krizu ja izadjem napolje da prosetam sa detetom kada se vratim unutra vrlo brzo krece isti osecaj. Apsolutno ne poznajem nikog u ovom gradu, nemam drustva. Nedostaje mi mesto gde sam zivela,roditelji,prijatelji. Sve mi nedostaje. Da li je ovo stanje normalno i koliko ce potrajati to moje privikavanje. Srdacan pozdrav

    • Poštovana Ivana,
      Preseljenje u drugi grad i novi životni prostor, iako vođen pozitivnim motivima i željama, može da se tumači kao oblik stresne situacije, jer promena zahteva adaptiranje pojedinca na nove okolnosti života. Jedna od ideja kojom se osoba može voditi je da procena kako sadašnje okolnosti mogu biti resurs za postizanje ciljeva koji su osobi vredni i u kojima pronalazi smisao. Prema tome, stanje koje ste opisali je razumljiva reakcija na promenu. To je signal da pokušate u sadašnjim uslovima da stvorite jednu vrstu rutine koja Vam stvara doživljaj sigurnosti.

      Ne može se predvideti koliko će trajati proces adaptacije. Jedan od elemenata na koji Vi možete da utičete je zauzimanje aktivne pozicije u traženju pozitivnih i konstruktivnih svakodnevnih sadržaja i aktivnosti, ne samo kada ste van, nego i kod kuće.

      Prosleđujem tekst koji se odnosi na Vaše pitanje:
      https://www.psihoverzum.com/4-nacina-koja-vam-mogu-pomoci-da-se-nosite-sa-zivotnim-promenama/

      Ukoliko smatrate da Vam je ova tema značajna da se detaljnije bavite njom, možete razmotriti opciju psihološkog savetovanja.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  66. Marijana kaže

    Postovana Bojana,
    javlja Vam se jedna trudnica sa specificnim problemom.Naime,jos iz detinjstva me prati sindrom hipertenzije belog mantila koji se ispoljava kroz nelagodu,strah,lupanje srca i neizostavno skok pritiska koji se vec po povratku kuci vraca u normalu.Obzirom da je merenje krvnog pritiska neizostavni i vazan deo mojih kontrola ovaj problem mi stvara veliku tenziju i stres pred svaki odlazak lekaru.Kako da prevazidjem ovaj problem?Veliko hvala

    • Poštovana Marijana,
      Smatra se da određeni psihološki faktori doprinose postojanju sindroma hipertenzije belog mantila i to je domen u kome je preporučljivo da dođe do promene u pristupu situaciji odlaska kod lekara.
      Kada osoba ima određen način reagovanja od detinjstva, teško da se u pisanom odgovoru nalazi gotovo rešenje na način da osoba pročita psihološki sadržaj i da nakon toga više nema stare tegobe. To znači da je potreba jedna vrsta kontinuiranog ličnog angažovanja u prepoznavanju emocionalnih reakcija, adekvatnom imenovanju emocija i pronalaženju tzv. “okidača” emocionalne reakcije – preciznije, uverenja koja se nalaze u njihovoj osnovi.

      Prosleđujem Vam pitanja koja mogu biti smernica u boljem razumevanju emocionalnih reakcija i usmeravanju kapaciteta ka građenju drugačijeg pristupa:
      – Koje misli doprinose tome da se pojača reakcija anksioznosti?
      – Koji su načini kako uspete sebe da umirite u nekim drugim situacijama kada ste uplašeni/anskiozni/uznemireni?

      Ukoliko smatrate da Vam je značajno da se detaljnije bavite ovom temom u smeru pevazilaženja psiholoških prepreka koje održavanju problem koji ste naveli, psihoterapija je opcija koju možete razmotriti.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  67. Dobar dan i moje postovanje.Zovem se Iva,imam 31 god.Psihijatar mi je prepisao lek Xanax 0,25 mg,po potrebi!Rekao je da ga uzimam bas po prekoj potrebi,da se ne bih navikavala na lek.U mom slucaju to znaci-do nekoliko puta nedeljno kada ima potrebe,a kada nema potrebe ne uzimam ga i po nekoliko meseci.Nemam nikakvu bolest,niti neki poremecaj,vec mi je trenutna zivotna situacija pomalo stresna.Znam da se ovaj lek ne sme uzimati uz alkoholna pica.Ja pijem samo pivo i to jednom nedeljno ili jednom u dve-tri nedelje.Moje pitanje je,ako sam Xanax popila danas,da li vec sutra dan smem da pijem pivo?Da preciziram isto pitanje-koliko vremena ili dana treba proci od zadnje uzete tablete do konzumacije alkohola?Unapred sam vam jako zahvalna na odgovoru.Srdacan pozdrav!

    • Poštovana Iva,
      Vaše pitanje izlazi iz okvira psihološkog i spada u domen medicine, odnosno psihijatrije, jer se odnosi na farmakoterapiju i trajanje efekta leka. Smatram da je odlično što brinete o tome da li u režimu koji ste opisali može doći do interakcije leka i alkohola. Podržavam Vas da ovo pitanje postavite psihijatru.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  68. Poštovana,
    Imam jednu nedoumicu.
    Nisam imala nikad dužu vezu,prvi put sam se poljubila 2018 godine (nije bio ni pravi poljubac),shvatila sam da odmah momak nije za mene,sad ću 21 godinu,nisam imala odnose ni sa kim.
    Pričala sam sa drugaricama i one su mi rekle da su doživele orgazam,tako što su se samozadovoljavale.Ja nisam nikada radila to i nisam imala potrebu za tim.Mama me je ograničavala za momke i branila mi momke zbog čega ja sad imam strah,privlače me momci,ali i kad poželim da budem sa nekim u vezi,brzo se predomislim..Shvatim da nije za mene,niko nije naišao da bi me zainteresovao.
    Da li se smatra da ja imam neki problem ako se ne samozadovoljavam?Čitala sam da to rade svi,bili nevini ili ne.
    Studiram na fakultetu i nekad mi je teško da učim,jer nisam zadovoljna što se tiče tog aspekta života.Navikla sam da sam sama,ali me nekada ta samoća ubije u pojam i plašim se da neće naići neko fin,sa kim bih sebe mogla da vidim.Kada previše mislim o toj temi,da sam taj deo svog života zapostavila,zbog škole,postajem tužna,ali opet nikome ne bih pružila ni šansu,ako pružim,razočaram se.

    • Poštovana Tamara,
      Rane dvadesete godine mogu se smatrati periodom zavreštka adolescentnog perioda koji ima razvojne zadatke i izazove na koje svaki pojedinac treba da pronađe odgovor za sebe, a tema vlasite seksualnosti je jedna od njih. Zbog toga bih Vas podržala da razmotrite opciju da o ovoj temi više možete razgovarate na psihoterapiji.

      Naveli ste: “Mama me je ograničavala za momke i branila mi momke zbog čega ja sad imam strah…”, “Shvatim da nije za mene,niko nije naišao da bi me zainteresovao.” Nekada se dešava da pod uticajem vaspitnog stila roditelja, dete usvoji određeni vid uverenja i ponašanja, koji se kasnije u odraslom dobu može pokazati kao disfunkcionalan i otvara prostor za promenu.

      Predlog je da pokušate da odgovorite sebi na pitanja:
      – Koje negativne asocijacije imate kada na temu ljubavne veze?
      – Kako bi trebao da izgleda neko ko bi vas zainteresovao? Koje osobine da ima i kako da se ponaša prema Vama?

      Prosleđujem tekst u kom možete čitati više o temi koja Vas zanima:
      https://www.psihoverzum.com/pozuda-privlacnost-i-afektivna-vezanost-iz-perspektive-mozga/

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  69. Teodora kaže

    Poštovana, u poslednjih par meseci se jako preispitujem u vezi svog odnosa sa dečkom, želja i mogućnosti u toj vezi. Zajedno smo par godina, planiramo decu, skoro pa i živimo zajedno, sve je to već odavno ozbiljno i ništa se posebno tu ne dešava zanimljivo. Posao, kuća, on radi i privatno ostaje po ceo dan na poslu. Nije tip koji voli da uživa, putuje, ne ume da sedi i priča sa mnom, ne idemo skoro nikad nigde van grada, družimo se isključivo sa njegovim drugarima po kućama. Nema izlazaka, vikenda, ponekad ručak ili večera u gradu i to je to … U svemu tome, unazad 2 meseca kod mene se javlja konstantno razmisljanje o bivšem dečku, koji se meni na par meseci i sam javi. Tako mi se javio i bas sad u sred ovog preispitivanja… nije me poremetio ali sam poprilično sigurna da mi sve to sa njim nedostaje, da ovo sad nije ono što sam ja i ne znam da li je moguće voleti dva muškarca istovremeno (?!) Ne razmišljam o pomirenju sa njim ali ne bi imala ništa protiv da se priča neka nastavi… pišem vam ovo, jer obično devojke kukaju na bivše, ne znaju šta da rade, a oni obično znaju zasto se javljaju posle dužeg vremena itd… ja nema problem što se javio. Ja bih se javila njemu da nije on meni. Ovde se postavlja pitanje, da li sam ja uplašena od nekog ozbiljnog i novog života, vezivanja za ceo život ili jednostavno ova veza, nije za mene? Hvala 🙂

    • Poštovana Teodora,
      Prepoznavanje nezadovoljstva partnerskom relacijom i ponašanja koja Vam se ne dopadaju kod partnera jesu elementi koji upućuju da je partnerski odnos u krizi. Ona otvara prostor za napredak i poboljšanje kvaliteta relacije: bolje komunikacije, adekvanijeg iskazivanja pažnje, razumevanja, ljubavi, brige itd. Međutim, razrešenje krize može da ode u smeru raskida veze.
      Zbog toga bih Vas ohrabrila da razmislite:
      – Koje razrešenje krize u partnerskom odnosu biste smatrali dobitnim za Vas?

      Pitali ste: “…da li sam ja uplašena od nekog ozbiljnog i novog života, vezivanja za ceo život ili jednostavno ova veza, nije za mene?” Jedna od osnovnih psihoterapijskih premisa je da ljudi mogu da donose odluke za sebe, stoga verujem da jedino Vi možete imati odgovor na ovo pitanje.

      Sadržaj koji ste izneli naslanja se na nekoliko psiholoških tema: očekivanja u partnerskoj relaciji, asertivno ponašanje, donošenje odluka što potencijalno ostavlja prostor da o iznetom detaljnije radite na psihoterapiji.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  70. Marija kaže

    Postovani,

    Upoznala sam jednog muskarca pre tri meseca. Sve je pocelo tako sto me je zaustavio u ulici u kojoj je on radio, a ja pesacila. Dopisivali smo se na njegovu inicijativu od jutra do mraka. I razgovarali telefonom najmanje 5x na dan. To je trajalo mesec dana, a vidjali smo se usput na kratko jer je tada bilo vanredno stanje. Kad je prosla prica o virusu konacno smo se i videli. Nekoliko puta. Ali, svaki put kad me povede negde on na kraju pozove nekog prijatelja sa kojim provedemo vreme. Sami smo bili tek jednom, osim u autu usput. I za sve to vreme on nije ni na koji nacin pokusao da bude fizicki blizak sa mnom. Nije me nikad ni zagrlio iako je u porukama svakodnevno pisao o poljupcima i neznostima. Kada sam ja, posle dva ipo meseca, pokusala da ga zagrlim reakcija je bila prvo – Ne, ne, ne. A onda se potpuno ukocio i ostao tako ukocen spustenih ruku. Pokusala sam lepo da razgovaram sa njim, ali on panicno bezi od svakog razgovora. Sve to vreme on me je i dalje zvao i slao provokativne i lepe poruke. Rekla sam mu da ako postoji bilo kakav problem sa mnkm moze da razgovara. Da ne bezim ni od cega i sve mogu da razumem i prihvatim. Zavolela sam ga i trpela sam sva odbijanja da razgovaramo koja su usledila. Sve se manje javljao, manje je zvao i vise se nismo vidjali nakon mojih pokusaja da saznam sta se desava i kuda zapravo vodi to izmedju nas. Pocela su nejavljanja od dan-dva i pet. Nakon toga me pozove, uvek zvuci neraspolozeno, a razgovori su jako kratki – samo da vidi sta radim. Sreli smo se slucajno usput, pokusao je da to izbegne okrenuvsi ledja. Kad sam mu prisla bio je neraspolozen, tuzan, gledao me je u oci nekako cudno. I rekao – Izvini, zamisljen sam nesto.
    Sve poruke posle toga bile su natezanja sa moje ili njegive sttane. Imao je i nekoliko grubih i neprimerenih poruka, ali kad vidi da je preterao i da me nema on se ponovo javi. Tako u krug. Ne cujemo se, ne vidjamo se. Ali on meni ne da da se sklonim, odbolujem i zaboravim. A ja svaki put kazem da vise necu odgovarati na poruke, ali cim stigne lepa poruka ja se opet upletem u mrezu.
    Mozete li mi reci da li je u meni problem i kako je moguce da muskarac od 35 godina tri meseca bude konstantno tu, a ne pozeli nikakvu fizicku bliskost?

    Hvala unapred!
    Pozdrav,
    Marija

    • Poštovana Marija,
      Iz sadržaja koji ste izneli, utisak je da se u komunikaciji između navedenog muškarca i Vas desio obrt – događaj koji Vas je iznenadio i naveo da tražite odgovor zašto se neko ponaša odjednom ponaša neočekivano. Zbog takve vrste promene u ponašanju postoji mogućnost da je komunikacija koju opisujete ono šta se prema teoriji transakcione analize naziva psihološka igra. Radi se o nesvesnom obrascu u ponašanju i emocionalnom reagovanju kada pojedinac započinje komunikaciju sa jednom vrstom ponašanja, motiva i želje, a nakon obrta se ponaša drugačije.

      Pitali ste: “… i kako je moguce da muskarac od 35 godina tri meseca bude konstantno tu, a ne pozeli nikakvu fizicku bliskost?” Iako ne mora da deluje logično, moguće je da se pojedinac ponaša kao da želi da ostvari vezu, a kada druga strana odreaguje pozitivno da pojedinac promeni ponašanje.

      Tema o kojoj možete da razmiliste je koja očekivanja imate od te relacije. Podržala bih Vas da fokus preusmerite na svoje želje, prepoznate i imenujete razloge zbog kojih smatrate da je dobro da ostanete i razloge protiv ostajanja u takvom odnosu.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  71. Sanela kaže

    Poštovana,
    Neophodan mi je savet sa kakvim tipom ličnosti imam posla i kako da se postavim.
    Naime, reč je o mom jako bliskom rođaku, mislila sam i dobronamernom. Do skoro.
    Pošto se u nekom razgovoru indirektno našao uvređenim (jer sam pohvalila način vođenja firme jednog čoveka koji se bavi istim poslom kao i moj rođak, te je počeo da ga omalovažava), otada počinje problem.
    Kad god smo u društvu on koristi prliku da počne da me vređa, ali ne uvek očigledno, već nadajući se da ću shvatiti dvosmislenost njegovih reči. Pošto je rođak mog supruga, i bliski su, sa njim je super. Inicira teme za razgovor gde se vidi da je unapred osmišljao kako će razgovor izgledati kako bi me uvredio.
    Pošto smo često u društvu, meni već postaje jako neugodno, a ne želim da povredim supruga jer su jako bliski. Kako da se postavim?
    Šta Vi mislite?

    • Poštovana Sanela,
      Kada smo u situaciji da neko upućuje komentare, kritike, opaske, provokacije koje nisu verbalno agresivni sadržaji, ali u nama izazivaju neprijatnost i da se ostajemo upitani koji emocionalni ton stoji iza izrečenog, tada imamo razloga da mislimo da se neko ponaša na pasivno-agresivan način.
      S obzirom da ste naveli da se povodom komunikacije sa osobom osećate neugodno, sledeći korak je da pitanje na koje možete sebi da odgovorite je:
      – Kako se osećate kada Vam u društvu dotična osoba uputi dvosmislenu uvredljivu poruku? Da li je u pitanju ljutnja, strah, posramljenost, krivica ili neko drugo osećanje?

      Podržala bih Vas u tome da preciznije preoznate emociju/emocije kojom reagujete na navedenu situaciju, jer Vam to otvara prostor i daje smernicu u kojoj oblasti jačati lične kapacitete.

      Prosleđujem tekst na temu pasivne agresivnosti:
      https://www.introspektiv.com/post/pasivna-agresivnost

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  72. Pozdrav Vama. Hvala što ste mi pružili mogućnost da Vam se obratim sa svojim problemom. Imam 26 godina. Živim u kući sa roditeljima koji se u zadnje vreme fizički i psihički ne podnose.Konstantno se svađaju.
    To sve mnogo utiče na mene i moje samopouzdanje. Ja ne mogu njima da budem niti “sudija ni kadija”. A nemam gde da se sklonim i odem. Šta bi vi predložili jednoj devojci koja shvata toksičnost situacije i plaši se za svoje psihičko zdravlje?

    • Poštovana Tea,
      Predlozi bi bili da preduzmete konstruktivne akcije koji bi imale za cilj da se psihološki zaštitite od potencijalnih loših uticaja konflikta koji postoji između roditelja. To pre svega znači da brinete o ličnom mentalnom zdravlju.

      Jedan od konkretnih načina je da imate prijatelja sa kojim možete da razgovarate o tome kako se osećate. Zatim, opcija je psihoterapija, jer ste opsiali sebe na način da ste neko ko “…shvata toksičnost situacije i plaši se za svoje psihičko zdravlje”. Zato bih Vas podržala u tome da potražite takvu vrstu podrške, osnaživanja ličnih kapaciteta i dolaženja do ideja šta sve pozitivno možete uraditi sa izgradite i sačuvate psihičko blagostanje.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  73. Jelena kaže

    Postovana,
    imam jedan problem koji me muci.Jako se lose osecam-tuga,bes,nespokojstvo,los san….bukvalno mi se raspolozenje stalno menja u toku jednog dana.
    Sve je polako pocelo pre 3,5 god kada sam posumnjala da me suprug vara.Inace u braku nemamo nesuglasice,svakodnevne trzavice zbog cega bi neko to uradio.Imamo sasvim normalan brak.On je sve to negodovao ali sam ja uporno trazila dokaze-jer bi samo tako priznao.Posle 3 god (april ove godine)sam nasla dokaze,pokazala i priznao je.U pitanju su sms poruke i razgovori telefonom koji su ostali snimljeni u suprugovom starom telefonu(zbog posla ima aplikaciju call record).On je sve to izbrisao tada iz telefona ali sam ja uspela da povratim-malo sam koristila savremenu tehnologiju.
    Priznao je da je pogresio,da je sve to trajalo oko mesec-dva,da se bukvalno sve zasnivalo na razgovorima na poslu,porukama i pozivima.Kaze da nije bilo fizickog kontakta.Kaze da ne zna zasto je to uradio,da prema toj osobi ne oseca nista,da nikada nije pomisljao da ostavi mene i dete zbog bilo koga.
    Moj suprug je stvarno dobar covek ali ovo je stvarno jako lose sto je uradio.Pokusavam da mu oprostim ali mi jako tesko ide.Stalno mi kroz glavu prolaze reci i izlivi neznosti koje je upucivao doticnoj osobi.Borim se sa tim mislima i ne znam kako sebi da pomognem pa Vas zato molim za pomoc.
    U braku smo 12 god,proziveli smo puno toga pocevsi od borbe za potomstvom i ja zelim da mu oprostim ali me guse sve te reci koje ne mogu da zaboravim i izbacim iz glave.U potrazi za istinom sam samoj sebi doprinela gomilu zdravstvenih problema(visok pritisak,problem sa stitnom zlezdom,prerani izostanak ciklusa)
    Da li postoji neko resenje za moj problem jer ja ovako ne mogu da funcionisem?Volim ga,zelim da sacuvam brak….vidim da se kaje,da je i njemu tesko…a,ipak se pitam sta mu je trebalo to.

    Unapred hvala na odgovoru.

    • Poštovana Jelena,
      Sled događaja je bio takav da ste Vi imali sumnju da suprug ima paralelnu vezu, izrazili ste sumnju suprugu, suprug je negirao, tražili ste dokaze, zatim ih i pronašli, nakon toga je i suprug priznao. Zaključak koji se može izvući je da je Vaša sumnja bila opravdana. Spram toga jedan od zadataka može biti da retroaktivno uočite pokazatelje zbog čega ste sumnjali da suprug ima vezu sa nekim drugim.

      Prevazilažanje krize u partnerskom odnosu nakon prevare je zadatak za oba partnera. Glavna tema o kojoj je preporuka da se razgovara i radi je ponovno uspostavljanje poverenja. Potrebno je raditi i na drugim elementima partnerske relacije: rešavanju problema, prevazilaženju konflikata, iskazivanju ljubavi, itd. Prevara se može tumačiti kao signal da određeni segment parnereske dinamike nije bio funkcionalan, tako da je to takođe smer u kome se ova situacija može analizirati.

      Naveli ste da je verovatno stres uticao na pojavu zdravstvenih problema, što jeste jak signal da svoje zdravlje stavite na prvo mesto. Smatram da bračna psihoterapija može da bude od pomoći kada je ovakav tip bračne krize u pitanju. Ukoliko Vaš suprug nema motivaciju za bračnom terapijom, predlog bi bio da detaljnije na psihoterapji radite na uzrocima i otklanjanju psihosomatskih tegoba, ako i drugim temama koje su Vam značajen u ovom periodu.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  74. Slobodan kaže

    Postovanje,
    Pre 3 danas sam ugledao bivsu devojku u prodavnici, obuzela me je tolika emocija i maltene sam se tresao, nakon toga sam koristio alkohol kako bih suzbio tu emociju… Sledeci dan sam posto zivim u zgradi gde je ta prodavnica pomislio da ona zivi tu negde, i onda sam poceo opsesivno da razmisljam o njoj i stalno sa terase kako god koja devojka prodje meni lici na nju, jednostavno tesko ze razuverim da nije ona(osim naravno sto logicki znam da ne mogu biti sve ona, ali tesko mi je da poverujem da nijedna od njih nije ona), nakon toga mi se od svake devojke i kad setam cinilo da je ona, osim od devojaka koje bas bas ne lice na nju… Od tolike iscrpljenosti sam poceo da pomisljam da ludim, poceo sam da se pitam sta ako ja prividjam sve te osobe koje lice na nju, nakon toga sam dobio panicni napad pred spavanje, i u tom panicnom napadu kad zatvorim oci da spavam njene slike mi dolaze pred ocima, to me je jos vise uplasilo… I evo vec treci dan kad izadjem na ulicu mi se pricinjava od devojaka da je ona, i poceo sam da se pitam neke gluposti tipa sta ako ja sve ove ljude i ova kola oko mene zamisljam, sta ako je sve nestvarno, i onda pokusavam da se razuverim i da dokazem sebi da ti ljudi jesu stvarni, ali to je toliko trivijalno i jedino bih to dokazao sebi kada bih pipnuo svakog coveka pored koga prodjem…Imam fizicke simptome kad izadjem napolje, dodje mi kao neka labavost u vratu i nogama i malo me pecka glava, kad da otrni na trenutak… Ne znam da li je to od alkohola ili od bivse, ili od oboje, inace imam okp od malena… Mnogo sam uplasen, plase me ta pitanja, molim vas ako mozete da mi razjasnite, da li mozda ludim, da li cu poludeti, sta da radim da bi to proslo ?
    Hvala unapred

    • Poštovani Slobodane,
      Pre svega moram da istaknem da alkohol nikako ne vodi rešenju problema. Konzumacija alkohola može da oteža kako doživljavate navedenu situaciju, tako da ta činjenica može da Vam bude razlog da prekinete njegovo uzimanje kao način da prevaziđete stresan period.

      Zatim, naveli ste da uznemirenost koja se javila nakon što ste videli bivšu devojku traje nekoliko dana, što daje smer kuda je korisno krenuti – da se pažnja posveti konstruktivnim sadržajima. Nije retko da ljudi budu anksiozni kada vide osobu iz prošlosti sa kojom su bili bliski, ali vremenom taj osećaj panike i uzmirenosti prođe. Konstantno razmišlajnje o bivšoj devojci može da održava stanje anksioznosti, koje prestaje da bude funkcionalna emocija jer niste u situaciji da postoji neka objektivna pretnja po Vašu sigurnost. Zato smatram da može biti od koristi da energiju usmerite u vraćanje u Vašu dnevnu rutinu, dnevne sadržaje kojima posvećujete vreme, posao, hobi, druženej sa prijateljima, uprkos tome što s vremena na vreme misli o bivšoj devojci mogu da se jave.

      S obzirom da ste naveli da imate OKP od detinjstva, moj predlog će svakako ići u smeru da takvo stanje treba da bude pregledano i praćeno od strane stručnih lica, psihijatra i psihologa.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

      • Slobodan kaže

        Hvala Vam puno, to mi svi dragi ljudi kazu, da pronadjem neki cilj i da se drzim njega, i onda ce manje biti tih misli.
        Veliki pozdrav

  75. Postovanje,pre dve ipo godine sam dobio cerkicu posle osme vantelesne,cerkica nije odmah prodisala i bila je intubirana dvadeset dana. Od stresa mi je kosa opala. Sa detetom je sve u redu. Od nedavno poceo da osecam gusenje,zujanje u glavi,trnjenje ruku i nogu,malaksalost,znojenje tokom noci,gubitak kilaze,napade panike napr u frizerkom salonu. Moja tetka ima jako prijatan uticaj na mene,najsigurnije se osecam kad je ona blizu, roditelji,zena i dete mi zive u inostranstvu. Nedavno je tetka otisla poslom u drugi grad,ja sam osetio napad panike i pozvao sam je i bili smo na vezi sve dok nije okrenula kola i vratila se po mene. Uradio sam kompletne analize pluca i abdomena,nasli su mi jedan mali kamen u zuci,ostalo je sve ok

    • Postovani Radoslave,
      Kada postoji mišljenje lekara da navedeni simptomi nisu pokazatelj fizičke bolesti, onda se otvara veći prostor za pretpostavku da se radi o određenoj psihološkoj reakciji. Jedna od njih je da simptmi koje ste naveli: “..gusenje,zujanje u glavi,trnjenje ruku i nogu, malaksalost, znojenje tokom noci, gubitak kilaze, napade panike..” mogu da upute da se radi o povećanom stepenu anskiozosti, koji se ispoljavaju i kroz panične napade. Da stvari ne bi ostajale na pretpostavkama, potreban je psihijatrijski pregled i psihodijagnostika.

      Napisali ste:” Nedavno je tetka otisla poslom u drugi grad,ja sam osetio napad panike i pozvao sam je i bili smo na vezi sve dok nije okrenula kola i vratila se po mene.” Činjenica da ste se umirili tek kada je tetka došla po Vas sugeriše da bi bilo veoma korisno da ne ignorišete problem, već da se posvetite jačanju ličnih kapaciteta.

      Predlog je da ne čekate i ne lutate u traganju za adekvatnom dijagnostikom stanja koje Vam narušava kvalitet života i da potražite mišljenje psihijatra i rešavate navedene psihološke probleme na psihoterapiji.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  76. Imam problem sa životom. Imam osjećaj da mi ništa ne ide, sve što zamislim nikako da se ostvari a stvarno se trudim, mislila sam da me neko urekao al to nije problem išla sam čak i strave saljevati. Imam stalno neke negativne misli, imam i porodične probleme česte svadje između mojih, nez na čijoj strani da budem. Skorp nigdje ne izlazim, imam samo sestru kao prijatelja jako sam se razočarala u sve ostalo, najteže mi je to što sam stalno pod nekim pritiskom i mislim negativno. Nekada sam i o ubistvu razmišljala i često se zapitam zašto svima ide tako super i zašto su svi srećni a ja moram žrtvovati sve da bi bila par sati srećna i onda nakon toga sve ponovo ist

  77. Poštovana, u posljednje vrijeme imam jedan problem koji mi sve više i više pogubno djeluje na zdravlje. Naime, oduvijek sam imala neku vrstu zabrinutosti, nelagode, pretjeranog razmišljanja i panike gotovo o svemu. Tijekom trećeg razreda srednje škole razgovarala sam dugo sa profesoricom psihologije o tom problemu koja mi je rekla da postoji šansa da imam anksiozni poremećaj, pogotovo jer sam prije nekoliko godina imala grozne ‘napade panike’, straha, nelagode i loših misli kad god sam dolazila u socijalne situacije, a sada brinem i strah me gotovo svega. Naime, karantena zbog korona virusa je poprilično pogoršala moje stanje, no ono što me najviše brine jest moja veza. Prije sam imala loša iskustva u prošlosti, ali sada sam dva mjeseca u vezi sa predivnim dečkom koji je divan i imamo vrlo dobru komunikaciju, no vrlo često bez ikakvog razloga meni se jave strahovi i nelagodan osjećaj. Javljaju mi se strahovi poput ‘što ako ga ne volim dovoljno’, ‘što ako nije pravi za mene’, ‘što ako on mene ne voli’, ‘što ako ova veza nema budućnost’ itd.. Najveći problem mi je što stalno sumnjam u vezu iako sam svjesna da sam zaljubljena i osjećam se predivno s njim, on se isto tako osjeća sa mnom no problem je što su ti strahovi i misli iracionalni, i svjesna sam toga, no ne mogu ih zaustaviti i previše utječu na moj svakodnevni život. Razgovarala sam sa njim i oboje smo zbunjeni jer osjećamo ljubav i razumijevanje, no ne znamo što dovodi do takvih misli. Stalno razmišljam ‘što ako’, tražim razuvjeravanje od strane njega i bliskih prijatelja. Vrlo sam zbunjena i te misli jako loše utječu na moj život, sve gore i gore jer imamo dobru vezu no moje nekontrolirane misli me uvjeravaju u suprotno. Netko mi je rekao da bi uzrok mogao biti tzv. partnerski opsesivno kompulzivni poremećaj,no ne želim zaključivati bez savjeta stručne osobe. Voljela bih kad biste mi rekli što može biti uzrok mojim strahovima i mislima, te se unaprijed ispričavam zbog dužine pitanja i situacije. Lp

    • Poštovana Nina,
      Jedan od načina kako se u psihoterapiji definiše anksioznost je da je u pitanju emocionalna reakcija koja se javlja na određena razmišljanja, uverenja i značenje koje pridajemo onome šta opažamo. Koji psihološki faktori doprinose održavanju anksioznog reagovanja – relevantan odgovor zahteva psihodijagnostiku i psihoterapijski rad. S obzirom da ste naveli da anksiozan tip problema imate duži niz godina, utisak je da se otvara tema traženja stručne pomoći sa ciljem poboljšanja kvaliteta svakodnevnog života.

      Naveli ste da Vam se mladić i bivanje u vezi sa njim dopadaju, pa je razumljivo da kada nam se nešto sviđa da ne želimo to da izgubimo. Takođe, u građenju partnerskog odnosa korisno je da pre svega budemo iskreni prema sebi i da sami sebi priznamo ako nam se neko ponašanje ili osobina ne dopada kod partnera. Na taj način preveniramo mogućnost da očekivanja i neprijatne emocije ne potisujemo.

      U nastavku su likovi ka tekstovima u kojima možete pronaći ideje kako drugačije pristupiti u sagledavanju anksioznih rekacija:
      https://www.psihoverzum.com/koristan-trik-koji-moze-da-promeni-nacin-na-koji-razmisljamo/
      https://www.psihoverzum.com/7-nacina-na-koje-nas-sopstveni-mozak-obmanjuje/

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  78. Aleksandar kaže

    Za pocetak, unapred se izvinjavam na duzem komentaru :).
    Naime, kako je sve pocelo. Pre 11 godina sam se razboleo preko noci, od “najgoreg”, u pitanju je non-hodkin limphom bio. Bolest mi se jako traumaticno manifestovala i pokazala, kroz akutno rektalno krvarenje koje sam jedva preziveo na putu do bolnice. Nakon 10ak-15 dana od tog nemilog događaja pocinju prve psihicke tegobe u mom zivotu, imao sam tada 19 godina. Pocelo je sve sa gusenjem i nemogucnoscu udaha. s obzirom da sam se na odelenju na kojem sam lezao svaki dan padao trans jer se “gusim”, doktoti su obaveli apsolutno sve kako bi otklonili fizicki uzrok mog gusenja, i pored svega toga gusenje nije stalo i poslat sam na razgovor/pregeld kod psihijatra. Doktorka me je saslusala i posle nekog kraceg razgovora prepisala Rivotril 2×1/4 leka ujutru i uvece. Poceo sam piti lek, u medjuvremenu lecenje se zavrsilo odlicno po mene, hvala Bogu. Lek sam pio 10 godina, bez mašenja, eticki i bez igranja dozama apsolutno nijednom u 10 godina. Nikad nisam doziveo napad panike, nikada panicne poremecaje, psihoze, depresije i sl stvari. Besporocan sam momak, sportista, suprug i otac. U drustvu sam poznat po psihckoj snazi i stabilnosti. Kao sto sam rekao, pio sam lek bez ikakavih tegoba citavih deset godina, onda se desilo sledece, sto je moj zivot pretvorilo u pakao na zemlji, do te mere da ne mogu naci sinonim za taj pakao. Naime… sve je pocelo krajem marta, bar je po meni i po mojoj dusi to uzrok. Zaspao sam uvece oko 00:00, sasvim mirno i spokojno. Probudio sam se u pola 5 izjutra, otisao do toaleta, tada vidim da cu kolabirati, da mi se noge osdsecaju i da pocinjem da gubim svest. Nekako smognem snage da izadjem iz kupatila i dozovem ukucane, sedam na fotelju u biravku i pocnem da gubim kontrolu nad telom i da padam, doslovno su mi odrzavali svest. Majka mi u tom trenutku daje secer i vodu, stavljaju mr u krevet i nakon 15ak minuta meni biva bolje. Situacija je bila jako traumaticna. Posumnjao sam na secer i pritisak ali nisam bio siguran, od tog dana vise nisam imao svoj mir. U medjuvremenu kupujem glucomer kako bi u sl sutuacijama mogao da iskontrolisem secer. Pad secera je poceo da perzistira i do juna se ponovio jos 3x, kada sam belezio secer od 2,4-2,5,2,3mmol. Totalno preplasen i unakazen vec sumnjam da nesto nije u redu i postajem sve zabrinutiji unutar sebe, preplasen sa pitanjem kad ce se ponovo desiti. U to vreme aktivno treniram i napredujem (sportista sam 15 godina, bavim se bodybuildingom i koristio sam anabolicke steroide do skoro). U medjuvremenu jednog jutra se budim sa visokim krvnim pritiskom (nikada problem sa tim). Malo je konfuzno ali pokusajte da ispratite, znacice mi. Desava se 5x pad secera, kod kuce, ni iz cega, merim na glucomeru 1,9mmol ( u ovakvim situacijama greska glukomera moze biti, ali ne velika), da nisam bio kod kuce sa suprogom, ne znam kako bih dosao do dextroze, popio sam 30g dextroze i sve je bilo okej. U medjuvremenu problem i sa pritiskom perzistira i ja pocinjem da bivam svako vece u urgentnom centru. Videvsi da je vrag odneo salu naglo smanjujem sve nivoe anabolika u svom telu, ali se problemi nastavljaju. Odlazim u vise internistkih ambulanti gde me samo “otaljaju” sto bi se reklo, uhvate za steroide i kazu “proci ce kada prestane delovanje”. Jos par odlazaka u urgentni, vec pocinje sumnja i u srce, pored secera. Postajem totalno “van sebe”. Jedne noci odlazim u hitnu, tokom dana gde mi dr kaze da mi EKG nije sjajan. Tada se panika vec razvija i ja osecam da postajem jako anksiozan, extremno anksiozan. Srce mi je preskakalo 24h, manifestacije anksioznosti su bile katastrofalne. Dobijam savetod Dr da ne bi trebalo da treniram, tj da prestanem. (trening mi je uz kcer i suprugu ceo moj zivot!). Nisam siguran da li je uzrokovano tom izjavom ili anksioznoscu koja je perzistirala, ja padam u krevet. Prestajem da jedem. Pocinjem da placem. Dobijam crne i suicdne misli od cega sam se odsekao jer je meni to jako nepojmivo i nespecificno za mene. Stvari postaju gore i ja totalno upadam preko noci u nesto sto bih nazvao psiho anksioznoscu pomesanom sa depresijom. Videvsi da je vrag odneo salu odlazim kod privatnog psihijatra, iznosim problem ceo, kao i vama, samo sto mi je on uzeo 8000din i unakazio me. Pricam pricu sta je pocelo da se desava, pricam za rivotril i onda sledi odgovor “baci taj rivotril, pices eliceu i xanax 3x050mg”. Svi koji nesto znaju o lekovima iz psih domena znaju da je Rivotril:clonazpam, najtezi lek za skidanje kao i to da se ljudi posteeepno skidaju sa doze mg po mg GODINAMA. Prelazim na tu terapiju i stvari postaju gore, jako jako gore. Smatram da je tada pocela akutna faza skidanja sa Rivotrila. Pocinju PAKLENE nus pojave, coveku koji nije doziveo ne pojmive. Necu opisivati sve jer bi to produbilo jos vise, bitnije mi je da razumete ono sto sledi. Pocinjem sa terapijom nakon stanje postaje sve gore, obracam se drugoj doktorki, neuropsihijatru, koja mi menja eliceu za velafax i smanjuje mi dozu xanaxa na 2×0,50mg ujutru i uvece. Nakon toga dolazim kuci i jos par dana ostajem u haosu, lezim i patim nekom patnjom i beznadjem koji se ne mogu opisati recima. Nailazim na text na nekom sajtu posle koga sam dreknuo “sad ustajes i pobedjujes ovo”, tako je i bilo, medjutim… 6 dana traje, ja treniram, pocinjem da jedem, pocinjem da setam. Sestog dana, padam na kraju treninga i jedva odrzah svest, bivam prevezen u urgentni centar u kom su utvrdili da sam tamo stigao sa secerom 3,5 od koga sam i pao, jer sam pre tih 3,5 izmerenih popio 35g secera (mozete zamisliti koliko je onda nisko bilo) sve to samo pogorsava moje psih vec jako, naruseno stanje. Zbog sumnje da mi srce ne radi kako treba jer na treningu ne mogu doci do daha, tako i zbog pritiska koji nedeljama divlja, sutradan odlazim na zakazan EHO pregled srca gde Dr ustanovljava da mi je srce ok ali da je iz nekog razloga srčana efikasnost pala sa 55% 2018 na svega 40% sto znaci da se radi o izvesnom zatajenju srca, imam 29 godina. Tu dobijam savet da je za mene trening trenutno poguban. Kazem Doktorki “nemojte mi oduzeti jednino oruzje kojim se borim protiv ovoga sto me je zadesilo, gde mi dr odgovara sa “ne smem da vam za sad dam zeleno svetlo”, tu sam izgubio bitku i opet pao u tesku ansioznost i depresiju koje sam bar za 30ak % ublazio. Ostsajem 7 dana u krevetu i na svoju ruku odlazim na trening gde ustanovim da mi i dalje nije dobro i da ga ako nastavim nece biti dobro. U medjuvrmeenu, u sva ova tri meseca, ili dva koliko vec traje pocetak eskalacije ja citam, googlam i ubijam sebe u pojam. Pronasao sam 10 kancera i 10 ozb poremecaja sebi. U medjuvremenu mi doktorka kaze kako ce se srcana efikasnost kod mene oporaviti ali da prestanem sa supstancama anabolika sto ja srdacno prihvatam i primenjujem ali zal/tuga/strah i briga za srce postaju toliko jake da ja gubim razum. Planiram pregled kod endokrinologa kako bi ustanovio sta je uzrok najveceg mog uzroka svega sto mi se sada desava, naglog pada secera. U svom tom procesu od prvog javljanja psihijatru do preko menjanja terapije do evo 20og dana od skidanja sa rivotrila i uvodjenjem ove nove terapije ja sam sve gore. Jutra su mi STRASNA, ne da nemam volju za zivotom nego u meni nema nade, nema misli, nema volje, nema borbe, sve mi je oduzeto. Cesto se osecam kao da nemam vise razum. Vidim da ovo nisam ja i sama pomisao na to mene baci u najdublje dubine beznadja i straha. Svaki dan mi je borba za zivot, em zbog srca i secera, em zbog novonastale situacije koja implicira da sam ja preko noci postao ludak i da tupim (malo grublje ali tako se osecam). Sve ja to guram, placem, imam slomove, patimo i ja i porodice, ne znamo sta nas je i kako zadesilo, prosto su svi u nekoj vrsti neverice i pakla. Ja sam postao totalno nefunkcionalan i neupotrebljiv. Nikome se vise ne javljam, nemam zelju ni za cim. Otkazao sam sve, odmore, planove i dr stvari za koje sam ziveo i u kojima sam uzivao. Kkao da uzivate kada vam srce nije dobro i kada mislite da vam secer pada jer imate rak? Ne mozete uzivati. Sve guram kako sam vam rekao, padam, placem, ustajem, borim
    se kao lav za goli zivot u bunilu ne verujuci sta me je snaslo, kako i kad, ali poslednjih dana osecam jaaaako jako, po meni, “opasnu” bar je ja tako dozivljavam, opasnu i cudnu stvar. Voleo bih da mi kazete nesto o tome kao i o celoj mojoj situaciji. Naime, poceo sam da gledam kroz ljude, da odlazim u prazne misli, da gledam u jednu tacku. Ne mogu da se koncentrisem punom paznjom i fokusom na klip od 4 minuta. Gledam ali kao da ne gledam, ne znam kako da vam objasnim ali jezivo je. Supruga nesto prica ja slusam ali gledam kroz nju. Tesko formiram misli. Ne mogu da obavim nikakve zadatke, postajem zaboravan. Umislio sam da mi kognitivne sposobnosti opadaju progresivno o da cu skrenuti sa uma. Sve to ne umisljam vec mi se zaista ovo desava, meni treba samo neko da mi da uput i savet da li to moze biti od depresije i anksioznosti i da je prolazna epizoda u opravku. Po ceo dan radim testove koncetracija i pokusavm da definisem svoj problem. Znaci non stop sam u fazi magle, zaledjenjog umisljenog pogleda koji je poceo da traje 24h. Ne mogu da pratim, nekako slabije mnogo fokusiram okruzenje i slike, kao da mi se poremetila cela kognitivna funkcija, s tim sto ja mislim da mi odumire mozak… Kako sam vam rekao vec sam umislio 300 poremcaja, dao sam sebi i demenciju. Neverovatno je sta se momku, normalnom i stabilnom desilo preko noci i da je sve gore. U najgorem sam delu svog zivota, u beznadju sam, mislim da ne postoji bolje i da nece biti. Molim se svakom dana Bogu za srce, zbog cerke i supruge. Endokrinoloski pregled sam imao danas gde sam doktorki objasnio sve sta se desava gde mi je ona rekla “vi ste mi sad objasnili da nemate tumor” ljudi koji imaju tumor po ceo dan su u padu secera i da je moj problem metabolicke prirode kao i nacina zivota (dala mi je uput i da izvadim 16 hormona ) pa cemo videti… bolje mi je malo posle toga ali ova odsutnost, nemogucnost misli i neprisutnosti, extremno male koncentracije me je izulo iz patika od straha. Pomagajte ljudi ako Boga znate da zivim svom detetu i porodici. Hvala vam.

    • Poštovani Aleksandre,
      Iz sadržaja koji ste napisali razumela sam da su se u poslednje vreme desile promene na generalno 3 nivoa:
      1. Zdravstveni problemi koji se tiču smetnji koje su uočene na nivou rada srca;
      2. Psihološke tegobe u vidu više nego obično povećane uzmenirenosti, razdražljivosti, potištenosti;
      3. Informacije da trening koji Vam predstavlja važan deo života i životnog stila, sada nije preporučljiv.

      Ciljano sam sažela navedene probleme u ono šta mi se čine kao prostori u kojima se desila promena. Verujem da analiziranje situacije i funkcionisanja do nivoa sažetijeg prikaza daje mirniju, racionalniju perspektivu iz koje problemi deluju savladivo, prolazno, da im ima rešenja.

      Vezano za promenu psihofarkmakoterapije, iskustvo iz prakse je pokazalo da je važno sa psihijatrom podeliti utisak kakav efekat lekovi imaju na funkcionisanje pacijenta, zato bih Vas ohrabrila da sve utiske na tu temu podelite sa psihijatrom.

      Utisak je da su se sadržaji koji čine uporišta sigurnosti poremetila: zdravstveno stanje, preporuka za pauziranje sa treningom, intenziviranje psiholoških tegoba. Ideja koju bih predložila je da polako, sigurnim koracima idete ka tome da gradite novu, bolju dnevnu rutinu koja bi uticala na to da se osećate sigurnije. Dobro je da je alarm organizma prepoznat na vreme i da ste reagovali. Briga o zdravlju je jedna od najvažnijih aktivnosti koje ljudi usled brzine života zanemare, misleći da u stilu života koji vod ene mogu da se pojave zdravstveni problemi. Naveli ste da trenirate dugi niz godina, stoga verujem da znate šta znači određena vrsta discipline i posvećenosti da biste došli do rezultata. Predlog je da taj model posvećensoti preusmerite na brigu o zdavlju po preporukama lekara. A da Vas vreme za treniranje čeka u budućnosti kada budete zdravstveno bolje.

      U vezi sa radom na povećanom stepenu anksioznosti i regulaciji emocionalnih reakcija, psihoterapija je opcija koju možete razmotriti.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  79. Lucija kaže

    Poštovanje,

    Ja sam Lucija i imam 17 godina, mislim da mi treba pomoć, a ne želim reći roditeljima, jer ne znam kako bi reagirali, a sama nemam novac da negdje dalje idem. Ne mogu si pomoći kod kompulzivnog prejedanja, i ne znam kako da prestanem jesti slatkiše, svjesna sam da mi je zdravlje upitno, jer imam 100kg sa 17 godina, a i dalje ga ne mogu prestat jesti. Nemam uopće samodisciplinu, samopoštovanje i bojim se da mi nema pomoći.

    Hvala.

    • Poštovana Lucija,
      Rešenje za problem koji ste naveli postoji pa je dobro je što prepoznajete i priznajete sebi da postoji problem vezan za ishranu i da su tegobe povezane kontrolom unosa hrane sa psihološkim posledicama, a pretposavkaje i uzrocima. U ovakvim slučajevima, preporuka je psihijatrijski pregled i čuti predlog psihijatra o mogućim načinima lečenja. Psihoterapija je vrsta tretmana koja se preporučuje za problem koji ste naveli. U psihoterapiji prejedanje se smatra nekonstuktivnim načinom izlaženja na kraj sa neprijatnim emocijama. i pretpostavka je, najjednostanijim rečima, da osoba ima neke nezadovoljene želje u određenim aspektima života, a da je prejedanje način smirivanja.

      Podržala bih Vas da razmislite da podelite sa nekim od roditelja da imate temu o kojoj biste razgovarali sa psihologom, ukoliko Vam je neprijatno da kažete o čemu se radi. Takođe, opcija je da se obratite Vašem pedijatru i dobijete detaljnije smernice gde i kako u okviru zdravtsvenog sistema možete dobiti psihološku pomoć.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  80. Vesna kaže

    Postovana,
    Udata sam, imam dvoje dece i muza. Zivim u zajednici sa svekrvom duzi niz godina. Nikada nije bilo vecih problema i mislila sam da ja imam srece u zivotu. Medjutim, u prethodnih par godina desila se smrt mame a nedavno i tate. Moja sestra koja ima izvesni stepen retardacije a zivela je sa roditeljima presla je da zivi kod nas zbog nemogucnosti samostalnog vodjenja racuna o sebi. Obzirom na situaciju, svi smo neprekidno zajedno u malom stanu, doslo je do nekih neprijatnih situacija. I taman kada sam pomislila da se situacija smirila, cula sam svekrvu (koja ne zna da sam je cula) kako vredja moju sestru, govori da ne moze ocima da je vidi i niz uvreda. Bila sam zatecena, u soku i ne znam kako sam se iskontrolisala da se ne pojavim i suocim je sa situacijom. Jako se lose osecam i zbog sestre koja je utucena, sada vec sticem utisak i istraumirana onim sto joj se dogadja. Ne znam iskreno ni sa kim bih o ovome razgovarala a ni sta da uradim. Muz mi jeste najbolji prijatelj ali ne znam kako bi reagovao i plasim se da bi stao mami u odbranu.

    • Poštovana Vesna,
      Koliko sam razumela Vaša sestra je osoba koja ima izvesne smetnje u razvoju i funkcionisanju. Postoji mogućnost da se nakon smrti roditelja otvara pitanje starateljstva, odnosno lica koje je zakonski zaduženo za brigu o osobi sa smetnjama. Kako je i zakon regulisao brigu o licima sa teškoćama, tako je i zadatak okoline da zaštiti pojedinca od negativnih poruka, uvreda i atmosfere koja je stresna za život.
      Naveli ste “ sticem utisak i istraumirana onim sto joj se dogadja” i to u odnosu na to je veoma poželjno da reagujete na način da pokušate da obezbedite dobre uslove za život, koji se ne tiču samo mesta prebivališta, već i dnevnih aktivnosti, kao i ljudi sa kojima će provoditi vreme.

      Razumem da situacija možeda bude izazovna za okolinu da se prilagodi. Zadatak okoline, odnosno društva je da pomogne osobama sa smetnjama. To znači da možda vredi da pokušate da razgovarate sa svekrvom da agresivno ponašanje nije dobar i poželjan način komunikacije. Pitali ste sa kim možete da razgovarate na ovu temu: to svakako jestu socijalni radnici i psiholozi Centra za socijalni rad, pa bih Vas i podržala u tome da detaljnije opišete problemsku situaciju i da čujete njihovo mišljenje.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  81. Poštovana
    Imala sam problem sa depresijom pre 2 godine.
    Lečila sam se.
    Sve je prošlo.
    Ali kao da mi ne ide ništa dobro(da li je to subjektivni osecaj, ne znam)
    Čak i kada mi se dobro dogadja, ne mogu da budem srećna,kao da mi nešto ne dozvoljava.
    Stalno sam nervozna, i samo negativnost utiče na mene. Ne znam kako da promenim to?

    • Poštovana Lenka,
      Nekada se se pod terminom lečenja depresivnosti u obliku nekog psihijatrijskog poremećaja smatra tretman faromakoterapije i kontrole kod psihijatra. Zapravo može da se radi o delu procesa oporavka. Kada kažete da je “sve prošlo” to se može tumačiti na način da su dominantni simptomi depresivnosti redukovani. Kada prođe period u kom je bilo simptoma koji su u većoj meri remetili kvalitet života, iz psihološkog ugla smatra se da proces promene nije završen. To znači da na nivou dinamike ličnosti potrebno osnaživanje onog dela ličnosti koje može da donosi nove odluke i konstruktivno izađe na kraj sa neprijatnim emocijama, koji može da bude u sadašnjosti neopterećen sadržajima iz prošlosti.

      U izloženom, naročito nalazim važan deo “kao da mi nešto ne dozvoljava” . Šta je to što Vam ne dozvoljava da budete srećni – to može biti važna psihološka tema, pa bih Vas podržala da o tome razgovarate na psihoterapiji.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  82. Postovana.
    Vec par sedmica osjecam se tuzno i bezvoljno bez nekog razloga. Vise ne postoji stvar koja me moz3 uciniti sretnom. Prijatelje sam pocela izbjegvati jer vise ne mogu pofnijeti neciju blisinu. Pocela sam dobivati strasne bolove u stomaku i ledima te mi ni ceste glavobolje nisu strane. Aktivnosti u kojima sam prije uzivala postale su moja nocna mora. Pocela sam iskazivati bijes i ljutnju prema svima posebno prema mojoj porodici. Apetit mi je oslabio te mi je ciklus spavanja znatno promijenio. Prijatiljica mi govori da patim od depresije, a iskreno i ja to pocinjem misliti. Zeljela sam Vas samo zamoliti ako mi mozete pomoci tako sto ce te reci da li mi je potrebna neka vrsta terapije ili sam samo umislila da imam depresiju. Lijep pozdrav.

    • Poštovana Adisa,
      Podržala bih Vas u tome da razmislite da li navedeni niz reakcija i doživljaja možete da dovedete u vezu sa nekom promenom – u okruženju, međuljudskim odnosima, poslu. Takođe, u razmatranje vredi uzeti činjenicu pandemije korona virusa i zaštitnih mera koje donekle ograničavaju da se svakodnevni život odvija onako kako smo navikli – to može da bude jedan od faktora koji pojačava utisak nezadovoljstva. Iz sadržaja koji ste naveli upućuju da postoji oblik psihološke patnje, promene raspoloženja i somatskih simptoma koji ukazuju da funkcionisanje nije kao pre. To je dovoljan, a zapravo pravi razlog da se javite psihologu i da na psihoterapiji razgovarate o onome šta ste izneli u pitanju.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  83. Poštovanje,
    U vezi sam sa jednim divnim momkom. Planiramo i brak uskoro. Sve je u našoj vezi odlično. Ono što meni smeta i postajem ljubomorna jeste to što on odmerava druge devojke, žene. Ne radi to na tako vidan način, ali ja se osećam tada ugroženo. Suviše je iskren pa mi i priča o tome kako to muškarci inače rade. Da komentarišu druge žene, a ja radoznala i postavljam pitanja za čije odgovore nisam ni spremna i posto se osamim to je sve o čemu razmišljam. Što se tiče prevara tu mu potpuno verujem. Mislim da će biti divan muž i otac. Kada god krene negde u kafić sa društvom ja razmišljam o tome koga će videti, da li će mu se neka svideti, sta ce pričati sa drugovima. Na ulici posmatram druge žene i njihove adute. To mi postaje opsesija. Voli da se šali, pa se često sali kako je video dobre ribe, jer zna moju reakciju. Te sale su benigne i tada bude uredu, nasmejemo se, ali kad prođe neko vreme ja počnem da razmišljam. Da napomenem da u prethodnim vezama nisam bila ljubomorna. Ali sada ne mogu da uživam u vezi zbog tih misli. Osecam se nesigurno, bojim se da nisam dovoljno privlačna, da će nužno neka druga da mu se dopadne, a da sam ja samo dobar materijal za brak, dobra buduća majka.
    Kako da prestanem sa tim mislima? Umaraju me i bojim se da ce to ugroziti moj odnos sa njim.
    Hvala

    • Poštovana,
      Kada jedan od partnera procenjuje privlačnost i komentariše izgled (u ovom slučaju drugih žena) otvara se pitanje sa kojom motivacijom i ciljem se to radi. Komentari o drugim ženama (ovo se odnosi i na žene koje komentarišu muškarce, kao i istopolne veze) ostavljaju prostor drugom partneru da se oseti nesigurnim. Naveli ste “Te sale su benigne i tada bude uredu, nasmejemo se, ali kad prođe neko vreme ja počnem da razmišljam.” . Takvi sadržaji na psihološkom nivou prestaju da budu benigni ako povređuju drugu osobu na način da osoba ima negativnu sliku sebe i manjak samopouzdanja. Procena je da postoji prostor za psihološki rad na dva nivoa: nivou partnerske relacije i lični rad na jačanju samopouzdanja.
      Pravac u kom bih Vas podržala da razmislite je preusmeravanje pažnje sa poređenja sa drugim ženama na vlastite kvalitete i pod tim svakako ne smatram fizički izgled, već osobine i vrline koje pojedinci često mogu da zapostave kada se pojedinci porede sa drugima.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  84. Dobar dan.. razmišljala sam da odem kod doktora,ali pošto ne umem tacno da objasnim problem resila sam da probam ovako, online.. naime to mi se desavalo cesto dosta ranije,pa je prestalo..a poslednjih nekoliko meseci se vratilo i desava se nekoliko puta u toku dana..probaću da objasnim,pocinje kao nedostatak vazduha,ali ne u smislu da se gusim vec otežano disem..onda ide neka toplina ka stomaku ,jeza u telu i na trenutak kao da sam odsutna sa mesta gde se nalazim.. izuzetno cudan osecaj,ali ne neprijatan.. uopšte ne znam kako da objasnim..traje mozda minut,dva
    .. nadam se da sam uspela da Vam stvorim sliku i da znate da mi objasnite šta se to i zasto se desava..

    • Poštovana Kristina,
      S obzirom da ste navezi niz somatskih tegoba, savet je da savesno brinete o svom zdravlju i da obavite lekarski pregled. Nakon lekarskog pregleda da možete imati više informacija o kakvoj vrsti problema se radi i potencijalnom tretmanu.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  85. Postovana,
    Imam troje dece ,muz mi je u Americi 2 god,sredjuje papire i cilj je da odemo tamo zajedno sa decom.Za dve god nije dolazio,cujemo se svaki dan imamo super odnos ali ja prosto imam potrebu za drugim muskarcem ali me jako grize savest zbog toga i to mi stvara veliku tenziju i nervozu,jer inace ne podrzavam prevare ali sa druge strane imam potrebu sto mislim da je i normalno ,mlada sam osoba.

    Hvala

    • Poštovana,
      Razdvojenost od dve godine je izazov za relaciju i partnere da pokušaju privrženost, ljubav i ostale emocije i razmišljanja vezane za partnera da iskažu kroz oblik komunikacije koji je dostupan. Sadržaj koji ste izneli mogu da protumačim kao dilemu u kojoj tražite rešenje. Kratka smernica u odnosu na izneto jedino može da postoji na nivou toga da može da bude od značaja analizirati vlastite želje, vrednosti, ciljeve. Tu se otvara širok prostor za psihoterapijski rad.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  86. Postovana,
    trudicu se da pisem sazeto, mada je, za mene, jako komplikovana situacija. Razvedena sam 22 godine. Imala sam uzasnih psihickih tortura tada, tako da mi je razvod bio olaksanje. Imala sam nekoliko losih veza posle i zadnjih desetak godina sam bila nezainteresovana za vezu. Bolje sam, nego u losoj vezi. Pre 11 meseci sam pocela da se vidjam sa covekom, slicne sudbine, sedam godina sam….razlika je u tome sto ja nemam decu, zivim sa majkom, on ima sina koji je ozenjen ima dvoje dece i zivi 7 god.u Francuskoj. Problem je napravila njegova bivsa zena (razvedeni su 10 godina) koja zivi sa sinom u Francuskoj i koja je saznala iz svoje malogradjanske sredine da njen muz dovodi neku “drolju” (izvinjavam se) u stan i da puni sinu glavu da je otac otkacio pod stare dane (on ima 60, ja 61…s tim sto izgledam mnogo mladje) i da ce zbog mene da sve rasproda i mnogo toga zbog cega je sin napravio problem ocu. Otac, obozava sina, izbegava rasprave, posebno telefonom i ceka da sin dodje da mu objasni istinu ( znajuci da mu je bivsa los covek, da pravi problene). Sin je bio dva puta, nije imao kada….sada je dosao u taj stan na odmor tri meseca, sa suprugom, decom i majkom i renovirao skroz stan, otac izasao iz stana da ne bi bio sa bivsom …otisao u podstanare, a usput za sve to vreme, pod raznim izgovorima, uopste “nema vremena” jer pomaze sinu…cuva unuke i slucno (a ima veoma odgovoran posao i nezgodno radno vreme) da se vidi sa mnom. Za dvaipo meseca videli smo se dva puta na dva sata, dopisujemo se, cujemo kad dodje u taj stan iznajmljeni, svadjamo se, naravno, jer ja sam na ivici zivaca i pucam. Ne znam da li je kukavica pa nesme da razgovara sa sinom iskreno o nama bojeci se da se ne posvadjaju, nesiguran u nasu vezu, jer ja iako cutim i povukla sam se kao da ne postojim…(napominjem da se doselio i ziveo ovde u Beogradu 4 meseca u mom stanu, a odselio se zbog njih da bude s njima i mog neslaganja s mogim stvarima oko njegovog mirenja sa situacijom), a opet iako je sin to znao, to je bilo isto kao da i nisam postojala. Znaci, dao im je stan (oni imaju stan tamo, kupili su jos neke nekretnine, sve stvari ovde promenili, kupili plac da grade kucu iduce godine), i sada nema petlju da pita sta ce biti s njim i da li tata ima prava da ima nekog i bude srecan. Volela bih da mi odgovorite da li sam ja “luda” sto mislim da je on pasivan i da nece biti nikad tog razgovora, da ce cutati, da ce oni da odu, a da ce se on onda vratiti meni (ali opet skriveno) i kako ja da se ponasam? Covek je u svakom drugom slucaju ok, ali ne znam da li je moguce da volis nekog a da izbegavas da ga vidis i planiras zajednicki zivot sa nekim za koga nemas vremena, jer si pristao da budes njihov majstor, dadilja, da trcis cim te zovu, da ne spavas ako oni izlaze u zivot da bi bio s decom i sl. Ja sam drugi tip i sve resavam odmah, tako da sam u strasnoj nedoumici, sta dalje i kako?

    • Poštovana Slađana,
      Iz sadržaja koji ste napisali utisak je da se iza nezadovoljstva koje izražavate potencijalno stoje određena očekivanja koja imate od partnera, a koje on nije ispunio. Očekivanja su bliskoj su relaciji sa idejom u kom smeru osoba želi da se relacija na dalje gradi. Smernica bi bila da prepoznate i imenujete koja su vaša očekivanja i odnosu partnera prema Vama lično, a zatim i razgovor sa partnerom na tu temu.

      Asertivna komunikacija, razgovor vođen u mirnom tonu, povećava mogućnosti da obe strane čuju kako se onaj drugi oseća i da rade na prevazilaženju problema u relaciji.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  87. Poštovana,

    Molim vas za pomoć. Imam ogromnih problema sa mojom majkom i ne znam šta da radim. Ona ima 68 godina, a jedno vreme je bila zaposlena, da bi pre više od 20 godina dala otkaz i od tada je samo čekala penziju. Kad god bi se negde pojavila mogućnost da se zaposli, ona se stalno ponašala kako je taj posao ponižavajuć i kako je ona na nekoji visini. Ja sam praktično odrastao slušajući te priče. Takođe, moja majka nikad nije volela da se puno druži, čak ni sa svojom familijom, uvek je više volela da bude sama, tako da je došla u starost da nema nijednog prijatelja kod koga bi mogla da ode ili popriča, tako da ima samo tatu i mene, a ne ide čak ni kod rodbine. Uprkos tome što su nam svi iz njene rodbine stalno pomagali i izlazili u susret, ona ih uopšte ne voli i stalno se ponaša kao da je ona iznad njih i priča kako niko ništa nije uradio za nju. Ona je često imala napade gde počne da viče i krivi sve druge za naše i njene probleme, te ovaj joj je kriv, te onaj joj je kriv. te ovaj je pogledao, te ovaj je mrzi. Jedan dan ovaj je mrzi, drugi dan neko drugi, i tako sve u krug, ali je većinu vremena se ponašala sasvim normalno. Međutim, moj otac je otišao u penziju pre dve godine i otada i za mene i za njega počinje pakao. Kako je otišao u penziju svaki dan slušamo svakave reči koje veze s mozgom nemaju, a kada joj prigovorimo stalno jedna ista priča ja nisam odavde, vi sa mnom nemate nikakve veze, ovo što ja znam, što niko drugi ne zna i radim vas nikako ne pogađa, šta ima vi da se mešate. Znači sve isto svaki dan.Kao da je progutala gramofonsku ploču koja ima samo jednu stranu. Odnedavno je počela i da se svađa sama sa sobom, znači televizor je upaljen, neko nešto kaže na televiziji, ona odmah počne da priča sama sa sobom, kao da ju je neko napao. Mi smo to i nekako trpeli, dok je sve to radila kući, ništa nismo preduzimali, jer prosto ne želimo da se šire priče, ali sada postaje sve gore. Ona ode u prodavnicu ili negde drugde i iz čista mira počne da se ponaša bezobrazno i da vređa ljude. Jutros je čak i izvređala rođaka pred ljudima.
    Ja sam momak u tridesetima koji se bori sa svojim demonima, prvenstveno introvertnošću, a po prirodi sam takav da kad me nešto brine, da hoću samo o tome da razmišljam. Ne mogu da jedem, da pijem vodu, da radim, samo razmišljam šta da preduzmem. Moja majka odbija svaku pomisao lečenja, a pošto mi živimo u zajednici, ja trenutno nemam mogućnosti da se odvojim da živim negde drugde. Znači kad ona počne sa njenim napadima ja se osećam kao da se borim da dođem do vazduha, ne mogu da dišem, hoću da izađem iz svoje kože. Pre je bilo kad ona vidi da me pogađa njeno ponašanje, da se smiri, ali sada se uopšte ne smiruje niti je pogađa već samo nastavlja da provocira i hoće da se svađa. Ja ću na kraju zbog nje doživeti nervni slom, ne mogu više.
    Izvinjavam se zbog preopširnosti, ali ovo nosim u sebi već dugo vremena a ne znam šta da radim, kako da joj pomognem, uopšte ne mogu da doprem do nje. Strahujem kad god ona izađe napolje da će opet nekog napasti i izvređati, a kad god me neko od komšija zaustavi, srce mi za trenutak zastane jer odmah pomislim da će da kažu šta je sa tvojom majkom, što me je napala.
    Unapred hvala.

    • Poštovani,
      Naveli ste: “ništa nismo preduzimali, jer prosto ne želimo da se šire priče, ali sada postaje sve gore” – iz razloga jer primetite pogoršanje, predlog je psihijatrijski pregled i da čujete mišljenje psihijatra.
      Opcija je kontaktirati psihijatrijsko odeljenje nadležne bolnice da biste dobili adekvatne informacije šta da radite kada ste zabrinuti za duševno stanje ukućana čije ponašanje je veoma upadljivo okolini.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  88. U vezi sam sa dečkom mesec i po dana. Pre godinu i po dana imala sam loša iskustva sa muškarcima, za jednog sam saznala da je oženjen, jedan je hteo samo seks,a onda mi je dosađivao, udvarali su mi se mnogi zauzeti muškarci, veoma ozbiljno, sa jednim dečkom bila sam četiri meseca i imali smo jedan odnos (stalno me je izbegavao jer je morao da uči). Moj prvi pravi dečko me je veoma voleo, ali, jednostavno, nisam mogla više da budem sa njim. Dosadio mi je posle nekog vremena. U svakom slučaju sve se to događalo sa određenom vremenskom distancom, ali ja sam se mnogo razočarala u muškarce i odlučila da se ne viđam ni sa kim dok ne izgradim sebe, da dobro proverim kome dajem šansu itd. Na poslovnom-fakultetskom planu zablista i pojavi se ON. U strahu sam ušla u vezu sa njim, bio super prema meni, i ja, nakon petog viđanja, posle pet dana veze, spavam sa njim. Sve bude divno, ali se ja iznerviram i pobegnem , prestanem da mu se javljam, da bi on meni rekao da nije siguran kako sam ja mogla pomisliti da me gleda kao kombinaciju. Nakon toga, donekle se opustim, sve bude super, ali ja i dalje bivam nepoverljiva i nesigurna. Odem na poslovni put od 6 dana, on mi javlja kako koristi vreme dok nisam tu da uči, a kad sm se vratila, jedne večeri meni zvoni telefon i zamole me da zamenim jednu devojku na poslu. On mi kaže da je zamenim, taman kad ujutro odem, on ima vremena za učenje. Mene od tada-grize savest da ne uči zbog mene, a pritom i radi, a treba da završi fakultet, ali i muči briga-da li ne želi da se viđa sa mnom? Rekla sam mu da ću moći da izdržim neviđanje jedno vreme da bi naučio, ali bih volela da se vidimo na pet minuta, a opet ne želim da budem dosadna, ali želim i da on prvi to predloži jer je ipak on taj koji je u obavezama. Nismo se videli dva dana, a meni on nedostaje, ali me i hvata paranoja da ćemo raskinuti. Rešila sam da mu dam sedam dana da me pozove da se vidimo, bar na kratko. Jako je blizu moja kuća njegovog posla, a onda da okončam jer ću shvatiti to kao nedostatak želje uz iskrenost potpunu, naravno. Ipak, ja od prvog dana kada se nismo videli plačem i bojim se po ceo dan. Bole me ljubavna razočarenja. Ne znam šta mi je.

  89. Andrijana kaže

    Imam 30 godina, po struci sam diplomirani ekonomista. Radim u struci vec godinama, inace je put moje karijere bio bukvalno od 0 sto meni nije smetalo jer ja sam strpljiva i uporna i uspela sam da se izborim za bolji polozaj na poslu. Sebe smatram prosecnom osobom. Ne volim da se hvalim, veliki sam samokriticar. A i kada me hvale osecam se nekako neprijatno. Ja sam realista. Ali dosta mogu da istrpim. Ne kazem u lice uvek sta mislim i sta mi smeta, da ne bih nekog time povredila. Ali shvatam da na taj nacin zapravo samo povredjujem sebe. E onda dodjem do neke granice kada vise ne mogu, i puknem. U braku sam vec 4 godine. Smatram svoj brak dobrim, prosecnim. Suprug je po struci strukovni inzenjer elektrotehnike i racunarstva. Radio je kao konobar godinama. Meni to nije predstavljalo nikakav problem, za mene su najbitnije osobine kod coveka dobrota, upornost i marljivost. Nakon sto smo se verili nekako sam svojim podstrekom uspela da ga usmerim i ohrabrim na neke pozitivne promene u njegovom zivotu. Prestala sam da pusim (nakon visegodisnjeg pusackog staza) i uspela da ga podstaknem, ne teram, da uradi isto. I uspeli smo, zajedno. Ubrzo je dosao do zaposlenja u struci zahvaljujuci mojim savetima i podstreku. Uspela sam da ga ubedim da uradi operaciju koju je uporno odlagao iz straha i cijim odlaganjem je mogao da pogorsa situaciju, i sve je to uspesno zavrseno. Sada je zaposlen u struci. Vise puta je istakao da sam ja zasluzna za njegove brojne uspehe. Takodje, meni je on dosta pomogao na podizanju mog samopouzdanja koje je nekako, zbog moje samokriticnosti, uvek bilo na niskom nivou. On mi u tome dosta pomaze, i pomaze mi u donosenju nekih bitnih odluka, i na tome sam mu veoma zahvalna. Dobro funkcionisemo u braku. Imamo dete od godinu dana. Od kako smo se vencali zivimo sami – u devojackoj kuci njegove majke, gde su zivele njena majka i sestra, koje su se preselile kod njih da bi nama oslobodile kucu. Iako su njegovi roditelji najpre bili za varijantu da ja i suprug zivimo sa njima (svekrom i svekrvom), sto danas ne priznaju da su govorili, mi smo se izborili da zivimo odvojeno od njih. Inace sam tip osobe koja ne voli pomoc sa strane, u bilo kom smislu, ukoliko to nije neophodno. Znam da kuvam – to sam naucila jos u srednjoj skoli jer me zanimalo, uvek sam pomagala majci u ciscenju, pripremi zimnice i mnogo toga, tako da mi obaveze u braku i kasnije oko deteta nisu tesko pale, a i suprug ucestvuje u kucnim obavezama. Svekrva je od starta pokusala da mi namece svoju pomoc, hranu, itd. sto sam ja odbijala jer sam smatrala da za tim nema potrebe. Od samog pocetka braka kada god smo otisli kod njih u goste glavna tema je moj suprug a govornici su mama, baba i tetka (kojoj naravno prastam sve jer je mentalno obolela) – kad je bio mali, kad je bio u srednjoj skoli, kako je milina bilo ici na roditeljski, kad je bio na fakultetu, kako je on inzenjer, kako je obrazovan, kako je on sjajan i dobar covek, kako on ne ume da se svadja, kako ce moja svekrva da ga ubije sto joj se nije javio pobogu celog dana, kako su 3 dana bez njega kao 3 godine, kako je lep, kako lepo izgleda, kako je pametan, kako je izrastao u mnogo dobrog coveka, kako je on babino zlato, najlepsi, babina deviza, kako babi lezi na srcu, kako neke zene poput jedne frizerke bezobzirno dosadjuju time sto hvale svoju decu i od toga hoce slusaocu da pripadne muka (kakva ironija kad ne cujes sebe sta govoris a to isto ti smeta kod drugog). A gde sam u toj prici ja? – nema me. Dzaba meni moj izgled, obrazovanje, marljivost, ugled – ma ja sam nebitna, ja sam samo publika kojoj se prezentuje kakav je moj suprug-najbolji od najboljih! Ja zapravo i ne zelim pohvale za sebe, ali isto tako slusati konstantne pohvale o nekome sa kim zivim vec 4 godine mi vec postaje previse! Zove svog sina telefonom po vise puta dnevno, zamara ga nekim svojim trac pricama, u svakom trenutku zna gde smo i sta radimo. Dalje, svekrva samouvereno kaze da zna gde je granica i dokle ide majka a dokle supruga – jedne veceri ja i muz koji inace ima 34 godine odlazimo kod svojih prijatelja u goste, taman sto smo seli zove ga majka na telefon, pravi kolace pa joj fali jedan sastojak a ne moze da izadje u prodavnicu koja je na 2 minuta od njene kuce da ga kupi, pored zivog i zdravog muza koji sedi kod kuce, ona zove svog sina da ide u prodavnicu, bez obzira sto je u gostima, da kupi nedostajuci sastojak i da joj odnese kuci! Suprug kaze da je u gostima i da ne moze ali ona ga moli i insistira! On se sazali, ode i kupi joj nakon cega sledi svadja izmedju njega i mene! Svekrva odlazi na posao i iako okruzena pekarama i prodavnicama i ima dozvoljenu pauzu za izlazak, povremeno pozove svog sina (pored zivog i zdravog muza) da ide da joj kupi sendvic i odnese na posao?! To je ta granica?! Govori mi ponekad pred suprugom da mene smatra kao svoje dete, a dok je suprug bio 2 nedelje u bolnici a ja kod kuce sama, nije se setila nijednom da pozove da vidi sta radim sama u kuci i kako sam, pa jel to zbog toga sto me smatra svojim detetom?! Suprug i ja odlazimo na svadbu kod prijatelja nakon mesec dana od rodjenja naseg deteta, ja sam u neverovatno kratkom roku povratila svoju tezinu sa pocetka trudnoce i nakon mesec dana od porodjaja izgledam poprilicno dobro, ona i moja majka cuvaju dete dok smo mi na svadbi. U jednom trenutku dolazimo suprug i ja da bih podojila dete . Moja majka kaze – “jao, kako ste lepi”. Moja svekrva kaze – “jao sine kako si lep, jao kako ti je lepo, mnogo ti je lepo, super izgledas”. Svakih pet minuta ponavlja to isto, a mene povremeno prostreli pogledom i ne kaze nista. Suprug i ja kupimo sebi garderobu, ona za njegovu kaze kako je prelepa, odlicna, a za moju samo cuti. Suprugu sam par puta skrenula paznju sta mi kod njegove majke smeta. On razgovara sa njom o tome u nekoj uvijenoj formi, par dana bude sve ok i onda opet po starom. Ona konstantno naglasava kako je presrecna sto njen sin sve lici na nju, sto nista nije povukao na familiju svog oca vec samo na njenu, jer njeni korenu su zaboga najbolji. A to je samo njeno misljenje. Njih 4 u porodici (svekar, svekrva, baba i tetka) imaju plate, primanja, prihode i vise od prosecnih porodica, a konstantno pozajmljuju novac od nas, nekad vece nekad manje sume, nesto vrate, nesto ne, ali bitno da sebi obezbedjuju drva za ogrev u kolicinama koje su i duplo vise nego sto im je potrebno, kod njih se uvek kupuju prve najskuplje jagode, lubenice, novi proizvodi, a zaduzili su se na hiljadu strana, unucetu za prvi rodjendan doneli mizeran poklon a svekrva se samo hvali i sva se pravi vazna. Inace, na detetov 1. rodjendan koji smo proslavili kod kuce sa najblizima, nakon sto smo se ja i suprug slikali sa njima ona je kasnije jurila svog sina da se slikaju samo oni, bez mene, a ja sam stajala pored njih. Kada su posli kuci one se obratila svom sinu “e, pa dobro sine, idemo mi”, a onda se obratila ostalima gde spadam i ja uz reci “dovidjenja”. Kao da ja nisam domacin zajedno sa suprugom! Svekar je miran i povucen covek. Nakon rodjenja naseg deteta moja majka i svekrva su dolazile 40 dana da kupaju bebca. Majka vozi kola (svekrva ne- ali svekar vozi i imaju kola) i svih 40 dana je isla kolima po nju, dolazile kod nas da ga kupaju, pa je nakon toga kolima razvozila po prodavnicama i gde god je htela, a zatim kuci. Ista ta svekrva kaze kako su na poslu sa koleginicama (tekstilni radnici) gledale slike bebca na kojima smo svi mi porodicno i kako su njene koleginice rekle da je moja svekrva na slikama nasmejana a moja majka “stisla usne”, i sve to prepricava meni i mojoj majci dok kupaju bebu, uz ironicne osmehe, gde se moja majka nasla uvredjenom ali i dalje nastavlja da je kolima vozi i razvozi. Par dana po rodjenju deteta svekrva donosi slike mog supruga kada je bio mali da bi mi dala da ih pregledam, prica kako ce da trazi prvu kosu svog sina da je donese i uporedi sa kosom svog unuka?! Nakon 4 godine slusanja svakojakih gluposti pocinjem da odgovaram grubo, sto inace nije moj nacin razgovora ni sa kim, jer mogu mnogo da trpim, a ona je prva osoba koja pocinje da izvlaci iz mene ono najgore. Ja pocinjem da smanjujem odlaske kod njih jer mi je dosta slusanja gluposti. Suprug me u tome podrzava. Ona primecuje da me nema kod njih, suprug odlazi sam sa detetom, a ja smanjujem odlaske pod izgovorom da cistim jer ne mogu od deteta da postignem. Samo njoj nije jasno o cemu se radi. Odlazi kod moje majke da se zali i da place, kako ja vise ne idem kod njih, kako sigurno ja i suprug nismo u dobrim odnosima pa vise ne odlazimo zajedno kod nje, kako je njen sin postao hladan i rezervisan prema njoj, oni se oko nas toliko trude, ona mene voli kao svoje dete, i nemoguce da je ona nesto pogresila, ubedjena je da je problem izmedju mene i supruga. Majka mi to prepricava uz molbu da ne govorim svom suprugu. Dodje mi da joj saspem u lice sve za sta me nervira svih ovih godina ne bi li shvatila da je ona jedini problem. Ali mi je zao svog supruga jer ne zelim njega da povredim, a sigurno je vec dosta i povredjen. Ne znam sta je ispravno, ali znam da sam na ivici zivaca i da ne mogu vise da mucim sebe odlascima kod njih samo da bi oni bili zadovoljni, zelim da konacno udovoljim sebi. Imam problem da govorim sa svekrvom normalno jer sam toliko puna besa da ne mogu da se obuzdam i svesna sam da zvucim i previse grubo. Sta treba da radim?

    • Iz sadržaja koji ste izneli utisak je da svekrvino ponašanje doživljavate kao vrstu nepravde, jer procenjujete da ne postoje isti standardi za procenu Vašeg i muževog ponašanja. Psihološki zadatak sekundarne porodice je da definiše i održava granicu naspram primarnih porodica, što je zadatak za oba partnera. Tema o kojoj možete da razmislite je da pokušate da definištete kako biste želeli da izgleda vaš odnos sa njom i da li Vi možete da preduzmete određene konstruktivne akcije koji bi išle u smeru građenja odnosa koji bi Vam više prijao. Preporuka je da i sa suprugom razgovarate o tome kako se osećate i da čujete njegovo mišljenje.

      Utisak je da postoji prostor da o ovoj temi više radite na psihoterapiji, tako da možete razmotriti tu opciju.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  90. Dobar dan, ovako, prvo da napomenem, imam “divan” brak, sve nekako štima, dogovaramo se manje-više oko svega,ali problem nastane, kada muža pozovu prijatelji, da idu naveče na piće.
    Samo piće ko piće mi ne smeta, ne smeta mi ni kada, ide po danu, tipa posle posla, sa našim zajedničkim prijateljima.
    To su njegovi prijatelji iz djetinjstva, i 99% ih je samaca, što znači da nemaju ni ženu ni djecu. Imaju kao devojke, ali naravno one isto izlaze. E sad, fora je u tome što on kada izađe sa njima, mene uhvati neka panika, tipa ko zna da li je stvarno sa njima, ko zna gdje su, itd… To su samo ti njegovi drugari iz djetinjstva, jer kada ide sa našim zajedničkim prijateljima, toga nema, ja sam opuštena,nemam te muke da tako kažem.
    Dam primer od juce:
    Drug je pozvao muža da idu na neki roštilj, i koju popiti povodom rođendana. Mene je kao isto pozvao, al na način ja sam zvao Janka da dođe sutra na roštilj, a za vas (mene i djecu) ne znam šta da vam kažem neće tu biti neko društvo za tebe. I naravno, ja sam se toliko poniženo osjecala, da nisam uopšte imala odgovor na ta njegov, da kažem poziv… Da probam skratiti, muž je došao kući, nakon nekih 4-5 sati, i naravno svađu sam ja započela, jer mi je muka više gledati kako on samo ode, uopšte se ne sjeti da ima kući ženu i djecu, niti me pita za mišljenje ne ništa… I tako smo se prepirali, pričali na kraju, da kažem lepo, da sam mu i rekla da to njegovo izlaženje ne vodi nigdje, ako ću mu scenu praviti svaki put kad dođe kući. Molila sam ga da prestane, p je rekao da nemam prava mu to reći… I onda ga lepo pitam, ako mogu njega zvati, šta sam onda ja…nisam dobrodošla,ili šta… Jer to se već dešava 6 godina, i konstantno jedno te isto, zovu ga petak subotu naveče, i to od 9-10 sati navece pa do nekih pola 2 ujutro, kao sjede i piju si pivce, i kao pričaju. Ja u to ne verujem, i onda mi kaže da sam zakomplicirana, zašto ja ne izlazim, kao on mi ne brani, niti da bi svaki vikend išla van…meni se čini da mu nije stalo do mene. Molim vas za savjet… Lep pozdrav

    • Kada su razgovori vođeni uz intenzivniju emociju ljutnje pitanje je koliko tada sagovornici mogu da budu usmereni na argumente onog drugog. Asertivan pristup komunikaciji povećava mogućnost da druga strana uspe da nas zaista čuje, šta nam smeta i zašto, kako se osećamo u odnosu na ponašanje drugog, gde vidimo kratkoročan, a gde dugoročan izlaz iz problema. Dijalog je važan da bi se došlo do rešenja u relaciji dvoje ljudi.

      Izneli ste da ne verujete u neke izjave muža, što se može protumači kao određeni stepen nepoverenja, što otvara temu za rad na relaciji. U sličnim situacijama, partnerska psihoterapija je način na koji par može da radi na prevazilaženju konflikata i nesuglasica u vezi.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  91. Pozdrav
    U vezi sam sa dečkom sedam mjeseci,a znamo se već godinu. Ponekad sumnjam da me voli, bar ne onoliko kolko ja njega. Poštuje me, nikad me nije uvredio, pažljiv je, empatican. Planiramo brak. Ali naiđe poneki dan, ili više dana kad je nekako apatican. Ili bar tako se cini. Ja tada žudim za pažnjom, za nekom lepom reci, oblecem oko njega, čekajuci da dobijem neku pažnju koja bi mi digla raspoloženje. Al nemoguće je. Kaze da nekad to prosto ne može. Ne može zorom da neiskreno priča. To se desi nekad kad je umoran, ili sam ga nekim mojim postupkom malo naljutila. Sutra ili posle par dana bude sve uredu i osecam se bpginjom. Al onda naidju periodi blage suse. A ja žudim, umirem za pažnjom da se osetim voljenom. Kaze mi da ga znam i da henss. I da znam da me voli. U smislu reda na relaciji partnera teško bi pristao, jer ne smatra da nista gresi. Nekad ne znam dsl ga ja previše pritiskam, al meni je potrebno to. Ceo život sam navikla na razne komplimente od muškaraca, udvarwca. Pa sam čni mi se vise tsdw dobijala potvrdu od strane muškog roda nego sads kad je svs pažnja usmjerena ka nemu. On je vrlo vernw osoba, pagrijarhslno vaspitana, iskrena i ne voli laskanje. U prefhodnim vezama bila sam sa muškarcima koji su bili potpuno suprotni od njega. Činili su mi da se osecam bozanstveno, privlačno, da sma centar sveta. Al isto tako su bili sa druge strane loši premns meni, a ovaj je tako iskren porostodusan da me je to najviše privuklo. Ne znam kako mogu da ga usmjerim da mi malo vise komplimenata daje, da se osetim ženstveno poželjno? Ili je prosto manjak ljubavi.

    • Poštovana,
      U odnosu na sadržaj koji ste izneli, pitanje može da se izvede u obliku dileme: da li se radi o tome da Vam partner ne iskazuje naklonost i ljubav ili su Vaše želje da dobijate više komplimenta od njega pokazatelji da ste nesugurni u partnerovu ljubav prema Vama. Teoretski, pretpostavka koja se može postaviti je da Vam se ne možda dopada njegov način izražavanja ljubavi. Ove pretpostavke otvaraju prostor za psihološku analizu.
      Naveli ste “oblecem oko njega, čekajuci da dobijem neku pažnju koja bi mi digla raspoloženje”. Možete odgovoriti sebi na pitanje: Šta su razlozi da se osetite neraspoloženo? Npr. da li je to partnerovo ponašanje prema Vama, manjak zadovoljstva u vezi sa drugim aktivnostima (npr. školovanje, posao, relacije sa drugim ljudima, isl.) ili neki drugi razlog?
      Ovo su samo neke od ideja o kojima možete da razmislie, detaljnije o ovoj temi možete raditi na psihoterapiji.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  92. Imam 32 godine. Sa 12 sam operisala kičmu imam ugrašenu šipku, od 18 imam epilepsiju, ali dobro kontrolisanu nemám napade od 18 godine,imala sam samo 2.Problem je što Moj muž ne shvata dá sám ja bolesna.Nama je životní cilj dá se odselimo odavde.. On rádi u Češkoj u jednoj fabrici, tamo sam i já radila, ali pošto su přešli na 3 smene nisu mi produžili ugovor. Méně je to strašno pogodilo.. Smatram sebe nesposobnom…,A moj muž nemá razumevanja, on smatra dá já neću dá radim. Kako sa epilepsijom dá rádim noćnu? Juče mě je toliko izludeo dá sám vrištala iz sveg glasa od nemoći i plakala sam celu noć. Šta dá rádim? Kako sebi da pomognem? Osećam se tako jadno, ne sposobno, beznadežno…

    • Poštovana Tina,
      U slučajevima kada osoba ima određeno oboljenje, kao što je Vašem slučaju epilepsija, važno je pratiti preporuke lekara kakve životne navike znače brigu o zdravlju. Pitanje za Vašeg lekara je da li je rad u smenama kontraindikovan za osobu koja ima dijagnostikovanu epilepsiju.

      Negativna slika o sebi i ličnim sposobnostima je značajna tema za psihoterapijski rad, jer narušava psihološko funkcionisanje i postoji rizik od razvijanja drugih psiholoških/psihijatrisjkih problema. Rad na toj temi možete da započnete tako što biste sebi da odgovorili na pitanje:
      – Šta u višem stepenu doprinosi da se osećate, kako ste naveli “jadno, ne sposobno, beznadežno” – činjenica da Vam nije produžen ugovor ili mišljenje muža?
      Emocionalne reakcije koje se javljau u odnosu na negativnu sliku o sebi ne treba igorisati i u ovakom tipu problema preporuka je psihoterapija.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  93. Postovana imam problem sa cerkom koja ima 14 godina.Zadnjih godinu dana je u potpunom haosu ne uklapa se u drustvo smatra da su neiskreni smeta joj kad jee neko izda kad oda njene tajne previse je emotivna i sve to dozivljava tragicno vec dva puta za godinu dana je bila u fazi kad je toliko bila razocarana da je sekla sebe ziletom ne znam sta da radim plasim se za dalje kad naidju veca razocarenja u zivotu kako ce da reaguje.Inace nema trauma iz detinjstva nismo je bili maltretirali nemamo problema u braku nikad nije prisustvovala nekoj sceni nasilja u porodici niko ne pije u porodici nismo sirotinja a nismo ni bogati ne mogu da razumem da li je moja greska jer sam kad sam videla da zeli da napravi svojvstav svoje m i sljenje pustila i postala popustljiva i samo pricom resavala probleme ili je ona jednostavno previse emotivna a pritom to uopste ne ume da pokaze jedino bes i ljutnju ume uvek ali ljubav tesko molim pomozite

    • Poštovana Maja,
      Razočarenja u adolescentnom periodu mogu da ostave emotivnog traga i važno je da ljudi iz okoline primete promene u ponašanju, da bi mogli da adekvatno pomognu mladoj osobi.

      Naveli ste da nije bilo situacija koje bi se mogle opisati kao traumatske, međum važnija je informacija kako se ćerka oseća. Izneli ste da je u prethodnom periodu bilo samopovređivanja i to ne treba ignorisati. Samopovređivanje kod mladih je pojava na koju je potrebno adekvatno reagovati, često iza takvog čina se krije velika emocionalna patnja i od izuzetne važnosti da roditelji imaju svest o značaju stručne pomoći psihologa i/ili psihijatra. Ideja nije da se psihoterapija ili psihijatriski pregled doživi kao kazna, jer to nikako nisu, već kao mesto gde može da se započne jačanje psiholoških kapaciteta mlade osobe. Tako možete dobiti stručnu procenu i mišljenje na koje načine možete pomoći ćerki.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  94. Zdravo, htela sam da pitam kako da znam da li trebam da idem kod psihologa ili kod psihoterapeuta i kako da znam na koju vrstu psihoterapija da idem, potrebna mi je pomoc, imam problem u komunikaciji sa ljudima ili uopšteno sa njima, ne znam ni ja u cemu je problem uvek sam bila povucena ali ne toliko kao u zadnjih nekoliko godina, sve se vise povlacim u sebe u stanju sam da danima ne izlazim iz kuce, iz kreveta i kad me neko zove da izadjem uvek smisljam neke izgovore samo da ne bih izasla i ako to zelim i kad izadjem uvek samo cutim i to mi predstavlja veliki problem, stvarno mi treba savet, ne znam kome da se obratim

    • Ana,
      U narednom tekstu imate navedeno šta su zadaci psihologa, psihijatra i psihoterapeuta.
      https://www.psihoverzum.com/ko-su-ljudi-koji-idu-kod-psihologa/

      Razlike među terapijskim modalitetima ne moraju da budu uočljive osobi koja dolazi na terapiju, psihoterapijski modaliteti upućuju koje teorijske okvire koristi psihoterapeut kada konceptualizuje problem. Na ovdašnjim prostorima među pristutnijim modalitetima su TA – transakciona analiza, RE & KBT (racionalno emotivna i kognitivno bihejvioralna terapija), sistemska porodična terapija, geštalt terapija, psihodrama.

      Verujem da je dobro da ste kod sebe prepoznali da postoje psihološke teme na kojima biste radili. Izbor stručnog lica ne mora da bude komplikovan kada je prisutna motivacija da prevaziđe psihološki problem.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  95. Zanima me vase misljenje,porodila sam se pre dva i po meseca povremeno imam neki neobjasnjiv osecaj,strah ili osecaj da mi nece biti dobro,da napomenem decu ne odbacujem ne placem nisam tuzna,dozivela sam mnoga razocarenja u zivotu i mislim da me to sad stiglo,da li mislite da treba da potrazim strucnu pomoc da se stanje ne pogorsa,unapred hvala

    • Ivana,
      U periodu nakon porođaja promene u raspoloženju, razmišljanima i emocionalnom reagovanju ne treba zanemarivati i ignorisati sa idejom da će proći same od sebe. Da ne bi došlo većeg narušavanja kvaliteta psihičkog života, smernica je posvetiti se radu na prevazilaženju problema.

      Verujem da je uvek bolje potražiti psihološku/psihijatrijsku pomoć, jer je to sigurnija opcija. Zadatak psihologa nije da zadržava osobu na psihoterapiji bez potrebe, tako da je preporuka da se potražite stručnu pomoć.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  96. Imam 15 godina,oca nisam nikada videla do pre godinu dana. Videli smo se samo na dva sata… Da počnem… Moja majka i on su bili u vezi,i posle nekoliko meseci su saznalni da ću se roditi. Oboje su bili presrećni… No,u trećem mesecu trudnoće on je rekao mami da ne može da ima dete i napustio je,a sa njom i mene u njenom stomaku. Takođe pre godinu dana,krajem aprila,nekako sam našla strica,a sa stricem i njega. Kontaktirala sam strica i sve mu objasnila i videli smo se u maju. Kada sam upoznala strica,strinu i seku,kontaktirala sam tatu. Molila sam ga da mi odgovori,ali samo je pisalo “seen”… Prvi put mi je odgovorio sredinom jula. Dogovorili smo se da se vidimo u avgustu kada mam,tetka i ja budemo išle na more… Javila sam mu kada smo krenule,kada smo stigle i kada odlazimo,a on mi je iz dana u dan govotio da ćemo se videti. Sedmi dan,to jest zadnji dan na moru on se pojavio PREPLAŠEN! Nije ništa rekao o svom odlasku,jedva da smo i pričali… Evo sada,nema mu ni traga,ne odgovara,ne zove,apsolutno ništa. Kao da ga nisam ni upoznala. Jako mi je krivo,svašta mi se dešavalo,on nije bio tu,vršnjaci su me vređali,a od njega ni traga,ni glasa. Jedino što znam je da će se pojaviti kada ga zaboravim i opet otići…
    Nemam nikakva pitanja,znam da ovo ne može lako da se reši,možda čak ni nema rešenja,ali,da li biste mi mogli reći kako da naučim da živim sa tim,sve sam pokušala… Tokom ovog i prošlog perioda su svi bili uz mene,sve drage osobe. Ali,drugačije je,drugačije je kada imaš oca koji će te štititi ma kakav god da je. Ja nisam imala njegovu zaštitu,ali hvala Bogu da imam divnu majku i moju porodicu… Izvinite na smetnji… Očekujem vaš odgovor. S poštovanjem!

    • Poštovana,
      Tema koju ste izneli je istovremeno velika i osetljiva. Ako bih pokušala da pronađem psihološki termin koji bi se odnosio na nju, to bi moglo da bude prihvatanje tuđeg ponašanja – realnosti. Mogu da pretpostavim da ste razmišljali o razlozima oca da ne prihvati ulogu u odrastanju, da li potencijalni razlozi imaju opravdanja ili ne, da ste zamišljali susret sa njim i da će se on možda pokazati sa raznim dobrim osobinama koje ste priželjkivali.
      Ovo je velika tema i rešenja ima, to nam na kraju krajeva govore i brojni primeri koje možemo da vidimo oko sebe: da postoje ljudi koji nemaju idealne uslove odrastanja ili kao većina iz okruženja, ali da ih to ipak nije negativno obeležio, već naprotiv da su uspeli da se izbore i sa težim delovima stvarnosti.
      Takođe bih istakla da odluka biološkog roditelja da ne učesvuje u vaspitanju i odrastanju deteta nema veze da detetovom ličnošću, već sa ličnim razlozima biološkog roditelja.

      Podržala bih Vas u tome da na ovu temu kroz kontinuiranju seriju susreta razgovarate sa škoskim psihologom ili psihoterapeutom.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  97. Poštovana, u braku smo 9 godina, imamo djevojčicu od 3 godine. Brak nam odlično funkcionira, razgovaramo, družimo se, također sve u redu kod spolnih odnosa. Naime , u zadnjih mjesec dana se pojavljuje ogroman problem, gdje tražim konstantnu pažnju supruga, pravim probleme ako ode na druženje, zovem ga da dođe doma, počinjem imati napadaje panike, tresem se i nekontrolirano plačem. On je sav izvan sebe, trudi se maksimalno, non stop mi se javlja, i od jedne predivne i mirne zajednice ja u sebi imam ogromnu paniku i anksioznost. Izlaz ne vidim, od srca vas molim za pomoć. Hvala!

    • Poštovana Ana,
      Smernica bi bila da probate da prepoznate kod sebe koja razmišljanja i emocije stoje iza reakcija koje ste naveli “gdje tražim konstantnu pažnju supruga, pravim probleme ako ode na druženje, zovem ga da dođe doma, počinjem imati napadaje panike, tresem se i nekontrolirano plačem”. Jedna pretpostavka može da bude je da promena postoji na nivou ličnog psihološkog funkcionisanja, da su se pojavila određena razmišljanja na koje reagujete povećanim stepenom anksiznosti i da je problem kako da se umirite. Druga hipoteza je da potencijalno postoji problem u partnerskoj relaciji, pa da razdvojenost npr. doživljavate kao ugrožavajuću za kvalitet partnerskog odnosa.

      Takođe, neke druge hipoteze možda mogu bolje da opišu dinamiku navedenog problema. Da ne biste ostajali na nivou pretpostavki, predlog je da na prevazilaženju problema povećanog stepena anskioznosti radite na psihoterapiji.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  98. Postovana da li od terapije jedan Zoloft of 50mg ujutro i dva bromazepamaa od 1.5mg tokom dana može da mi pada pritisak puno?u zadnje vrijeme mi je često nizak a često bude 90sa 50..inače imam 39 god i pored anksioznosti imam kilu na zeludcu i gastritis,i hronične sinuse,insulinski rezistenciju …srce je ok na testovima bilo..kila me i dovela do anksioznosti,bilo je puno napada gušenja od nje panike,na kraju se razvio strah….hvala puno

  99. Poštovana,
    Potrebna mi je Vaša stručna pomoć oko ćerke. Potrufiću se što jasnije da Vam iznesem problem.
    Samohrana sam majka, devojke od 16,5 godina. Sa njenih godinu dana, suprug me je ostavio i dolazio je kući 1 mesečno na par dana kako bi nas viđao i bio sa nama. Više vremena je provodio u drugom gradu, nismo imale nikakvu komunikaciju sa njim dok je bio odsutan, pa čak ni telefonski kontakt. Takav odnos je trajao sve dok ćerka nije napunila 11 godina, kada smo se zvanično i razveli. Svo vreme sam bila majka koja se trudila da se maksimalno posvetim ćerci i da joj omogućim koliko toliko normalno detinjstvo i odrastanje. Od malih nogu, društvo ju je drugačije gledalo i posmatralo jer je bilo dete odvojenih roditelja, imala je svoj stav i mišljenje a pri tom živahna i hiperaktivna. Sa polaskom u školi okarakterisana je kao dete sa disleksijom, poremećajem školskih veština. Školske veštine i obaveze je savladavala uz moju pomoć, da bi kasnije kako odrastala sve postizala svojim trudom i radom. Uvek je bila solidan vrlo dobar djak. Ali od strane drugarica je oduvek bila omaložavana i odbačena. Sa polaskom u gimnaziju, i to u drugom gradu, kako bi stekla novo društvo, sve je krenulo kako treba, sve do kraja prošle godine. Tada je upoznala prvog mladića iz drugog grada, viđali su se jednom nedeljno, da bi ubrzo izgubila nevinost sa njim, a zbog njegove ljubomore i posesivnosti i problema koje je počeo da joj pravi, uključila me je da joj pomognem da raskine tu vezu. Što se srećom okončalo povoljno za nju. Ali ubrzo je upoznala mladića romske nacionalnosti, nisu se zabavljali ali su se viđali tajno. Saznavši za to, maksimalno sam se trudila da kroz razgovor je ubedim da taj mladić nije za nju. Njegovim odlaskom za Nemačku i uvođenjem vanrednog stanja, mislela sam da mi je laknulo i da je ta priča između njih dvoje završena. Ponovo sam stekla poverenje u nju. Ali nažalost sve je to kratko trajalo, dok pre mesec dana nije nastupio problem sa novim mladićem kome je slala svoje fotografije i koji je počeo da je ucenjuje da će njene fotografije javno da objavi. Tada joj je oduzet telefon i tada sam saznala, da je svo vreme lagala. Da je čekala mladića romske nacionalnosti da se vrati iz Nemačke, da je čekala momenat ujutru da ja odem na posao a njega dovede u kuću i da spava sa njim. Mesec dana je već bez telefona, bez društva i počela je da radi kod prijatelja kako bi se trgla i bila pod nadzorom dok sam ja na poslu. Sve je bilo ok, do pre par dana kada joj je dozvoljen izlazak u grad sa drugaricom i tada opet počinje novi problem. U trenutku kada su trebale da izađu u grad, pojavljuje se mladić sa motorom koji kruži i obilazi oko kuće više puta. Pošto sam to primetila, zabranjen joj je bio odlazak u grad i ostala je kući sa drugaricom. Sinoć su ponovo trebale da izađu, i ponovo mladić na motoru se pojavljuje u tom trenutku. Ćerka odlazi u grad sa drugaricom znajući da sam i ja pošla u grad za njom da ke pratim, jer joj je izlazak ograničen na 1h. Vraćajući se kući i smatrajući da je sve proteklo ok, na par metara od kuće, neznajući da je pratim i u povratku kući, sreće se sa mladićem ma motoru, grle se i ljube i žuri da stigne kući na vreme.
    Molim Vas za savet, kako da se postavim, dobijala je batine, pričala sam lepo sa njom, kažnjavana je ali ništa ne vredi i ne pomaže. Odgovori sa nkene strane su hladni, šturi , da ne zna zašto sve to radi, da to nije ona kao da je neka druga osoba, da će da se promeni i da će krenuti sve iz početka. Telefon i dalje ne koristi, a trebaće joj od 1.9. zbog škole a ne znam kako da se postavim, da li da joj dam običan telefon bez interneta ili android telefon. Šta da radim i kako da se ophodim prema njoj. Ne želim da mi ćerka bude lakog morala, da bude recka mladićima, da ne bira sa kim će da bude. Ćerka mi je, volim je najviše na svetu, želim joj sve najbolje, da završi gimnaziju, fakultet ali ne želim da bude promiskuitetna.
    Kada su nastupili svi ovi problemi, aktivirao se i njen otac, ali on je u drugom gradu i sve što je potrebno oko kontrole i vaspitanja prebacuje na mene a on samo sa strane proverava nas. Ja imam veće strahopoštovanje ili strah od njega nego ćerka.
    Molim Vas za savet i pomoć.

    • Poštovana Dragana,
      Tinejdžerski period nosi sa sobom želje za individuacijom, ispitivanjem vlastitog identiteta i sposobnosti u sklapanju odnosa, međutim mladu osobu to može odvesti u rizičan kontekst koji možda sama nije želela ili mogla da predvidi. Zabrane izrečene na strog način mogu kod mladih da izazovu buntovnu reakciju, zato je jedna od smernica stavljanje akcenta na poboljšanje kvaliteta relacije između Vas i ćerke.
      Koji su sve rizici brzopletog ulaženja u veze u tinejdžerskom periodu – različiti su načini na koji se može pristupiti razgovoru ovoj temi. Rad na poboljšanju relacije sa roditeljima potencijalno može da utiče na to da se mlada osoba oseti prihavćenom i vrednom kao ličnost. Kao rezultat tog procesa može doći do promena i u drugim socijalnim relacijama.
      Predlog je da razmotrite opciju da sa psihologom detaljnije razgovarate na ovu temu.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  100. Postovana.
    Potrebna mi je Vasa stručna pomoć.Prosle godine izgubila sam oca,bila sam jako vezana za njega.Posle toga u meni se javio osjecaj bez volje za životom.Moram da Vam napomenem da sam jako imala volju za radom ,i bila sam aktivna u svemu.Medzutim,danas nemam tog osjecaja,nemam volje da bilo sta radim,sve mi smeta.Vise volim samocu nego drustvo .Ne mogu sebe da prepoznam.Volja za zivotom mi je ravnoj nuli.Kako da poboljšam svoje stanje?Da Vam napomenem također ne koristim nikakve antidepresive.Javlja mi se osjacaj straha anksioznosti,apetit totalno slabo? Jednostavno nemam volje ni za sto.😕
    Molim Vas za savjet i pomoć.
    Bila bih Vam jako zahvalna.
    Srdačan pozdrav

    • Poštovana Majda,
      Nakon gubitka bliskih ljudi tugovanje je očekivana psihološka reakcija. Tugovanje kao doživljaj može imati, pojednostavljeno rečeno, dva patološka oblika:
      1. Kada se izbegava suočavanje sa neprijatnim emocijama i kada osoba teži da bude, figurativno rečeno, “jača nego što jeste”,
      2. Kada se faze tugovanja ne prevaziđu adekvatno, već se osoba “zaglavi” u nekoj od njih, pa se određena emocija vremenom intenzivira i dobija hroničan oblik.
      Nekim ljudima koji dožive gubitak bliske osobe pada teško da pronađu smisao života sa činjenicom da realni svet oko njih sada izgleda drugačije i onda je to tema na kojoj bi trebalo raditi na psihoterapiji.

      Praktična smernica u sitacijama gubitka je imati u vidu značaj socijalne podrške, odnosno pojedinaca ili okruženja u kom se osećate prihvaćeno, sa kojima možete da razgovarate o tome kako se osećate.

      U nastavku su linkovi tekstova u koji se odnose na temu tugovanja:
      https://www.psihoverzum.com/psihologija-tugovanja-kako-razumeti-i-prihvatiti-gubitak/
      https://www.psihoverzum.com/cetiri-vrste-tugovanja-o-kojima-se-ne-prica/

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  101. Poštovana,
    pre sedam dana sam napravila jednu veliku grešku.Imala sam dečka(veza mesec dana,ne toliko ozbiljno),jako je bio fin prema meni,počela sam se vezivati polako,ali s njegove strane nisam isto primećivala.Dok je on bio na moru,ja sam otišla na jedan rođendan,gde sam pila alkohol,te nastavila da pijem kad nisam smela više,prevarila momka sa jednim koga on poznaje,iz istog mesta.Mnogi na rodjendanu po nasem povratku su to shvatili.
    Sada prica kruzi kako sam ja laka devojka,a u sustini ja nisam imala kontrolu nad sobom,trezna to nikad ne bih uradila,nikad u zivotu nisam prevarila momka,’niti sam imala seks na jednu noc.Pokusajte da me razumete,mala je sredina,svi sve znaju i pricaju,ja se zadnjih sedam dana otkako se to desilo,tesko mogu da sastavim,jako sam depresivna,placem,nemam volju ni za cim.Bivseg decka sam nazvala te mu sve priznala,nisam mogla da cutim ni dan,savest me svakako pojede.Osecam toliko kajanje,krivicu.Lose mi je zbog toga sto su sad mnogi ljudi promenili misljenje o meni,sto sam unistila jednu vezu(nisam sigurna da bi imala buducnost) ali mi je svejedno lose jer nisam osoba koja vara.
    Jako je tesko,kod nas je sve tabu tema.Seks,alkohol+ devojka na sve to,ispala sam najgora gresnica,kojoj svi sude i kojoj svi pricaju iza ledja.Taj momak s kojim sam bila bukvalno ne oseca nikakvu grizu savesti,zivi svoj zivot nastavlja,kao da se nista nije ni dogodilo.Njemu niko nista nece reci.Ja sam najgora.Posavetujte me molim vas,kako dalje da se ponasam,sta da mislim,kako da se iscupam.Lekciju sam naucila,alkohol vise ni u snu.On je bio izvor mog problema.

    • Poštovana Sunčice,
      Utisak je da postoji prostor za psihološki rad u smeru jasnijeg određivanja u odnosu na šta osećate stid, a u odnosu na šta imate doživljaj kajanja, da li Vam se dečko sa kojim ste proveli veče sviđao od ranije, da li ste bili nezadovoljni kvalitetom veze u kojoj ste bili. Zbog toga što se otvaraju brojna pitanja koja usmeravaju tok prevazilaženja trenutnog stanja, preporuka je da razmotite opciju podrške u vidu psihološkog savetovanja.

      Kako prestati sa neadekvatnom samokritikom svakako je tema za lični rad, a nekoliko smernica možete pronaći u tekstu:
      https://www.introspektiv.com/preterana-samokriticnost

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  102. Postovani,napetija sam u poslednje vreme,nekad mi se desi kad sam u polusnu da cujem u glavi svoju misao,cak i glas poznate osobe,preko dana mi se NIKAD nije desilo takvo nesto,samo nekad kad sam u tom polubudnom stanju,kad tonem u san,pa se nekad i trznem.Da li su to sizofrene halucinacije?Jako se plasim,jer mislim da je to ludilo.Molim vas pomozite♥ Pijem Latu od 20mg, f41 ,

    • Poštovana Sanja,
      Za adekvatnu dijagnostiku problema potrebno je obaviti psihijatrijski pregled ili psihološko testiranje da bi se utvrdila priroda navedenog subjektivnog doživljaja. Kada pojedinci imaju neki doživljaj koji ih zabrinjava, predlog je da ne postavljaju sami sebi dijagnozu i time potencijalno podstiču anksioznu reakciju. Podržala bih ideju da se odgovorno postavite prema brizi o mentalnom zdravlju i obratite Vašem psihijatru ili psihologu.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  103. Postovana, drago mi je da postoji ovaj nacin da se obratim nekome, a za sta smatram da je potrebana strucna pomoc. Naimeì, u vezi sam sa momkom 6 godina i planirali smo zajednicku budocnost (zivot skupa, kupovina stana) ali on se odjednom predomislio oko svega toga. Njegov problem je to sto ne dopusta da mu neko ukaze na problem jer to smatra nekom vrstom pritiska i zvocanja, a ja bas smatram da je to brak. Da ja ukazem svom suprugu na problem kao i on meni. On je svejstan svoje neodlucnosti i da je problem to sto jedan dan zeli jedno, vec drugi nesto sasvim drugo. Volimo se neizmijerno i ja njega i od mene ali neke tako probleme jako tesko rjesavamo. Zanima me da li je problem rjesiv odlaskom kod psihologa i da li se vrijedi oko toga muciti. Nadam se vasem skorom odgovoru i savjetu. Lijep pozdrav

    • Poštovana Nermina,
      U pravljenu planova u kontekstu zajedičkog života poželjno je da oba partnera učestvuju iskazivanjem želja, ideja, a sa druge strane nedoumica i strahova, da ne bi došlo do situacije da se problemi “guraju pod tepih”. Nekada način na koji se iskaže mišljenje bude upadljivije nego iskazani verbalni sadržaj, što u partnerskom odnosu (kao i bilo kojoj drugoj socijalnoj relaciji) može da bude razlog konflikta.

      Cilj partnerske psihoterapije je unapređenje kvaliteta relacije, a jedna od tema je konstruktivno prevazilaženje konflikata, zato možete razmotiti tu opciju. Ukoliko partner nije motivisan za odlazak na partnersko savetovanje, u okviru individualne psihoterapije možete detaljnije razgovarati o onome šta vidite kao problem.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  104. Postovana,imam jedan problem.Pre oko godinu dana upoznala sam jednog decka,svideli smo se jedno drugom i poceli ss dopisivati.On je meni otvoreno rekao da se ja njemu svidjam,a ja posto sam veoma stidljiva i zatvorena stalno sam nesto komplikovala,odbijala ga itd.Jedno vreme se nismo culi,ali on je meni tako svake dve nedelje nocu slao neke poruke…Sada mi se opet javio,krenulo je sve lepo i konacno sam skupila hrabrosti da kazem da zelim nesto sa njim,a on je samo bukvalno pobegao.On je meni dosadjivao,govorio mi da kazem sta zelim i kada sam ja konacno rekla,rekao mi je da cemo se videti,ali posle toga on se nije javio.Ne razumem cemu to,desavlo se nekoliko puta,kao da jednostavno nema hrabrosti?Mene ubija to sto se svaki put ponadam i iznova i iznova razocaram.Medjutim dok je meni slao poruke neke poruke imao je devojku,sada je nema.Prosto ne mogu da razumem zasto mi to radi?Hvala unapred.

    • Poštovana Tijana,
      Dopisivanje i čet kao forma komunikacije nose brojne rizike kada se dominantno koriste u traženju partnera, započinajnju partnerske veze i način održavanja relacije. Rizici se odnose na činjenicu da virtuena komunikacija predstavlja zamenu za realnu komunikciju i da se tako dobija veoma ograničen broj informacija o drugom.

      Ograničene informacije stvaraju uslove da se dođe do zaključka na nevalidan način, a u kontesktu socijalnih odnosa da se isprojektuju želje i idealizuje drugi. Razočarenje može da se javi kao posledica toga što se ponašanje drugog ne uklapa u sliku o drugom baziranu na malom broju podataka.

      Naveli ste: “Mene ubija to sto se svaki put ponadam i iznova i iznova razocaram.” Ponavljanje sličnih neprijatnih doživljaja kao što su ponovna razočarenja može da bude tema za psihoterapijski rad.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  105. Poštovana,
    Imam nagle promijene raspoloženja, patim od depresije, manjka samopoštovanja i samopouzdanja. Prošla sam kroz teško djetinjstvo pa su mi ostali neki ožiljci. Eh naime, upoznala sam osobu sa kojom sam duže vrijeme bila, ali sa kojom ne mogu pričati o problemima između nas, jer ja ne mogu odgonetnuti sa psihološke strane kakva je to osoba. Nikada ne preuzima krivicu, nikada ne govori izvini, niti iskreno da mu je žao, zna da me povrijedi ali ne zna da se iskupi, jako je hladna osoba. Ako počnem da pričam sa njim, on se naljuti i samo ćuti dok ja nastavim, jer želim to da izbacim iz sebe. Dosta je stvari napravio koje su me povrijedile. Ima prijateljicu sa kojom stalno razgovara, a sa mnom ne želi jer sam dosadna. I ako nismo više zajedno, ja i dalje njemu ukazujem gdje je griješio, ali po njemu ja sam kriva, jer sam ljubomorna, i uvijek nađem način da se svađam. Ja ne želim svađe, ja bih htjela da riješimo to i da on shvati da me je stvarno povrijedio, ali on mene nit želi da sluša, nit šta. Jako hladna i teška osoba. To sam ajde nekako ukratko napisala, ali bih voljela da mi kažete da li postoji način da se takvoj osobi otvore oči, da dobije bar trunku osjećanja i da vidi da je napravio grešku?
    A i nisam napomenule, on je takav i prema društvu, jako hladan i ne dotiče ga ništa, osim što zna jako dobro izmanipulisati kada nekoga tek upozna da se pretvara da je najbolja osoba na svijetu!
    Hvala Vam unaprijed

    S poštovanjem,
    Radović Vanja

    • Poštovana Vanja,
      Nekada je korisno akcenat sa pitanja “kakav je taj drugi kao osoba” prebaciti na vlasititi doživljaj – kako se lično osećamo u odnosu na ponašanje drugog ili situaciju.

      Naveli ste: “Dosta je stvari napravio koje su me povrijedile.”, “Ja ne želim svađe, ja bih htjela da riješimo to i da on shvati da me je stvarno povrijedio, ali on mene nit želi da sluša, nit šta.” Navedeni sadržaji upućuju da je jedno od osećanja kojima ste reagovali povređenost. U odnosu na to možete sebi da tražite odgovore na pitanje:
      – Koji su konstruktivni načini da pomognete sebi kada se osetite povređeno?

      Možete razmisliti o konstruktivnim načinima kako da sebi da budete podrška u teškim trenucima. U adekvatnom prepoznavanju i prevazilaženju neprijatnih emocija preporuka je psihoterapija.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  106. Srdačan zdrav,
    Prvo bih se zahvalila Vama sto pomazete ljudima na ovaj način. Nadam se da ćete i meni.
    U vezi sam sa dečkom nepunu godinu dana. Funkcioniše relativno dobro. Međutim, moj partner je jako vezan za bratanca. Često boravi kod njega. Jako se vole. Ali kad je on tu on nema vremena za mene. Nekad se dogovorimo da se vidimo i onda mu on dođe i mi odložimo planove. Ako on naiđe npr u sobu njegovu a mi razgovaramo na telefonu, momentalno prekida razgovor sa mnom. On mu je najveći prioritet u životu. Desi se da celu nedelju bude sa njim i mi se tad ne viđamo. Porukama samo kad on spava i kad uspe da dođe do telefona od decaka. Meni se to sviđa kod njega, jer vidim da je dobar sa decom. Ali, nekako se osecam zapostavljenom. Ne znam kako da mu to kažem, a da ga ne povredim jer je opet to dete. Da li je uopšte takav odnos zdrav između njih? Možete li me posavetovati kako da mu objasnim da malo odvoji vreme i za mene. Ipak je to njegova familija, ne želim da stojim kao neko ko bi da kvari odnos. Niti da ja udaljavam njega od nekoga koga on voli, naročito sto je u pitanju dete. Hvala

  107. Pozdrav, imam 17 godina i primjećujem kod sebe da pri nekim događanjima, susretima sa mnogo ljudi imam strah i konstantno imam utisak da mi svi drugi žele zlo. Naravno, to nije tako, međutim na prvu ja imam taj osjećaj kojeg se ne mogu osloboditi.Naprimjer, za par dana počet će nova školska godina, i meni je već loš osjećaj u želucu i glavi zbog tolike količine ljudi sa kojima ću se morati susretati. Ne znam kako se osloboditi tog osjećaja.

    • Poštovani,
      U odnosu na izneti sadržaj, utisak je da su socijalne situacije ono što se naziva aktivirajućim aktivirajućim događajem. Jedan od sledećih koraka je prepoznati koja vrsta razmišljanja se intenzivira u socijalnim situacijama, kao i emocije koje se javljaju.

      Da biste adekvatno radili na redukovanju psihosomatskih tegoba, potrebno utvrditi psihološku dinamiku koja stoji iza navedenih simptoma. Zbog toga je predlog da razmotrite opciju psihološkog savetovanja.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  108. Poštovana,

    Situacija u kojoj se nalazim je vrlo kompleksna i trudiću se da Vam je predočim što je kraće moguće.
    Imam dve mlađe sestre (20 godina) i mamu, a ja sam student 4. godine medicine. Nažalost, pre 3 godine nam je poginuo tata ,a moje sestre i mama su prisustvovale toj nesreći (to se desilo u mestu gde smo živeli, a ja sam tada bila u gradu gde studiram). Nakon toga, sestre i mama su se preselile u grad gde ja studiram i sada živimo zajedno. Otkad su sestre počele da rade i donose novac u kuću(nisu imale priliku da studiraju jer činjenica je da nam je novac preko potreban), ja se osećam beskorisno, nesposobno, sramota me je, jer sam oduvek mislila da ću ja biti ta koja će njima pomagati a ne da one mene izdržavaju. Ne izlazim jer me je sramota da tražim novac od njih, neprijatno mi je kada mi kupe nešto od garderobe itd.
    Gubitak oca mi je teško pao, potražila sam pomoć psihijatra, dobila terapiju ali sam prestala da je pijem i da idem na kontrole, jer opet me je bilo sramota mojih sestara jer se one nikada nisu žalile ni na šta, a prisustvovale su nesreći.
    Na fakultetu mi ništa ne ide od ruke, izlazim na ispite ali tek iz trećeg, četvrtog puta položim. Mama stalno govori kako ona želi sve najbolje za nas, i da je ona ostavila sve iza sebe da bi bila sa nama i da nam je podrška, ali ja trenutno više osećam pritisak nego podršku. Bojim se da joj to kažem jer će se onda ona osećati loše.

    Molila bih Vas za neki savet kako da prevaziđem taj osećaj bezvrednosti, straha, sramote. Jednog dana ću ja lečiti ljude, ali pre toga moram da pomognem sebi.

    Hvala!

    • Poštovana Milice,
      Žao mi je zbog gubitka koji ste doživeli. Kada se gubitak bliske osobe desi naglo, to se može smatrati traumatskim događajem. U takvim okolnostima zadatak pojedinca je da u skladu sa svojim ličnim kapacitetima pokušaju da se izbore sa neprijatnim osećanjima, razmišljanjima, brigama.

      Smernica za razmišljanje koja bi se mogla dati u kratkoj pisanoj formi je da vrednovanje vlastite ličnosti nije preporučljivo zasnivati na ideji uslovljavanja: “vredim, ako…” Ove tri tačke – uslovi pod kojima osoba sebe prihvata kao adekvatnu, mogu biti različite: ako dobro zarađujem, ako sam lep/a, ako imam partnera, itd. Kada se uslovi ne ispune, kao efekat mogu se javiti tegobe koje ste naveli. Nasuprot uslovnog prihtvatanja sebe postoji ideja samoprihvatanja i samoljubavi. Preporuka je možete raditi na izgradnji i jačanju psiholoških struktura koji učestvuju u unutrašnoj dinamici samoprihvatanja.

      Podrška koja se preporučuje u prevazilaženju problema koje ste naveli je psihoterapija, stoga je predlog da razmotrite zu opciju. Takva vrsta psihološkog rada se razlikuje od psihijatrijske pomoći.

      Pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  109. Tonka violoni kaže

    Poštovani! Problem imam sa susjedima dug već preko 10gd. Kad su doselili u kuću koja je u nizu sa mojom, za moj ukus bili su prekomotni u načinu ponašanja, prema meni mojoj i mojoj imovini. Nisam se upuštala u nikakve rasprave nego sam se samo strogo distancirala, i to traje, ali oni nisu svatili distancu i moju ne reakciju na sve psine koje su mi pravili a one nisu ni male ni beznačajne. Na moje iznenađenje umjesto da svate da ne želim bilo kakvu raspravu pa čak ni kontakt, jer ja živim sasma drugačije i svoj život nebi mjenjala radi ispijanja kava i tračanja drugih osoba. Nisu stali uništavali su mi cvijeće zlostavljali me na razno razne načine, pokušavali čak prijavama policiji da likvidiram psa koji živi samnom u kući, i to nije prošlo, i opet da konačno stanu i prestanu se baviti mojom osobom, nažalost to se rasteglo u trakavicu, kad izađem u dvorište suprug dotične gosođe je uvjek našao neku pogrdnu riječ za mene, kao pogledaj se u ogledalo kako izgledaš i mnogo drugoga. Ja imam 82 gd. I normalno da sam starica i ne mučime to. Uvjek bez riječi sam se okrenula ušla u kuću, jer smatram da se tu nema što reći. Ali tu i dalje ne staju nagovorili su zeta da mi dođe u kuću i doslovice me izmlati, s’obrazloženjem da sam mu ja uzela neke blokove,da mu je to reklanjegova punica. Završilo se ja kod lječnika policija odradila svoje. I sad naj veće pitanje za mene je, kakvi su to ljudi kakve su to osobe koje neće i ne žele da svate da ja nisam dio njihovog života i načina življenja, i da imam prava na svoju privatnost, a i da me oni ovakvim pritiscima nemogu natjerati za bilo kakav kontakt s’njima. Zašto ti ljudi me ne ostave na miru zašto godinama pokošavaju i nemoguće za normalnog čovjeka da mi oduzimaju moj mir. Nemogu svatiti da netko može biti toliki zao bez da dobije za reakciju i jednu jedinu riječ. Ja živim sama i vjerujte nimalo nije prijatno. Bila bi vam veoma zahvalna na pomoći da svatim sa kakvim ljudima imam problem po meni bez problema osim što živimo jedni pored drugih. Zahvaljujem svaki savjet bi mi dobro došao.

    • Nataša Toskić kaže

      Poštovana, odnosi sa susedima, kao i sa bilo kim drugim, ponekad mogu biti kompikovani i donositi neprijatna iskustva. Obzirom da ste imali situaciju u kojoj je policija intervenisala, uvek se možete obratiti nadležnim organima ako se slično iskustvo ponovi. Takođe, ukoliko mogućnosti dozvoljavaju, razgovor sa nekim članom porodice od poverenja može da pomogne kako emotivno tako i praktično. Svakako bi bilo veoma korisno obraćanje lekaru u kog postoji poverenje, kako bi imao uvid u celokupnu situaciju, da pruži adekvatnu podršku ili da uputi na drugog specijalistu.

      Pratite nas i dalje,
      Nataša Toskić, MA psiholog

  110. Pozdrav.Naime,mama 66 godina,prezivela amputaciju ruke zbog sarkoma i 6 hemioterapija pre 4 godine,vrlo stoicki, i dan danas sve radi jednom rukom, zavija sarmu,fenira se. Voli druženja,ide kod frizera,kozmeticara,radi ujrstene reci,sudoku ,kvizovi…pre nekih godinu dana sam primetio zaboravnost, ima je i dan danas,bili kod neurologa (nalaz:bez jasne lateralizacije i patoloskih refleksa,svesna,orjentisana i komunikativna, dijagnoza: hipertenzija) i dat tritace, bisoprolol i tanakan. Mama povremeno ima i fantomske bolove.
    Ja sam imao koronu i 35 dana bio u izolaciji i nakon izolacije mi se javila preterana briga za mamu, stalno je ispitujem propitujem i vec joj smeta. Radili smo mmse test i crtanje sata, sve uredno sem prisecanja koje se ne boduje seti se 1 reci a npr sutradan zna sve 3.
    Isao samo kod psihijatra,rekao mi je da imam generalizovani anksiozni poremecaj.

    Da li mislite da mama treba da ide na skener glave? Ona normalno funkcionise sem toga sto jednom il dvaput u toku dana nesto zaboravi da sam joj rekao npr da neko ima koronu ili da idem autobusom na put? I nekad retko nesto ponovi

    • Poštovani Veljko,
      Kada neko od bliskih ljudi iz porodice ili prijatelja ima zdravstveni problem, poželjan vid reakcije je briga. Pored toga što postoji samo na nivou unutrašnjeg ličnog doživljaja, briga može da bude uočljiva i kroz određene praktične korake. Jedan od problema koji u takvom kontekstu mogu javiti je preterana briga, u kojoj su razmišljanja poprimaju katastrofičan karakter, pažnja koja je u većem stepenu usmerena na uočavanje negativnih elemenata, pa je i objektivnije sagledavanje situacije narušeno.
      Dva smera za razmišljanje bih izdvojila u odnosu na sadržaj koji ste izneli:
      1. Lekar/lekari koji vode lečenje pacijenta (u ovom slučaju Vaše majke) verujem da su prava adresa gde se mogu postaviti pitanja vezana za pomoć pacijentu u svakodnevnom životu.
      2. Naveli ste da trenutno imate anksiozan tip tegoba, tako da možete razmotriti opciju psihoterapije gde detaljnije možete razgovarati o psihološkim temama koje su Vam trenutno značajne.

      Pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  111. Poštovana Bojana,

    Pošto živim u zajednici sa sinom, snajom i unučićima od 9 i 11godina. Problem koji svakodnevno slušam je taj što snaja na decu po ceo dan viče, vrišti, kinji ih, ponižava a povrh svega povremeno, tera ih da stoje mirno sa spuštenim rukama dok ih ona šamara. To njeno vrištanje može neprekidno da traje i do sat vremena a u toku dana od ujutru pa do uveče. Ja ne mogu da se setim da li su nekad otišli na spavanje a da ih prethodno nije grdila i vrištala.Što god deca da urade to nevalja, zašto si uradio ovo, zašto ono a kad hoće da odgovore onda sledi : ćuti, ne govori itd. Ja ne znam kako deca do sad nisu poludela jer su pod svakodnevnim stresom. To je ukratko a moje pitanje kako pre svega pomoći deci a šta reći sinu i snaji? Sinu u četiri oka napomenem da pokuša da utiče da se smiri a on kaže da je izgubila živce, da je nemoćan i da smo ja i supruga maltene krivi zbog njenog ponašanja mada maksimalno pokušavamo da se ne mešamo u njihov život. Šta je najpametnije učiniti da im se pomogne?
    S poštovanjem,
    Petar

    • Poštovani Petre,
      Ukoliko ste zabrinuti o uslovima u kojima deca (Vaša unučad) odrastaju u smislu sumnje u adekvatnost roditeljskog pristupa i vaspitnih metoda, situaciju treba shvatiti ozbiljno, jer neadekvatan roditeljski pristup može da bude uzrok stresa za decu i ostavi posledice. Opcija može da bude da kontaktirate Centar za socijalni rad da biste dobili adekvatne informacije o ovoj temi.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  112. Poštovana,

    Trudna sam, u 7. sam mesecu i imam jedan problem. Naime na samom početku svi tako oduševljeni i srećni što sa suprugove što sa strane moje porodice (izuzev moje majke i oca koji zive 350 km od mene u drugom gradu i koji kada dodju kod mene 4 5 dana zaista pomognu sve sto ima, ali iz navedenih okolnosti ne mogu cesto dolaziti) obećavali su da ce biti pri ruci i pomoci kad trudnoca malo zadje i poraste stomak. Doslo je vreme da je stomak porastao, da me ledja bole do suza, da me noge bole tako da se grce i prilikom hodanja i prilikom lezanja, konstitucijom sam sitna i 10 kila koliko sam nabila do sedmog meseca mi tesko padaju kada treba da stojim duze ili da se savijem, sagnem, podignem, stojim npr duze savijena nad kadom ili sudoperom itd. Niko se nije pomerio ni santimetra da pita da li nesto treba. Suprug pita iz kurtoazije treba li sta i onda odmah posle prokomentarise kako je preumoran, kako ga sve boli, kako misli da ima temperaturu, ne znam na sta je on sve radio taj dan itd. I kad ja kazem i pored toga da treba to i to “dobro samo da malo dodjem sebi” i zaspi. I zaboravi se. I onda ja na kraju uradim jer ziveti u svinjcu ne zelim. Svekrva se nije ponudila, samo nazove da pita kao kako sam i kad dodje dodje na 15 min i ide, zuri, ludilo, svekar je svakako u fazonu da se ja prenemazem i stakno pominje “ajde sta, zene su bile pred porodjaj i kopale po polju”. Da pokusam da skratim, iskilavila sam se peruci frizider i podove, preseklo me, beba se spustila jako nisko, nemam krvarenje, ali doktorica me stavila na strogo mirovanje. Placem evo ceo dan. Javlja mi se neopisiva zelja da sa svojom jos nerodjenom cerkicom po rodjenju odem i da je podizem sama, lakse ce mi biti da brinem o sebi i njoj u nekom dvosobnom stancicu kad vec moram sama, nego jos i o citavoj kuci pored toga u kojoj nemam podrsku i pomoc za svakodnevne poslove,kao ni bilo kakve poslove kada je malo vece pospremanje upitanju. Da li je to normalno? Da li je normalno sto sam ljubomorna na jetrvu koja je isto u drugom stanju, kojoj majka dolazi svaki ili svaki drugi dan da skuva, pomogne? Da li je normalno da zelim da uzivam u trudnoci ili je zapravo normalno da radeci naporne poslove svaki dan strahujem da li cu roditi pre vremena jer dobijem uzasne bolove? Sta biste vi uradili na mom mestu? Hvala unapred na odgovoru.

    • Poštovana,
      Kada primarna i sekundarna porodica žive u istom stambenom prostoru, to nekada može da bude izazov za člana/članove porodice da razviju adekvatna očekivanja od ostalih ukućana. Ono šta ste opisali kao problem – da doživljavate manjak razumevanja i brige u periodu trudnoće – pre svega je tema za razgovor sa suprugom. Drugi članovi porodice nekada mogu da budu pomoć ili pak da se povuku pred očekivanjima pojedinca, međutim formalnu, a istovremenu psihološku zajednicu – brak, čine žena i muž. Trudnoća je period kada bračni savez, relacija između žene i muža, ima pred sobom veliki i važan zadatak – zajedničke psihološke pripreme za rođenje deteta.

      Smernica je da pokušate sa suprugom asertivno da razgovarate o segmentima koji Vam smetaju u relaciji. Možete razmotriti opciju partnerske psihoterapije. U situaciji da partner nije motivisan za odlazak na partnersko savetovanje, opcija može da bude individualna psihoterapija gde možete da razgovarate o temama koje su Vam trenutno značajne.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  113. Poštovanje! Imam jedan problem za koji smatram da mi je potrevna nečija pomoć. Naime od malih nogu znam da se moje bake ne mogu podnijeti, iako se i dalje prave kao da mogu, isto tako baba sa tatine strane uvijek nas kontroliše i sve mora po njenom, ona živi sa nama, dok je druga opuštenija ali ponekad i ona zna. U četvrtak mi je punoljetstvo a baka sa mamine strane mi je dala novac za polaganje, a i s tatine strane želi kao uspomenu na djeda ( kojeg nikada nisam upoznao jer je umro, ali isto tako nisam ni od ove druge jer su rastavljeni i nemamo komunikaciju sa njim, niko od nas) i sada se baka sa tatine strane ljuti, a znam da bi i sa mamine se naljutila kada bih uzeo od ove. Ne znam šta da radim i plače mi se, ali ja ne mogu da plačem, vjerovatno jer aam mnogo plakao do sada, ali to je druga priča…Molim Vas pomozite mi!

    • Poštovani Stefane,
      Kada su dve osobe u nekoj vrsti konflikta ili nesuglasice, uključivanje trećeg ili više lica u realciju, u nekim slučajevima može da bude vođeno idejom: “ako je treća osoba na mojoj strani, to znači da sam ja…npr: u pravu, bolji, pametniji, isl. “ U takvim situacijama korisno može da bude akcenat staviti na lično mišljenje prema dešavanjima i jačati asertivne veštine u socijalnim interakcijama.

      Više o asertivnom načinu komunikacije možete pročitati u tekstu:
      http://www.psihoverzum.com/lepa-rec-i-gvozdena-vrata-otvara/

      Na ovu temu više možete razgovarati na psihoterapiji.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  114. Poštovana, imam problem, ne znam odakle da počnem, imam problem sa sobom, a mislim da to proizilazi zbog odnosa sa majkom, pre sam mislila da je loša majka, sad već znam da je dobra osoba, prošla je mnogo toga lošeg, ne zna svog oca, mog dedu, majka, tj., moja nana je umrla, nema rođake, tačnije ne zna ih, moj otac radi u drugoj državi već 4 godine, nikad nije sa njom, ona i ja nikad nismo ni imale odnos kao što bi trebalo da imaju ćerke sa majkama, ja hoću da to promenim al ne ide, ne znam..
    Ona ne veruje u mene, nikad, ni za šta, džaba mi ceo svet kad mi ona kaže da ja ne mogu, da sam ja “sve i svašta što sam htela” probala u životu i ništa mi ne ide..
    Malo je patrijahalna, razmišlja malo staromodno, smeta joj što sam imala momke, što su dolazili kući kod nas za slavu, inače imam 23 godine, na fakultet više ne mogu da idem, ne znam ni do sad kako sam izdržala jer sam zbog njih upisala ono što nisam baš htela, zbog nje i tate, a prvog dana kad sam krenula, rekli su mi da nema šanse da ja završim taj fakultet i eto ispada da su u pravu, ne da mi da idem na stranu u neki veći grad, da radim, da završim kurs za fotografa, jer ja to volim, kaže mi ne mogu da se snadjem, ne mogu ovo, ne mogu ono, dođe mi da pobegnem od kuće, a ne mogu da je ostavim, plašim se da se ne razboli od tuge i besa ako odem, da je ne ostavim i ja…
    Ne mogu to da podnesem, grize me savest, ogromna.. Ona ionako kaže da lekove koje pije, pije zbog mene, kad god sam imala neki problem i htela da baš njoj to kažem ona mr nikad nije ni saslušala, uvek čuje samo ono što hoće, a ne ono što joj kažem.. Ne znam više šta da radim, svaki dan me boli glava, ne živi mi se, a nemam sa kim dq podelim sve ovo, i da hoću, ne mogu, ne da mi se..

    • Nataša Toskić kaže

      Poštovana, problemi koji su ovde navedeni, porodični odnosi i teška emocionalna stanja povodom istih, česta su tema psihoterapije. Ukoliko postoji motivacija i želja za promenom, psihoterapija može biti prvi korak u rešavanju opisanih problema. Iako ne možemo menjati druge ljude, uvek možemo raditi na sebi što često dovodi do promena u odnosu sa drugim ljudima.

      Pratite nas i dalje,
      Nataša Toskić, MA psiholog

  115. Poštovana,
    Imam sledeći problem. Naime, doživljavam maltretiranje na poslu, verbalnog tipa. Zbog prirode posla, ili možda sopstvenog straha, ne znam kako da reagujem. Ta osoba se trudi da me ponizi tako što me uvredi pred svima, ili pravi indirektne aluzije koje imaju za cilj da me povrede.
    Sve je počelo jer se dotična osetila ugroženom mojim uspehom. Za sve što navodim imam potvrdu okoline, koji su bili svedoci. Dakle napadi su krenuli pre godinu dana i javljaju se sporadično. U početku nisam htela da reagujem jer sam na poslu, a njene uvrede su bile toliko niske da mi je bilo ispod nivoa da odgovorim na to. Međutim to se nastavilo, i sada počinjem da se osećam kao žrtva. Svi ostali na poslu se prave da to nije velika stvar, i okreću glavu. Isto važi za nadređenog. Šta da radim?
    Unapred hvala na odgovoru.

    • Poštovana Maja,
      Smernica je pre svega da pokušate da ustanovite da li se ponašanje kolege ili nadređenog može smatrati mobingom. U firmama koje imaju HR sektor, zaposleni povodom ovakvih tema mogu da se obrate HR menadžeru.

      Ukoliko Vaša firma nema HR-a, što je moguće, a naveli ste i da nadređeni ovakav tip komunikacije ne vidi kao problem, otvara se pitanje šta biste smatrali uspešnim razrešenjem navedene situacije? Naveli ste da se u tim situacijma osećate kao žrtva, što sugeriše da možete razmotriti na koje sve načine – kroz asertivnu komunikaciju, možete da se zaštitite i asertivno zauzmete za svoja prava.

      Predlog je da na ovu temu detaljnije razgovarate na psihoterapiji da biste razmotrili koja je dominatna emocija kojom reagujete u iznetoj situaciji, kao i radu na temu kako da se psihološki zaštitite kada se nađete u okruženju osobe/a sličnim navedenoj.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  116. Postovana,

    Zelim da zaista da “okrenem novi list”, da promenim lose navike, medjutim stalno nailazim na tekstove, najbolji dan je cetvrtak, ponedeljak, prvi u mesecu i td.
    Da li smatrate da je nebitno koji dan je u pitanju i da to nece uticati na rezultate, ako je volja jaka?

  117. Postovana,

    rastavio sam se sa nevencanom suprugom pocetkom Jula i mogu Vam reci da je bio izuzetno tezak period za mene buduci da sam se iselio iz kuce,dete starosti 3.5 g je ostalo kod nje i nismo sudski isli vec smo se dogovorili za iznos alimentacije koni je ona trazila. Veza je bila disfunkcionalna vec neki period ali nisam ocekivao rastanak.Nedovrsenu kucu nisam ni hteo niti cu traziti deobu jer mi to nije bitno. Dosta sam mogu reci pratio upute nekih americkih terapeuta u smislu sta i kako nastaviti dalje i mogu reci da mi je zaista pomoglo. Nisam potiskivao osecanja i bila su frekventna promena raspolozenja tuga,bes,ljutnja,zaljenje,sreca. Medjutim mogu reci da sam u fazi da prihvatam situaciju i da sam se prilagodio i da radim na sebi,imam dobar odnos sa sinom, nemam komunikaciju sa bivsom osim vezano za sina jer tako zelim i postujem njenu privatnost, zaista me i ne zanima sta radi. Medjutim cesto pravi neke scene da zeli konflikt sa mnom,preko poruka se svadja kada je dete sa mnom iako zaista ne dajem ni promil razloga,cesto je toksicna kada preuzimam dete. Moji prijatelji me cesto kazu da kaci po drustvenim mrezama otrovne strelice upucene meni sto mi je zaista nije ni srednjoskolski manir. Moje pitanje je da li je najbolji nacin da vreme sve izleci i da se drzi distanca kao i sada jer je zaista ,meni licno, nezrelo da se bivsi blatnjave bez razloga .

    • Poštovani,
      Kada dođe do situacije razvoda braka ili raskida vanbračne zajednice sa detetom, zadatak roditelja je da značajan akcenat stave na zašitu deteta od konfliktnih tema i situacija. Period nakon razvoda je izazov za bivše supružnike gradi novi tip relacije.

      O specifičnostima komunikacije sa bivšom suprugom i segmente koje dožviljavate kao problem predlog je da razmislite o opciji psihoterapije.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  118. Poštovana,
    Popunjavajuci anketu naišla sam na pitanje da vas parter ima neku bolest da li biste pre izabrali da vi imate tu bolest nego on?
    U razgovoru sa koleginica one ru rekle da nikad nisam volela zato što sto je moj odgovor ne, pa me zanima vase mišljenje.

    • Poštovana Danijela,
      Veoma redukovani broj podataka, kao i njihov selektivan odabrir stvaraju uslove da se izvedu nevalidni i neistiniti zaključci i prepostavke. Stoga, ukoliko procenjujete da imate nedoumica vezano za sadržaj koji ste izneli, predlog je da detaljnije o tome radite na psihoterapiji.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  119. Poštovana Bojana, već sam Vam pisala o svom problem sa simpatijama. Stanje se donekle poboljšalo, starog simpatiju rjeđe viđam, novog češće, čak sam skupila snagu da mu priđem. Tek sam prvi srednje. U mom novom razredu su samo dva dječaka, (u pitanju je srednja ekonomska škola) jedan od njih mi se čini lijep. Bojim se da ću se zaljubiti, a to ne želim. Uvijek gledam da simpatija nije iz razreda. Postoji opasnost da me neko provali, pa da nas kasnije lože, vjenčaju i slične stvari, ne želim to trpjeti. Molila bih Vas za pomoć što prije, ipak, prva ljubav zaborava nema. I dalje mi se sviđa prvi simpatija, kad ga ugledam, čudno se osjećam. Nadam se da imate stručni savjet, lp

    • Poštovana Lana,
      Imamo evidenciju da si nam pisala i ranije, ono šta je zajedničko svim pitanjiam je tema zaljubljivanja. Smernice koje upućujemo na ovoj stranici imaju za cilj da edukuju o značaju brige o mentalnom zdravlju, nisu psihoterapija i psihološko savetovanje, stoga i ne mogu biti zamena za njih.
      Predlog je kao i u prvom odgovoru koji ti je prosleđen, da u ovakvim situacijama može da bude od pomoći psihološko savetovanje.

      Pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  120. Poštovani, moj problem je taj da inace imam problema sa vratnom kraljeznicom i ponekad mj se znalo zavrtiti u glavu tada sam se znala jako uplasiti i razvila sam aneksioznost , osjecam nemir i strah da cu dobiti panicni napadaj ili da cu pasti.

    • Poštovana,
      Predlog je da se odgovorno postavite prema brizi kako o aspektu fizičkog zdravlja, tako i prevazilaženju psiholoških tegoba koje su u određenoj vezi sa već postojećim zdravstvenim problemom. Lekarski pregled je adekvatno mesto gde možete dobiti relevantne smernice.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  121. Postovanje.Imam problem, ne znam kako da se resim anksioznosti…to je sve počelo ove godine, suprug mi je imao mozdani udar i sve to oko njega prozivljavanje, krenula je anksioznost. Lupanje srca, znojenje ruku,strah da ostanem sama itd. I dalje traje, ne znam kako da se oslobodim toga…!

    • Poštovana,
      S obzirom da sam razumela da ste reagovali povećanim stepenom anksioznosti vezano za suprugovo zdravstveno stanje, predlog je da pokušate da odgovorite sebi koja razmišljanja doprinose da se anskioznost poveća, a kojim situacijama se osećate smirenije?

      U prevazilaženju ovakvog tipa problema dosta elemenata se uzima u obzir, tako da od koristi može biti da se potraži stručno mišljenje u vidu pregleda kod psihijatra i/ili psihoterapije.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  122. Postovanje. Imam 17 godina. Sa jednim momkom sam izasla i jako mi se dopao, medjutim posle izlaska javio mi se tek posle 10 dana.Ja opet pristanem da izadjem iako obeshrabrena sto mu je toliko trebalo.On tu meni kaze da nije za veze ( i stvarno nikad nije imao devojku) nego bi da se samo tako ponekad gledamo.Povredilo me je to jako,pogotovo zato sto mi je otvoreno rekao da mu se svidjam ali on je jednostavno takav.Sta moze da bude razlog takvog njegovog stava, da li mogu da se nadam da ce se mozda promeniti?

    • Nataša Toskić kaže

      Poštovana Mia,
      Kada ljudi grade neki odnos, prijateljski ili partnerski, može se desiti da imaju drugačiji tempo otvaranja. Neke osobe mogu imati tendenciju da se sporije uključuju u neki odnos dok neke druge osobe mogu vrlo brzo da uđu u intenzivan odnos. To je stvar ličnih afiniteta. Iz psihološkog ugla gledano, veoma je važno da prepoznate sopstvene potrebe i da poštujete svoje granice, kao i tuđe, tako možemo reći da je to dobra osnova za jedan zdrav odnos. Svaki pojedinac donosi odluku da li želi da bude u nekom odnosu, ne zavisi sve od partnera. Ljudi se naravno menjaju tokom celog svog života, ispituju svoje granice i kapacitete, menjaju stavove i izbore. Komunikacija je jako bitna i pruža velike mogućnosti čoveku da izrazi svoje emocije i da razmeni iskustva s drugim ljudima, te uvek ohrabrujemo i podržavamo mlade ljude da izraze svoje mišljenje.

      Pratite nas i dalje,
      Nataša Toskić, MA psiholog

  123. Poštovani,
    Zanima me Vaše mišljenje u vezi ove situacije. Naime, primetila sam da u međuljudskim odnosima posle nekog vremena te iste osobe počinju da me nerviraju, u smislu da me nervira sve što te osobe rade i kažu, nezavisno od toga da li se meni direktno obraćaju. Ovako nešto se dešavalo više puta i stvarno me remeti i opterećuje jer ja znam da to nije realno (da me sve nervira, pa čak i da mi se zgadi ta osoba). Prosto ne mogu protiv toga. Tako se uobičajeno osećam nekoliko dana otprilike, a onda se niotkuda (kako je krenulo) sve vrati na staro kao da nije ništa bilo (u slučaju da ja zadržim u sebi sva ta, po meni, nerealna i negativna osećanja). Unapred zahvalna na odgovoru, pozdrav.

    • Poštovana,
      Da li postoje izvesne osobine kod ljudi koje ne cenite i one doprinose da osobe procenjuejte negativno ili je u pitanju generalan način reagovanja u socijalnim odnosima – pitanja su kojima možete da započnete bolje upoznavanje navedenog doživljaja.

      Utisak je da bi iznet sadržaj mogao da bude tema za rad na ličnom razvoju, pa je predlog da razmotrite opciju psihoterapije.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  124. Postovani, trebam Vašu pomoć.
    Imam spor sa bivšom suprugom. Razvedeni smo od 2012, deca su pripala njoj, uz dogovor. Decu je vasoitqla tako da ne trpe autoritet starijih. Cerka ima sve petice, ali su je hteli izbaciti jer se svadja sa uciteljicom, koja joj je pri tom baba, od majke. Cerka je išla kod psihologa, ali i dalje deca nemaju postovanje prama odraslima. Ja sada želim da tražim da se majka liši potpunog starateljstva. Možete li mi reci, šta je najbolje za decu? Majka ih ostavlja same, deca žive kod bake sada, majka ih laze da je kupila kuću, pa sad stan, a deca kažu naša majka uvek zna šta radi i nikad ne laze. Deca žive sa babom kao podstanari. Svakako moram uključiti centar za socijalni rad, ali bih voleo još mišljenja . Hvala

    • Poštovani Petre,
      Smatra se da je u dobrobiti dece da lična neslaganja razvedenih roditleja ne utiču na kvalitet relacije roditelj-dete i brigu o detetu.

      U situacijama kada su supružnici razvedeni, a jedan od njih smatra da deca imaju problema u ponašanju, savet je obraćanje Centru za socijalni rad gde roditelj može izneti zapažanja i zabrinutosti, a zatim i dobiti mišljenje stručnih lica iz CZSR.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  125. Pozdravljam Vas.
    Ne znam kako se kontrolirati da ne zaplačem kad se moj partner naljuti zbog potpuno nebitne situacije.
    Živjela sam u obitelji u kojoj je otac bolovao od dijabetesa i povremeno imao “izljeve bijesa” . U tim trenucima sam se osjećala vrlo ranjivo. Majka nije reagirala.
    Moj današnji partner isto ima povremene “izljeve bijesa” u situacijama koje uopće nisu jako “izazovne”. Ne zlostavlja me fizički ali psihički stres dovodi do toga da uopće ne mogu kontrolirati plač. Poslije mu bude žao. Budući da sad imamo i djecu to mi predstavlja veliki problem.
    U takvim trenucima ne znam kako se postaviti prema njemu. Kako da pomognem sebi da u takvim situacijama ne zaplačem?

    • Nataša Toskić kaže

      Poštovana Gordana,
      Česta je situacija da uz plakanje postoje i bolne emocije kojih čovek može a i ne mora biti svestan. U takvim situacijama, psihoterapija može biti od velike koristi za pojedinca kako bi se bavio svojim aktuelnim i prethodnim životnim iskustvima. Osim lične koristi, kada čovek na psihoterapiji osvesti svoje probleme i aktivno pristupi rešavanju istih, stvara se jedan kapacitet da se bolje snalazi u svakodnevnom životu. Članovi porodice tu promenu primete među prvima.
      Uz adekvatnu pomoć se vrlo lako proširi repertoar ponašanja koja mogu da zamene plakanje, a samoj osobi mogu da poprave samopouzdanje I sliku o sebi.

      Srdačni pozdravi,
      Nataša Toskić, MA psiholog

  126. zdravo,
    zanima me da li majka moze da utice na odnos brata i sestre? moj brat je mladji od mene 8 godina. moji roditelji su bili jako strogi prema meni do nekih dvadeset i nesto godina, dok je njemu bilo sve dozvoljeno od malena. dosta stvari su mi bile uskracene zarad toga da on dobije, tako da je njegov odnos sada i prema meni i prema roditeljima takav da ukoliko nesto ne dobije, nece ni da razgovara sa nama. oni su se uglavnom plasili njegove reakcije, dok sam ja kao razumna, to je uvek bio njihov odgovor zasto tako rade. brat i ja uglavnom nismo pricali jer ja nisam dozvoljavala da radi meni to sto je radio roditeljima. on je veliki manipulator, zna kako i sta da kaze, da se roditelji tada pogube i ne znaju da mu odgovore. koliko ja znam nisu skoro nikada sa njim razgovarali o nasem odnosu. ja sada imam 46 godina a brat 38. takodje bih vas pitala da li bi sada moglo nesto da se ispravi ukoliko bi majka razgovarala sa njim i na fin nacin promenila odnos prema njemu (jer mu i dalje bezuslovno ispunjava sve zelje pa i na moju stetu) a zarad dobrog odnosa izmedju mene i njega? otac je sada star i bolestan i ne bih da ga mesam u takve teske situacije.

    • Poštovana Dragana,
      Kada osoba ima utisak da u porodici postoji određenji obrzac u komunikaciji, npr. roditelja prema deci, između braće i sestara, otvara se prostor za razmišljanje zbog čega određeni obrazac u ponašanju opstaje, a neka od pitanja u tom smeru mogu biti: U kom domenu ovaj obrazac mene ograničava?

      Naveli ste “takodje bih vas pitala da li bi sada moglo nesto da se ispravi ukoliko bi majka razgovarala sa njim i na fin nacin promenila odnos prema njemu… a zarad dobrog odnosa izmedju mene i njega?” Ovde se otvara pitanje i potencijalan prostor za lični rad: Šta Vas sprečava (psihološki, ne tehnički) da lično razgovarate sa bratom? O ovoj temi, šta Vam predstavlja teškoću u komunikaciji sa porodicom i kako prevazići ono šta doživljavate kao prepreku – detaljnije možete razgovarati na psihoterapiji.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  127. Poštovana,

    Primetila sam da u razgovoru sa ljudima, preslikavam njihova zapažanja na sebe, tj. upoređujem se. Evo primera: koleginica na poslu je iskomentarisala u neobaveznom ćaskanju da bi bilo dobro uključiti grejanje u kancelariji jer su joj cipele vlažne od kiše, na šta je moj nesveni odgovor bio, i meni su mokre. Kako sam to izgovorila, shvatila sam koliko je to najgluplji odgovor, budući da nam je zbog kiše svima tako i da nije imalo potrebe komentarisati nešto očigledno i logično, činjenično. Onda sam shvatila da takve stvari stalno radim, gotovo u svim razgovorima. Šta god neko da kaže, tražim paralelu kod sebe i u svom životu i okrećem priču na sebe. Primetila sam da je to način na koji razmišljam zapravo jako dugo, ali ne mogu sa sigurnošću reći da li je od malena ili u poslednjih nekoliko godina. Možete li mi reći nešto više o ovoj pojavi? Da je ona posledica nečega ili može biti simptom nečega, ili je samo običan način razmišljanja?

    Unapred hvala!

    • Jovana,
      Oblik toka mišljenja koji ste opisali može da postoji kao sve tri stavke navedene u poslednjoj rečenici u pitanju: “posledica nečega ili može biti simptom nečega, ili je samo običan način razmišljanja”.
      Može da se tumači kao stečena navika usvojena od modela iz okoline, kao način umeća vođenja razgovora tzv. “small talk” , što je pozitivna stvar, jer osoba ume da se nadoveže na izjave iz okoline i nastavlja komunikaciju, itd.

      Znači u pitanju je način razmišljanja, a zatim i poruke u komunikaciji koje ne moraju da imaju patološki predznak.

      Neki od znakova koji mogu da ukažu da postoji prostor za psihološki rad i psihoterapiju su: takmičarski stav prema ljudima iz okoline, nezaintersesovanost za drugog u smislu “moja moja tema je važnija”, utisak da osoba drugima nije važna, pa je traženje prostora da govori o sebi način da dobije pažnja drugih.

      Pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  128. Postovana,
    Potrebno mi je Vas misljenje. Imam 45 godina, razvedena i imam maloletnu cerku. Usla sam u vezu sa vrsnjakom,takodje razvedenim. Rekao mi je da je razveden i da ima 2 cerke. Vidjali smo se mesec dana, nakon cega je sluzbeno bio odsutan 2 nedelje tokom kojih smo imali svakodnevnu komunikaciju. Pred odlazak na put upoznao me je sa cerkom, sa kojom smo izasli na veceru. Veza je obecavala i mogu reci da sam se zaljubila. Pred povratak sa puta rodjak mu je imao mozdani udar i odlozili smo vidjanje sto je u redu, vanredna situacija. Narednih dana intuitivno osecam da nesto nije u redu po nacinu i kolicini komunikacije. Imam problem sa strpljenjem i ponasanjem u naglim promenama odnosa. Iz straha i neizvesnosti ocekujem objasnjenje o direktnost u komunikaciji, a na nedobijanje odgovora postajem iskljuciva i ljutim se. Pokazala sam da sam ljuta i netolerantna i napravila odstupnicu. Javljao se svaki dan narednih dana, ali sa distancom i bez koknretnih odgovora noti predloga vidjenja i razgovora. Nedelju dana nakon povratka napisao mi je Volim te. Zavoleo sam te. Umesto da pustim da se otvori, sasekla sam ga i rekla da odrasli ljudi ne pisu tako ozbiljne stvari. Rekao je da zaborabim na izjavu, da je sve u redu, da ima veliki problem i da nije nestao, da ne dizem tenziju bez potrebe, da kma problem zakonske prirode i da mora to da resava. Predlozila sam da se vidimo i razgovaramo,prihvatio je da bi otkazao vidjanje. Nakon nedelju dana ovakve distance, nekonkretnih odgovora, nerazgovaranja licem u lice, otlazivanjem vidjanja,revoltirana sam powlala poruku da nemam vise poverenja i da zavrsava svoje obaveze i da bidim da mu nisam potrebna. Odgovor koji sam dobila je ok. Nakon tog OK vise nema traga ni glasa od njega. Sasvim slucajno sam na drustvenoj mrezi videla slike od pre 10 god sa njegovog vencanja i sina od god dana. Ostala sam u soku. Zbog cega bi neko krio 2 brak i sina? Poslala sam mu u afektu poruku i pitam se od toga dana sa kim sam se vidjala i u koga sam se zaljubila. Nikada mi se u zivotu nije desila ovalva situacija. On se nakon toga vise nije javio i proslo je nedelju dana. Ono sto mene muci..da li sam svojom nagloscu i ocekivanjem da bude direktan i jasan u komunikaciji i svojim stavom izazvala cutsnje i ignorisanje ili sam naisla na manipulanta. I koji to muskarac upoznaje zenu sa cerkom ako enma ozbokjne i iskrene namere. Molim Vas da mi ukazete na moju gresku u svemu ovome. Hvala Vam

    • Nataša Toskić kaže

      Poštovana Dijana,
      Bilo bi vrlo nezahvalno i neetično da na osnovu navedenog tvrdimo šta je čija greška ili krivica. Situacija nikada nije crno-bela i uvek ima prostora da se obe strane menjaju. Za bilo kog pojedinca je korisno da se obrati za psihoterapijsku pomoć ukoliko ima u svom životnom iskustvu probleme sa strpljenjem, slabu toleranciju na izvesnost, ljutnju koju slabo kontroliše ili sl. Poboljšavanje sopstvenih kapaciteta u tim oblastima je pozitivan resurs za izgradnju zrelih veza bilo da su partnerske, porodične ili prijateljske. Iako je nelagodno kada čovek ne dobije povratnu informaciju u čemu je pogrešio, i dalje ima opcije šta može da učini da svoj kvalitet života unapredi.

      Srdačni pozdravi,
      Nataša Toskić, MA psiholog

  129. Poštovana,
    2011. godine doživela sam prvi napad panike, a tada sam imala 18. godina. Tokom svog detinjastva nisam imala ni jedan stresan događaj, živela sam sa roditeljima, skladna porodica. Međutim, tokom školovanja, a naročito u srednjoj školi bila sam izložena psihičkim napadima od strane pojedinih drugarica i sve to je dovelo da ja već pomalo stidljiva, povučena postajem još povučenija, stidljivija i da gubim samopouzdanje. Završetkom osnovne škole počela sam da intezivno vežbam i da gladujem, sve to me je dovelo do anoreksije (blaži oblik-kažem blaži, jer se nisam lečila, samo jedan razgovor sa pedijatrom i uz pomoć moje majke uspela sam da se otrgnem). Međutim, anoreksija je za posledicu imala malokrvnost i svi propratni simptomi malokrvnosti -jake glavobolje, aritmiju, tahikardiju dovele su do mog prvog paničnog napada od tad počinje moja agonija. Nisam smela sama da odem do prodavnice, da prošetam, da izlazim u noćne provode, i malo po malo počela sam da izbegavam društvo, da se povlačim u sebe i svakodnevno plačem. Kada bih izašla doživljavala bih napade panike praćeni velikim pulsem, drhtavicom, nestabilnošću.. Simptomi su me pratili veoma dugo čak i tokom fakulteta, ali intezitet se dosta smanjio i sada već uspevam da se kontrolišem. Međutim, ono što mene i dalje muči je gubitak samopouzdanja i strah kada trebam da razgovaram sa nekim, uvek se preispitujem kako sam nešto rekla, gledam kako će da reaguju, da li će da mi se podsmevaju, da li me neko gleda. Imam problem sa pronalaskom posla, kada vidim neki oglas i uslove veoma često odustajem od konkurisanja iako većinu uslova ispunjavam, ali msatram da ja nisam sposobna za to. Sama sam, nemam partnera dugo, plašim se vezivanja. Nemam puno prijatelja, mnoge sam izgubila izbegavanjem izlaska iz kuće. Svi moji prijatelji su zauzeti, u dugim vezama, nemam sa kim da izađem. Veoma mi je teško, često plačem. Radila sam 4 meseca, ali ne u struci, na zameni, sada sam bez posla. Upisala sam i doktorske studije, ali trennutno ne znam da li sam donela pravu odluku. Želela bih da radim, da imam društvo, a ne znam kako da se pkrenem. Želim da se osamostalim, da imam svoju platu, da imam nekoga, da putujem. Svako jutro se budim sa mišlju da ću ostati sama. Uglavnom se smejem na silu, ne znam da se obradujem. Ne znam kako mogu sebi da pomognem , kako da se oslobodim, veoma mi je teško? Molim Vas za savet. Hvala

    • Anja,
      Imamo u evidenciji da ste nam pisali i ranije, pa kad uzmem u obzir i prethodno Vaše pitanje, prosledila bih smernicu kroz pitanje na koje možete sebi da odgovorite:
      – U kom prostoru i u kojim aktivnostima se osećate sigurno?

      U situacijama kada postoji više sadržaja koji osobi predstavljaju problem i kada osoba ima utisak da ne može sama da se izbori sa tegobama koje oseća – podrška i pomoć postoje u obliku psihološkog savetovanja, psihoterapije i psihijatrijskog pregleda.

      Podržala bih opciju da navedene tegobe ne trpite, verujem da rešenja ima i da može da bude korisno da razmotrite opciju psihoterapije.

      Pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  130. Kako pomoci svom detetu da izgradi samopouzdanje,jaku volju,bolju koncentraciju,da prevazidje strah od javnog obracanja?Decak ima 15 godina,srednjoskolac je .Problem su blokade koje ima kada odgovara,iako je prethodno ucio i znao kid kuce.Kao majka i prosvetni radnik sam svim svojim snagama pokusavala da pomognem,ali,ne ide.Nesrecan je i ljut zbog toga.Javi se da odgovara i kaze da u jednom trenutku zaboravi sve.

    Molim Vas za pomoc.

    • BS,
      Prema opisu koji ste naveli postoji mogućnost da se navedeni problem može protumačiti kao oblik socijalne anksizonosti. Osuđivanje, ljutnja i neadekvatna kritika iz okoline mogu biti otežavajući elementi u procesu prevazilaženja takvog tipa problema.

      Da ono šta Vas zabrinjava ne bi ostajalo na nivou pretpostavki, u ovakvim situacijama predlog je da roditelj i dete prvo čuju mišljenje psihologa, gde bi kroz razgovor sa detetom i roditeljem došao do validnog zaključka o kakvoj vrsti tegoba se radi i predložio adekvatan tretman.

      Pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  131. Poštovana,
    Imam 26 god, završavam fakultet, radim dva posla, i treniram, retko kada izlazim, ne pijem, ne pušim, devojka sam koju svi smatraju za primer ostalima. Dosta obaveza sam natovarila sebi na leđa da ne bih previše razmišljala o stvarima koje me muče i proganjaju. Naime, osoba sam koja je deo lgbt populacije, i previše sam povučena i zatvorena u sebe, jer sa tim ne mogu da se pomirim, a kamoli kad bi neko iz mog okruženja saznao. Brat ima svoju porodicu, dok ja živim sa roditeljima, majka radi ali ima dosta zdravstvenih problema i hroničan je bolesnik. Dok mi je otac alkoholičar, koji ne radi više od 10 godina. I sa kojim stalno imam sukobe, zato sam sebi obavezala toliko stvari da ne bih morala da se suočavam svakodnevno sa tim stvarima. Odem na trening i na posao pre nego što oni ustanu, a vratim se kasno dok oni već uveliko spavaju. Koliko god izgledam kao devojka puna života, vedrine i želje za uspehom, uvek sam ta koja zasmejava i zabavlja prijatelje, ali sam zapravo jako velika suprotnost kada ostanem sama sa svojim mislima. Ne znam kako da se izvučem iz svega. Previše sam potonula, i nemam snage.

    • Vasilija,
      Naveli ste da ste: “Dosta obaveza sam natovarila sebi na leđa da ne bih previše razmišljala o stvarima koje me muče i proganjaju”. Razgovor o sadržajima i temama koji su nam važni, sa kojima nam je nekada teško da se sami izborimo, može da bude polazna tačka u prevazilaženju onoga šta se doživljava kao problem.

      Ohrabrila bih Vas da razmortite psihoterapiju kao vid podrške, jer se tako može doći do novih sagledavanja i uvida. Prihvatanje da seksualne orijentacije, traženje i građenje socijalne mreže podrške takođe se može otvoriti kao tema za lični rast i razvoj.

      Podržala bih ideju da tegobe ne trpite, već radite na građenju konstruktivnijeg pristupa.

      Pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  132. Postovani. Pokusatu cu sto krace objasniti situaciju. Naime u pitanju je moj decko. Primjetila sam zadnjih par godina kako on cesto mijenja svoj karakter stavove razmisljanja..tocnije kopira i ponasa se(godinu do dvije) bas kao ta osoba za koju u ton trenutku smatra da je fantasticna i uspjesna..do te mjere da promjeni i nacin govora..koristi iste rijeci pokrete..od kada sam s njim evo sada je 4 put da se promjenio…(cesto konzumira alkohol) sada trenutno ne..jer sam primjetila da oponasa osobu koja zivi u inozemstvu ..ta osoba je takoder nedavno prestala piti…toliko dobro kopira te sve ljude da ne znam ni kako bi to opisala .kada mu ja to spomenem kaze mi da nisam normalna i dalje me ignorira.. u jednoj od tih faza kopirao je svoga sefa koji je izlazio pio..doma radio probleme..takoder je i on to sve poceo raditi..moje pitanje bi bilo..dali vi smatrate da se ovdje radi o nekom poremecaju? Jer mene to sve strasno zabrinjava hvala LP

    • Nataša Toskić kaže

      Poštovana Iva Bet,

      Ljudi se često javljaju na psihoterapiju kada primete da članovi porodice ili bliski ljudi imaju izmenjeno ponašanje jer se oni sami povodom tog ponašanja osećaju loše, kako navodite zabrinuto. U takvim slučajevima prioritet u radu su osećanja osobe koja dođe na psihoterapiju. Ukoliko tokom procene sa psihoterapeutom dođe do saglasnosti da bi i partneru bila potrebna pomoć, preporuka je da se to iskomunicira sa samim partnerom. Takođe, postoji opcija partnerskog savetovanja.

      Srdačni pozdravi,
      Nataša Toskić, MA psiholog

  133. Postovani, suprug zivi u inostranstvu vec 6 godina, a ja sa decom u Srbiji. Trebali smo i mi otici, ali zbog promenjenoh okolnosti smo ostali. Moj suprug to ne prihvata iako je cak rekao i da.ce on da se vrati. Sada me napada kako ja njega varam vec vise godina, sto uopste nije tacno. Nemam vremena ni da se naspavam zbog obaveza oko dece,posla, kuce itt, a kamo li da imam ljubavnika.
    Molim vas za savet

    • Đurđa,
      Kada postoje verbalne poruke u kom jedan partner iskazuje nepoverenje drugom, cilj za oba partnera može da bude prevencija eskalacije takvog vida komunikacije. Naveli ste da imate decu, što može da bude dodatni motiv za roditelje da potencijalna neslaganaja i konflikte reše na miran način. Kada partneri imaju problem u komunikaciji koji žele da prevaziđu, opcija može da bude partnerska psihoterapija. Opcija je takođe i indivudualna psihoterapije gde detaljnije možete izneti šta vidite kao problem.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  134. Postovana,
    imam 16 godina, zivim sa roditeljima , babom koja je dijagnostikovani alkoholicar i dedom za kog sa sigurnoscu mogu da kazem da je narcis. On je uvek bio najbolji, najuspesniji i ja i moj otac prosto za njega nikada nismo bili dovoljno dobri. Uvek sam bila uporedjivana sa drugima i ispadala ona gora . Za njega prosto ne zasluzujem tu ,, titulu” njegove unuke i mnogi drugi bi bili mnogo zahvalniji na mom mestu. Jednom mi se drao jer se ja nisam dovoljno radovala za 4 banane koje je on meni sa ljubavlju kupio. Zapravo on je jedini koji hvali samog sebe . Obican je moler i cinjenica da je uspeo da sa sela dodje u manji kvart je za njega prevelik uspeh i zrtva koji niko od nas obicnih smrtnka nebi mogao da podnese. Moj otac radi dva posla u isto vreme zbog njega i idalje nije dovoljno dobar. Zbog toga ga retko kad i vidjam. Sto se tice babe ona je bila na lecenju jos kad sam ja bila beba, dobila je uput za psijatriju ali moj deda je odbio da je odvede , jer navodno ne zeli da ljudi koji tamo rade a koje on zna saznaju za to. Vise puta je krala novac za alkohol . Jednom kad je bila pijana udarila mi je glavu o ivicu stola, i kad je pijana nezna sta prica. Moji roditelji su divni , ali nisu najbolji u ispoljavanju osecanja. Pre bi mi rekli da sam idiot nego da sam pametna. Ja imam isti problem. Ali u mojoj situaciji to nije bas pomoglo. Sa 11 god stvorila sam previse groznu sliku o sebi. Za mene ja sam bila najgora osoba na svetu i zasluzivala sam svu mogucu bol i patnju. Plakala sam i mucila sebe svaki dan, jer ja sam to zasluzila. Zasluzila sam to jer nisam dovoljno dobra. Onda se desilo cudo. Odredjeni ljudi su usli u moj zivot , i ja sam bila bolje. Polako sam zacelila i cinilo se da nista ne moze da podje po zlu . Ali ti ljudi su otisli i ja sam opet ostala sama . Nije bilo toliko lose kao na pocetku , ovog puta sam imala bolju sliku o sebi. Ali sam opet imala periode kada sam se skoro osecala isto kao tad. Kasnije sam odlucila da pricam o svemu tome sa mojim roditeljima. Moj tata se nije oglasio , a majka mi je prvo sobzirom na to da je jako sujeverna rekla da me je neko prokleo , ukleo ili sta god. Kasnije je promenila misljenje da meni zapravo nije nista i da samo hocu da manipulisem njom i onda se pravim kako mi je lose. Vec duze od godinu dana se prosto osecam prazno. Ne znam kad sam zadnji put bila srecna ili tuzna. Ne reagujem na odredjene situacije kao sto bi trebalo. Jako bliska rodjaka mi je umrla i ja nisam osetila nista , kao da se nista nije desilo. Sa vremena na vreme osecam nelagodnost u grudima i taj odvratan osecaj koji ne mogu opisati ni jednom emocijom. Ne znam kako da se izvucem iz svega ovoga. Molim vas za savet. Hvala.

    • Naveli ste: “Vec duze od godinu dana se prosto osecam prazno. Ne znam kad sam zadnji put bila srecna ili tuzna… Sa vremena na vreme osecam nelagodnost u grudima i taj odvratan osecaj koji ne mogu opisati ni jednom emocijom.” Predlog je da navedeno stanjene trpite i da razmotrite opciju obraćanja psihijatru da biste dobili lekarsko mišljenje o aktuelnom funkcionisanju i načinu prevazilaženja tegoba.

      Pratite nas i dalje,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  135. Ovako,mozda moj problem i nije neki veliki problem u odnosu na ostale probleme koji su ljudi pisali ovde,al vec danima i satima samo razmisljam o tome, i ne znam sta da radim sto se tice ovoga.Prica je predugacka i mnogo komplikovana ,ja cu da napisem samo ono sto je bitno za ovde da znate.Ja imam 20 godina l,zaljubljena sam u lika koji je stariji od mene 18 godina.To je bila definitivno ljubav,hemija na prvi pogled kad smo se videli.Odmah smo se i bili smuvali.Nikad tako nesto ni prema jednom liku nisam osetila,ni na prvi pogled ni ovako,i nikad nikoga nisam zavolela ovoliko kao njega,nikad mi ni do kog toliko nije bilo stalo.Ja sam rizikovala mnogo da bi se mi vidjali,nekad izlazila ranije s faksa,nekad kasnila na predavanja da bi se videli,nekad nisam ni isla na predavanja uopste da bi se videli.Sve to da bi se makar videli i na kratko,sto nikad ni zbog nisam radila,niti bih,jer sam redovna na fakultetu uvek i nikad ni zbog kog ne bih to radila,sto stvarno znaci da mi je stalo do njega.To je jedini nacin bio kako smo mogli da se vidjamo a da ne budem otkrivena.Rizikovala sam i previse zbog njega. Ne zivimo u istom mestu,on zivi u gradu gde ja studiram.Mi smo se upoznali prosle godine,potpuno slucajno,ne preko neta, i vidjali smo se uvek tajno ,krisom,sve pod velikim stresom i strahom zbog mojih roditelja da ne bi bili provaljeni jer bi me moji ubili.Vidjali smo se do marta,dok nije bio poceo karantin i sve ovo sa koronom,od marta se nismo videli odkad je pocelo sve s koronom,jer nikako nismo mogli da se vidjamo,i kad sam dolazila na ispite,otac me nije ispustao iz vida,nbtn to,mi smo se culi,pricali i gledali preko video poziva stalno za ovoliko vreme od marta.Nikad mi ne bi dali da budem sa toliko starijem likom od sebe,iako ima mnogo takvih primera gde su devojke sa mnogo starijima od sebe ,oni to nikada ne bi prihvatili ,za njih je to bolesno i nije im normalno da devojka bude s nekim tolikom starijim,sto, kako kazu, moze otac da mi bude.Pre bi ubili i mene i njega pa onda sebe nego odobrili takvu vezu,i bez obzira sto je ovako sa likom sve ok,bolesno im je da devojka bude s toliko starijim,nisam naravno ,spominjala sebe ali kada sam im navodila primere za devojke s mnogo starijim od sebe 18,19 20 godina razlike,rekli su da je to bolesno,da nije normalno.da su takvi roditelji posle najgore,da ce oni biti dede kada one budu u najboljim godinama i da su takve veze normalne da ne bi bile u manjini i da ih ne bi vecina osudjivala toliko.On ima dvoje dece,ali nije nikada bio u zvanicnom braku s tom zenom ,nisu bili nikad vencani,ne zive vise zajedno,oni se vidjaju samo zbog dece,tako je bilo jos mnogo pre nego sto smo se on i ja upoznali.S njim zive i otac i mladji sin od 3 godine. Majka ne zivi sa njima i mnogo retko kad dolazi kuci,njegovi nisu voleli njegovu tu prvu s kojom ima decu i vise puta su mu spominjali da bi voleli da zivim s njim.On me je zvao da zivim s njim vise puta i rekao da mene tera,kako ja odlucim da ako zelim mogu bilo kad,da me ne bi ni zvao da ne misli ozbiljno sa mnom,da ce da bude sve kako ja odlucim,da bi imala sve kod njega sto i ovde,jer je to jedini nacin da budemo normalno zajedno,medjutim,tu ima jos 1000 problema.Plasim se jer ne znam kako bi moji reagovali da pobegnem tako od kuce,a da im nesto napomenem trazili bi da ga upoznaju i verovatno bi po izgledu i provalili da je stariji dosta .i opet,kako god se okrene,bila bih u velikom problemu.Kad je rekao da cu uvek da stavljam roditelje ispred svega ja sam mu rekla da me ne poznaje dobro,a on je rekao da zna me dobro, al da zna da cu roditelje uvek stavljati ispred svega,da ne mogu da kazem da nije tako,jer zbog njih sve ne smem i ne mogu nista, i da od kad me zna nama su samo oni bili prepreka i niko i nista vise. Kad sam mu rekla da zelim prvo da zavrsim fakultet pa da onda zivim kod njega,za par godina ,bio je u fazonu kao da li mora da se cekaju par godina, i da je to stvar mozga,ne godina i da je rano za moj mozak a ne za godine,misli na to da zivimo zajedno.Ima tu jos mnogo stvari,ja sam napisala i previse,ali nepotrebno je duziti vise.Poenta price je da postoje 4 opcije,ali u da svakoj ima 1000 problema,takodje je rekao da ako bude sve online doddjem da zivim kod njega jer ko zna kad cemo opet moci da se vidjamo.Ja sam mu javila juce da su svi sve online i da ne ostajem u gradu gde studiram,da sam dosla samo na upisu,i jos uvek nema njegovog odgovora,verovatno ce me pitati kako cemo,dolazim ili samo cemo da se cujemo,da se ne vidjamo.Ne znam sta ce mi reci.Ako mi se par dana ne javi,moracu ja da mu se javim.Jedna je opcija da samo budemo u kontaktu a da se ne vidjamo kao sad,posto ne mozemo nikako jer ja ne idem na faks zbog korone,tj svi imaju sve online svi faksevi,druga opcija je da pobegnem i preselim se kod njega ,ali se plasim jer ne znam sta bi moji tad sve u stanju bili da urade,plasila bih se da nas ne nadju i ubiju,da me ne ispisu s faksa,ako to uradim onda cu da ostanem bez svega,svih,odvojili bi me garant i od babe,dede,kumova,od svih do kojih me je stalo,jer bi predpostavili da sam otisla kod nekog s kim mi ne bi dali nikad da budem,napravili bi mi od zivota najveci pakao nemam predstavu kako bi sve izgledalo i sta bi se tacno desilo da pobegnem,treca opcija je da zavrsim faks i tad se preselim kod njega,sto je po meni i najbolja opcija,jer opet ce biti drugacije sve kada budem imala zavrsen fakultet i ne budem zavisila od mojih,tad cu biti starija i zrelija i samo bi otisla,imala bi zavrsen faks,bilo bi sve drugacije,ovako bi mi on davao da idem na faks ,i sam je rekao da bi bio djubre kad bi mi to zabranio,i da mi nikad ne bi branio da zavrsim faks,cak je rekao da bi mi placao svaku godinu koliko god da treba cak i ako nisam na budzetu da bi mi uvek placao koliko god da treba,da i deo napomenem mojima,rekli bi da sam glupa,da su to prazne price da bi me pridobio,da bi me terao da radim kucne poslove jer misle da svaki to tera zenu,sto je totalno pogresno i netacno,plasim se pakla ako tek tako pobegnem a i bojim se da me ne ispisu s faksa,a i prejadno je da tako odem,plasim se sta sve mogu da urade ako odem,da me ne ispisu s faksa,toga se bojim i najvise a ja stvarno zelim da zavrsim faks prvo,pa onda sve ostalo,jer je meni stvarno do faksa stalo i zelim da zavrsim faks kao moje drugarice,i ne zelim da ostale drugarice zavrse faks,a da ja ne,onda jos 1 je problem tu i da me ne ispisu s faksa moji ako odem njegov sin je mnogo mali,i verovatno bi mi smetao u ucenju,dok je on na poslu. Treca ta opcija je po meni najbolja opcija,ali ja se plasim da mu sve to objasnim i plasim se da on nece moci da me ceka dok zavrsim faks,plasim se da se ne pomiri s ovom za to vreme,da ne nadje drugu,ipak je to dug period ,svasta se izdesava coveku za samo mesec dana,a kamoli 3 godine,ja sam sad na pocetku 2,godine ,4 godine zavrsavam u 23,posle moram da upisem master,morao bi da ceka jos 4 godine ili bar jos 3 ,dok zavrsim sve 4 osnovne studije barem,pa da master upisem kad odem kod njega ionako je on god dana.Po meni je ta najbolja opcija ali se plasim da mu sve to kazem i objasnim ,plasim se svega toga sto moze da se desi za taj period,rekao bi da mi je faks bitniji,da ga ne volim dovoljno,da je on za mene samo strast ,ali ja njega stvarno volim previse.Rekao je i da kad god pozelim mogu da dodjem kod njega da me ne tera na to,ali ako nekad budem resila,da mogu bas uvek,ali bez obzira na to sto je rekao plasim se toliiko dugog cekanja za sve dok zavrsim faks plasim se da ne promeni misljenje.Cetvrta opcija je da totalno prekinemo sve,da se vise ni ne cujemo.Ja znam da cete mi vi to odgovoriti,Reci cete da uradim 4,opciju,da ga se totalno manem,da sam samo zaludjena,da ne mislim da je to prava ljubav,jer nije,da sam samo trenutn zaludjena.da nije vredno da zbog njega sve gubim,da to nije prava ljubav i znam sve odprilike sta cete vi da odgovorite,ali bez obzira na to,ja sam vam sve napisala jer ipak zelim da cujem vase misljenje u vezi svega toga,kakvo god da je,mozda kazete i drugacije.Morala sam nekom sve da napisem da mi bude lakse bez obzira na odgovor,i molim vas da mi odgovorite kakav god odgovor bio.Ja njega stvarno volim i stvarno mi je do njega stalo i uradila bih po 3,opciji ali se plasim toliko dugog perioda,a i ko zna kad cemo moci da se vidimo opet i kad ce nama faks normalno da krene opet.Peta opcija je najbolja da imamo normalnu vezu i normalno se vidjamo ali to je nemoguce tako da se to odmah izbacuje.Unapred mnogo zahvaljujem na odgovoru.

    • Nataša Toskić kaže

      Poštovana,

      Kada ljudi iznose probleme slične vašim, da će se veza raskinuti, da će biti ostavljeni, strah od roditeljske reakcije, strah da će se studije prekinuti i tome slično, prioritet u psihoterapijskom radu je rešavanje problema anksioznosti. Tek kada osoba prestane da se plaši, može jasnije da sagleda opcije koje ima, može da stvori nove opcije i da samostalno donosi odluke. Svaka odluka donosi posledice, kako dobre tako i loše. Ako situacije posmatramo crno-bele, veće su šanse da ćemo biti uplašeni posledica. Topla preporuka je javljanje stručnom licu koje će moći da posveti pažnju vašem problemu.

      Srdačni pozdravi,
      Nataša Toskić, MA psiholog

  136. Posrovani,
    Molim za savet!
    Zivim u gradu na jugu Srbije. Razvedena sam jer me je bivsi muz varao a pri tom je i sklon alkoholu. Iz tog braka imam troje dece koji su kod oca, jer nemam materijalnih uslova da budu sa mnom.
    Imam decka koji nije bio u braku, momak je i volimo se, bar mislim da i on mene voli. On zivi sa roditeljima koji zbog predrasuda ne daju da ima vezu sa mnom. Mi smo planirali da zivimo zajedno i da imamo decu, ali od trenutka saznjanja njegovih roditelja za nas, nesto se promenilo i u odnosu nasem i u mojoj glavi. On govori kako bi moja trudnoca, do koje jos nije doslo, mozda zato sto imam 39 godina, resilo sve probleme u odnosu sa roditeljima. Ja mislim da deca nisu sredstva za ispunjenje cilja i ne zelim da on dolazi i odlazi kad zeli, mora ili kako god… povredjuje me, vredja me i nikako ne mogu da se pomirim sa tim da bude sa mnom i u sred noci ustane i ode. Majka mu je cak napomenula da bolje da je sam nego sa razvedenom zenom. Ja shvatam da je rastrzan izmedju dve vatre, ali mislim da ako mene stavlja u drugi plan, i pristaje da me i dalje skriva, da to i nije prava ljubav. Nikoga nisam volela kao njega, cak ni svog bivseg muza, pa sam toliko lose da me je stid da kazem da u ovim godinama pomisljam cak i da sebi oduzmem zivot.
    On pristaje i da odemo u inostranstvo i da budemo zajedno, ali da ne spominje roditeljima da ce tami biti sa mnom. Ja to ne mogu sebi da dozvolim. Ima 39 godina i nisam zasluzila da me neko skriva i da odlazi, kolko god ja volela njega ili on mene. Vise nisam posle ovoga ni sigurna u njegovu ljubav!
    Molim Vas da mi pomognete u razjasnjenu ovakve situacije! Da li uopste postoji ljubav sa njegobe strane i da li mislite da treba da zrtvujem svoj stav i svoj ego i ponos i zivot i budem predmet tajenja? Da li ima buducnosti? I kako da se oporavim i izadjem iz ovoga? Pokusavam, ali jecam i placem na sav glas i toliko mi je tesko da bi zelela da ne postojim
    S postovanjem i zeljom da mi sto pre date strucni savet, jer ovo stanje je nepodnosljivo!
    Unapred hvala!

    • Nataša Toskić kaže

      Poštovana Marija,
      Ukoliko imate misli o oduzimanju života sebi, veoma je važno da se obratite psihologu ili psihijatru kao stručnom licu koje će biti upućeno u vaš slučaj i pružiti vam adekvatnu pomo. Partnerski odnosi mogu biti zakomplikovani uplivima članova porodice, ukoliko osobe ne postave jasne granice i ne izraze jasno svoje želje i potrebe. Da biste doneli adekvatnu odluku koja se tiče ostanka u tom partnerskom odnosu, odlaska u inostranstvo ili generalno budućnosti, potrebno je da se stabilizuje vaše emocionalno stanje. Uz stručnu pomoć i spostveno životno iskustvo moći ćete da porazmislite o sopstvenim potrebama, svojim granicama prema partneru, decu, drugim značajnim osobama, te na osnovu toga da donosite životno važne odluke.

      Srdačni pozdravi,
      Nataša Toskić, MA psiholog

  137. Poštovana,

    Da li mi možete reći koji su mogući razlozi zbog čega neka osoba, u ovom slučaju majka, ne želi da pozove dete(decu), već čeka da je uvek deca nazovu.
    Odgovor na pitanje zašto se ponekad ne javi sama da pita kako smo mi, njena deca, odgovara da mi nju trebamo zvati jer je ona dosta nas zvala u životu.

    Ja bih voleo da znam Vaše mišljenje o ovome. Ne kažem da sam idealan sin ali ovakvo rezonovanje majke me zabrinjava.

    Hvala unapred.

    • Nebojša,
      Kada jedna strana u relaciji isključivo inicira jedan vid komunikacije, u ovom slučaju telefonski poziv, to može da se tumači kao jedna izdvojena karakteristika iz skupa karakteristika komunikacionog sistema. Kada se ne poznaje kontekst i specifičnije karakteristike relacije postoji veliki rizik od greške u formiranju potencijalnih objašnjenja.

      Pitali ste: “koji su mogući razlozi zbog čega neka osoba, u ovom slučaju majka, ne želi da pozove dete(decu), već čeka da je uvek deca nazovu.”, a takođe i naveli majčin odgovor: “odgovara da mi nju trebamo zvati jer je ona dosta nas zvala u životu.” Utisak je da Vi zapravo imate odgovor, a da Vam se isti iz nekog razloga ne dopada.

      Koje su emocije kojom reagujete na ovu situaciju, šta Vas zabrinjava povodom ove situacije, o tome možete razgovarati na psihoterapiji.

      Pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  138. Poštovanje,
    Imam 21 godinu. Moji roditelji su se skoro razveli, ali i pre razvoda nismo imali skladnu porodicu. Kao mala sam primetila da mi se nesto cudno desava, osecaj neli koji traje veoma kratko, par minuta i desavalo se povremeno. Osecala sam kao da mi je sve ubrzano, nervirale su me neke sitnice, tipa voda koja kaplje sa slavine, cvrkut prica i tako ti zvuci koji se ponavljaju. Pre nekih 5 godina poceli su da mi se javljaju znaci depresije. Isla sam par puta kod psihologa, nike mi pomoglo, dok jednog dana nisam sama to resila sa sobom. E sad, pre nekih par meseci, primetila sam da se drugacije ponasam. Nemam volje ni za cim. Nemam nikakvu zelju da uradim nesto. Koncentracija mi je nula. Ispite jedva dam posle par pokusaja. Nekada imam suicidne misli ali to odmah u momentu sklonim jer imam brata i sestru zbog kojih zelim da zivim. Imam strah neki, stalno mislim da ce nesto lose da se desi. U okruzenju u kom sam nekad bila srecna, sad nemam volje ni da se smejem, neraspolozena sam stalno. Razlog zbog kog mi se sve to desava, mislim, da je bas zbog toga sto su mi roditelji razvedeni, zive odvojeno. Nas troje se nalazimo izmedju njih. Stalno pricaju negativno jedno o drugom nama. Brane da se vidjamo sa drugim. Za mene oni su oboje gresili, ali roditelji su mi i zao mi ih je, pogotovo kad nam jedno brani da vidjamo drugo. Ja sam sa njima pokusavala da pricam, ali bez uspeha svaki put. I sad svaki dan samo razmisljam o tome, sta ce biri sutra i kako se oni sad osecaju.
    Hvala unapred na savetu!

    • Ivana,
      Razvod roditelja je za sve članove porodice stresna situacija, ali na različite načine. Kada osoba primeti promene u kvalitetu psihičkih doživljaja i svakodnevnog funkcionisanja, predlog je pre svega da se tegobe ne igorišu i da se zauzme proaktivan stav koji bi vodio ka prevazilaženju problema.

      Naveli ste: “pre nekih par meseci, primetila sam da se drugacije ponasam”, a zatim i niz tegoba. Naročito bih akcenat stavila na deo u kom ste izneli da nekada imate suicidalne misli i pozvala da se obratite stručnom licu/timu iz oblasti mentalnog zdravlja, psihologu i/ili psihijatru da biste dobili adekvatnu vrstu pomoći.

      Pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  139. Poštovana,
    Imam 24 godine, student sam Prirodno-matematičkog fakulteta. Odrasla sam bez oca, roditelji su mi razvedeni 24 godine tako da nikada i nisam živela sa ocem. Imam rođenog brata koji je po razvodu ostao kod oca. Majka i ja živimo kod njenih roditelja. Do ove godine zapravo nisam imala nikakav odnos sa ocem i bratom što sam rešila da izmenim jer sam doživela neku vrstu buđenja, počela sam da preispitujem kompletno odrastanje. Nisam se pokajala, taj odnos funkcioniše i posle toliko godina provedenih razdvojeno, čudno je ali se polako opuštamo. U toku detinjstva sam bila faktički zatvorena u kući, nije mi bilo dozvoljeno da izađem napolje, nije mi bio dozvoljen kontakt sa decom, nije mi bilo dozvoljeno da budem na Suncu, na vetru, bila sam pod “staklenim zvonom”, jedini kontakt sa svetom mi je bila škola u koju su me vodili i iz iste vraćali tako da sam imala problema i sa uklapanjem u okolinu i snalaženjem sa vršnjacima. Nisam mogla da provodim duže vreme sa decom i ne preterujem kada kažem da je to trajalo do polovine srednje škole kada sam zbog najobičnijih dečijih boginja jedva preživela. Majka je uglavnom radila što nije neobično jer je samohrani roditelj, odgajili su me deda i baba koji su rekla bih iz dobre namere doveli do toga da nemam uspomene iz detinjstva koje nisu eventualno igranje sa kolcima ispod trpezarijskog stola. Nisam bila neko ko je izlazio i provodio se u toku srednje škole, volela sam da šetam ali sam uvek imala ograničenje i uvek je proizvelo bar jednu svađu iako sam napolju provela čitavih 2h. Polako sklapam neka prijateljstva tek kada upišem fakultet i dobijem bar neku vrstu samostalnosti, do tog momenta sam potpuno povučena i okrenuta kući i učenju. 2015. godine odlučujem da upišem fakultet, iste godine majka doživljava povredu na poslu nakon koje ostaje invalid, dijagnoza Tetraplegia spastica, pokretna inače, trajno nošenje Šancovog okovratnika i povremeni periodi u kojima ne može da ustane iz kreveta. Posvećujem se porodici i fakultetu, trudim se da sve bude maksimalno izbalansirano, mnogo putujem, mnogo sam umorna ali sam i jedina osoba koja drži porodicu, bar “psihički najjača”. Zapostavljam društveni život. U međuvremenu sam sprečila 6 pokušaja samoubistava, tri puta baka, dva puta tetka i poslednji slučaj je bio prošle godine kada je majka pokušala da se svesno povredi zbog svađe sa bakom a u isto vreme baka popila šaku lekova. Intervenisala je hitna služba koja je samo dala sedative ali na dalje lečenje prosto nije moguće odvesti ih jer ne žele. Ovog leta primećujem da majka počinje da pada u nesvest “namerno” , igrom slućaja, nije videla da je posmatram, videla sam kako je pala i od tad je bolje pratim. Padovi se ponavljaju narednih 9 puta, zaključno sa jučerašnjim. Pokušala sam da razgovaram sa babom i dedom i da im dokažem to što sam videla ali se uvek završi samo time da pozovem lekare, ona dobije dodatnu terapiju za bolove i to je sve. Deda se u celoj priči nikada zapravo nije mešao ni u šta. Kada sam majci rekla da znam da nešto nije u redu i pokušala da je mirno navedem da pričamo, nije želela. Kada sam joj idućeg puta rekla šta sam videla i kako znam da joj nije okej istog dana je pala ponovo. Svesna sam da govorim o invalidu, svesna sam toga da ima bol koji ne prestaje, da postoji depresija, da je njoj najteže, da joj je previše ali nisam sigurna kako da joj priđem i kako bih trebala da se postavim jer mislim da sam dala maksimum a verujem da može mnogo jednostavnije samo kada bi sarađivale. Počela sam i fizički i mentalno da popuštam, nisam sposobna više da je podignem kada pada, a još je gore u svemu tome što znam da to radi namerno iz samo njoj znanih razloga, što ništa ne bi moralo tako da bude. Njena želja najveća je bila da vidi sina a kada sam uspela da dođem do brata i da ga dovedem kući, nije htela da govori sa mnom danima, tako da se sada u 24. godini života viđam tajno sa rođenim bratom. Kada sam našla prvi posao kako bih otplatila svoje troškove na fakultetu i molila je da miruje da bih mogla da postignem sve, u roku od 7 dana je opet nastao haos i sve je propalo. Isto i sa svakim sledecim i onda sam prikovana za kuću samo da bih nju čuvala. Ako treba da odem bilo gde sigurno je da će nastati neki problem i da neću moći da izađem. Ne osećam da imam kontrolu nad svojim životom, sve zavisi od toga kakvog će raspoloženja ona da bude kada se probudi. Kao da sabotira svaki napredak a svaka moja akcija dovede do kontra efekta.
    Ja sam trenutno u haosu, imam napade mučnine u toku celog dana, nekad i dok sedim, nesanicu,  izgubila sam nekih 12 kg od jula meseca samo zbog mučnina, koncentraciju nemam za ispite koji su mi ostali na fakultetu, veza sa dečkom mi nije u najboljem stanju jer nekad nisam sposobna da popijem kafu bez trzaja i hvatanja za telefon i proveravanja da li je neko nešto loše uradio a i zbog vremena koje nemam da bih se vezi posvetila. Prosto nisam sigurna odakle da počnem da ispravljam situaciju, koji korak da preduzmem. Kako da vratim balans i u svoj život a kako da ga vratim i porodici mirnim putem. U roku od par meseci sam se probudila i shvatila da zapravo ovako živeti nije normalno. Počela sam ceo svoj život da preispitujem, gde sam bila, šta sam radila, šta se dešavalo, ko su ljudi koji su meni najbliži, saznala masu porodičnih tajni i laži, pitala se kako sam mogla tako dugo da budem nesvesna. Kako je moguće da ranije nisam primetila da mi je porodica u haosu. Iz svih tih pitanja koja me muče i sveg haosa sada meni nije dobro. Svesna sam svega što se dešava oko mene samo nemam ideju odakle da počnem da popravljam stvari, da pomognem i sebi i ljudima oko mene. Odakle krenuti?

    • Nataša Toskić kaže

      Poštovana,

      Bilo da idemo na psihoterapiju ili se kroz život sami učimo, velika lekcija je da ne možemo menjati ljude već samo sebe. To konkretnije znači da ne možemo da pomognemo nekome ko pomoć ne želi ili je odbija. U tim situacijama, naročito kroz psihoterapiju, učimo da se bavimo sopstvenim potrebama i reakcijama na to što nekome ne možemo da pomognemo, te da se ne rukovodimo tuđim raspoloženjima. Kako ste naveli, da nemate utisak kontrole nad sopostvenim životom, korist od psihoterapije je velika jer se tu učimo odgovornosti za svoja osećanja i ponašanja, što ima dobrobiti za samopouzdanje i donošenje važnih životnih odluka.

      Srdačni pozdravi,
      Nataša Toskić, MA psiholog

  140. Pozdrav!

    Zivim u jednom manjem mjestu u Americi. Preselio sam prosle godine. Odavno imam plan da idem u veci grad, ali na zalost sprijecen sam zbog COVID-19. Problem je u tome sto se osjecam usamljeno. Sa 25. godina nemam partnera, sto me jako deprimira. Imam jednu prijateljicu samo, koja mi je kao sestra, ali nekada osjecam da je smaram. Sa drugim ljudima se ne druzim jer vecina koristi opijate i alkohol, a meni to ne odgovara, jer nisam taj tip. Takodjer vristim u snu, zbog trauma iz djetinjstva. Naime imao sam jako tesko djetinjstvo, gdje sam bio maltretiran i odbacivan. A to mi se ocito na sve u zivotu odrazava. Polako gubim volju za svime. Molim vas pomozite.

    • Nataša Toskić kaže

      Poštovani Stefane,

      Kada ljudi navode slične probleme kao vi (traumatično detinjstvo, vrištanje u snu, gubitak volje), vrlo često se ispostavi da je u pitanju depresija. Obzirom da je depresija poremećaj koji narušava razne aspekte u svakodnevnom funkcionisanju, važno je potražiti stručnu pomoć i kontinuirano raditi na rešavanju problema. Na sreću, sve više psihoterapeuta je dostupno online putem upravo zbog situacije sa virusom, te možete potražiti pomoć i na maternjem jeziku, ukoliko je jezik barijera za psihoterapiju. Na žalost situacija jeste nepovoljna kada su u pitanju lični socijalni kontakti, ali postoje alternative u vidu socijalnih mreža, što nekim ljudima zadovoljav potrebe za kontaktima.

      Srdačni pozdravi,
      Nataša Toskić, MA psiholog

  141. Poštovani,
    Po prirodi sam izuzetno snazna licnost i nikada ne trazim pomoc. Ovo je prvi put da ne znam sta da radim. Porodila sam se pre 11 meseci, kako vreme odmice sve se gore osecam, svaki dan placem, sve mi se skupilo, ne znam sta da radim sa ovolikom tugom.
    Problem je poceo peti dan od porodjaja. Inace radjen mi je hitan carski rez, bila sam zivotno ugrozena nakon neuspesnog prirodnog porodjaja.
    Po izlasku iz bolnice mama se moja nametala da pomogne iako sam znala da mi nece biti ni od kakve koristi kao i uvek. Pritom muz sa druge strane je histerisao sto sam dozvolila da dodje, jer je bas i ne voli, naravno te scene i jedno i drugo sve u porodilistu, slanje poruka…itd.
    Kod kuce haos, ja ih sve sluzim tako sa ranom preko stomaka, i jedva mamu nagovorim da mi ne treba i da mogu sama. Naravno beba place, grcevi, muz opet histerise i svadja se samnom jer beba place navikla sam ga na ruke, razmazila…itd naravno psuje mi majku pored krevetca, ja se mucim da dojim, ustajem cetvoronoske…kuvam, perem, dajem sebi injekcije protiv tromba….Inace kad sam htela da nadjem zenu pre porodjaja koja ce mi pomoci dok se ne oporavim bunio se jer ne treba nam pomoc on sve moze i uzeo mesec ipo dana bolovanja i godisnjeg ukupno, kao meni da pomogne( ironija zar ne). Narednih mesec ipo dana svaki danse svadjao samnom psovao, gadjao me cime stigne, urlao, nocu beba kad place ustajao urlao na bebu. Nije mogao da ga smisli jer je decak. Beba i ja nismo spavali tacno dva meseca, jer je zamenio dan za noc. Muz je redovno u 21h isao da spava, ako ga slucajno probudi beba to je drama samo takva i urlanje na bebu, sebi je maserku zakazao vec posle 7 dana od porodjaja.
    Nakon svega toga izgubila sam mleko.
    Za to vreme branio mi je da uzimam bebu, da ga pipam uopste. Nego ga ostavi tako da urla, naravno to nije bilo moguce da dozvolim i tu smo se najvise svađali.
    Jedan dan sam ga molila posto beba vise ne doji da mi dopusti da prespavam hednu nic jer cu pasti od umora, cinicno se okrenuo i rekao mi kako sam ha placena da sedim kuci ( porodiljsko bolovanje) , on nije, on ima svoj posao, moj posao je dete. Naravno posto sam majka i nisam imala vise snage da se svadjam, izdrzala sam i tu noc i svaku narednu i sa jos jednom operacijom i gripom i virusom, temperaturom 40…ali mu vise pomoc nisam trazila.
    Redovno primeti sve sto nisam stigla da uradim i to glasno komentarise uz psovke, nijednom nije pohvalio kad nesto uradim.
    Proslo je 11 meseci on pokusava da se pomiri, mene ne zanima uopste, gadi mi se kad pokusa da me dotakne, ili jos gore poljubi. Dete sad obozava, ne moze da zamisli dan bez njega.
    Pre neki dan sam kuvala makarone sebi( koje on ne voli nikako), toliko se zahvaljivao i jeo kao da mu je omiljeno jelo.
    Ovo je ukratko, o problemu, bilo je tu svega i vise nego sto je napisano.
    Ja sam se toliko promenila, ne prepoznajem sebe, tuzna sam jer sam sa njim provela 13 godina, i zao mi je da dete ne raste uz oca i majku.
    Pokusavam sama sa sobom da rascistim, da nadjem nacin da mu oprostim ali jednostavno ne ide, gorcina i gadjenje je jedino sto osecam.
    Redovno sam pokusavala sa njim da razgovaram, i zavrsi se prebacivanjem krivice na mene, urlanjem, histerisanjem, psovanjem. Jedino me nikada nije udario jer zna da bi tu bio kraj momentalno.
    Bila bih vam zahvalna da mi pomognete i predlozite sta i kako dalje.

    • Poštovana Ilijana,
      Rođenje deteta, pored toga što je lep događaj za roditelje jeste i situacija koja, najkraće rečeno, zahteva angažovanje novih kapaciteta ličnosti i drugačiju organizacije obaveza. Podela uloga brige o porodici i detetu, nekada u drugi plan može da stavi partnerski odnos pa da se sam kvalitet istog uruši. Kada partneri uoče da kvalitet relacije nije kao nekada, opcija je razmotriti na koji način se može uspostaviti bolja relacija i prevaziđu potencijalna neslaganja. Kada osoba ima pitanja na koja teško može da nađe odgovor, a tiču se mentalnog zdravlja i kvaliteta relacije sa bliskim osobama, vid tretmana koji se predlaže je psihoterapija.

      Pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  142. Postovana,
    Imam vezu od 8 mjeseci sa jednom divnom osobom, ali s vremena na vrijeme me hvataju teske misli, jer ne mogu da prihvatim cinjenicu da je prije mene imala 3 partnera, a sa njima je izlazila po 3 mjeseca, a uz to ima samo 20 godina. Ona me ubjedjuje da je to zaboravila i da je to iza nje, i da joj je sa mnom najljepse, ali mene to i dalje muci, jer je nekako pala u mojim ocima, i rusi tu divnu sliku koju sam stvorio o njoj. Zao bi mi bilo da je izgubim, ali ne znam jos koliko cu ovako moci.
    Srdacan pozdrav,
    Luka

    • Poštovani Luka,
      Prepoznavanje neprijatnog osećanje kojim ste reagovali povodom informacija koje ste ocenili kao negativne, kao i stavova i uverenja koji su u vezi sa emocionalnom reakcijom, predstavljaju adekvatan korak u boljem razumevanju situacije koje ste naveli u pitanju.

      Pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  143. Dobar dan,
    Moj sin koji ima 16 god je jako stidljiv i nesiguran u sebe. Nema drugara, niko mu ne dolazi i nigde ne ide. Jedino skola naravno ali i sada toga malo ima. Sedeo bi i igrao igrice, lezao u krevetu po citav dan. Jako ali jako se plasi da komunicira sa drugima, tj stidi se ako ja mogu to lepo da procenim. Zato i nema drugare. Kakav je u skoli, ne znam….. vidim da se telefonom dopisuje sa grupom na kojoj je ali vise cita ono sto su drugi napisali. Do 7mog razreda osnovne je bio ok( tj uvek malo tisi i povuceniji) ali nista alarmantno. Medjutim, sada je vec zabrinjavajuce. On u hodniku zgrade spusti glavu i ne sme da se javi komsiji u prolazu….. i to ne zato sto nije vaspitan( a verovatno tako drugi pomisle), vec zato sto ga je sramota. Sta da radim? Kako da mu pomognem? Mi nismo strogi roditelji, imamo jos dvoje dece i trudimo se da imamo i roditeljski i drugarski odnos sa njima.

    • Poštovana Ivana,
      U situacijam akada su roditelji zabrinuti usled procenjene socijalne slabije socijalne adaptiranosti, predlog je stupiti u kontakt sa razrednim starešninom, kao i psihologom/pedagogom škole. Tinejdžerski period se smatra periodnom brojih promena u životu mlade osobe, a od velike pomoći može da bude adekvatna podrška okoline. Takođe, možete razmotriti psihoterapiju kao oblik podrške.

      Pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  144. Naime, sviđa mi se jedan momak. E sad nisam sigurna da li se i ja njemu sviđa ili je samo ljubazan prema meni. On radi sa mnom na poslu, dođe mi kao neki nadređeni. U ekipi u kojoj sam su sve žene, od kojih je jedna baš zlurada, svakom nađe manu. Baš ta dotična osoba mi već neko vreme ubacuje crva u glavu kako mu se ja baš sviđam. Navodno zbog mene dolazi sve češće u kontrole, zaboravlja neke stvari koje su bitne za posao, gleda u mene dok ja ne gledam prema njemu… Kad dođe da nam pomogne uvek stane pored mene. Pošto oboje i nismo baš neke pričalice pričamo uglavnom o poslu i tome kako on nema vremena jer su smene baš duge pa nema život van posla jer tako već radi nekih 9 godina. Obično meni i mojoj koleginice ne daje baš neke fizički teške zadatke pa se počelo pričati kako smo ja i ona povlašćene, što i nije istina već se samo više trudimo oko posla što on uviđa. Meni je više puta rekao da se na mene može osloniti, ja mislim u poslovnom smislu. On ima devojku koju voli, ali u poslednje vreme i nisu baš u dobrim odnosima. Ja ni ne poznajem ko svet devojku ali svi sa kojima sam pričala kažu da ga baš iskorišćava i da je jako loša prema njemu. No, to je sve nebitno jer ne želim da rasturam ničije veze, on se meni sviđa ali naravno to ništa ne znači. Mislim da me sve ovo muči baš iz razloga što ta žena koja sve meni to priča želi samo da napravi problem svima nama. Naime, ona već neko vreme pokušava da nabavi svoju ćerku njemu ali naravno bez uspeha. Zanima me vaše mišljenje o ovoj situaciji? Ja više ne znam šta da mislim. Da li imate neki savet?

    • Poštovana M.,
      Utisak je da se suština Vašeg pitanja tiče nesigurnosti u tumačenju poruka koje dobijate iz okoline – sa jedne strane ponašanje dotičnog mladića prema Vama, a sa druge strane komentara koleginice. Kada nam socijalne situacije deluju konfuzno, a druga strana nejasna to može da bude signal da se radi o nekom obliku psihološke igre – komunikacije koja nije diretkna. Predlog je da o ovoj temi detaljnije radite na psihoterapiji.

      Pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

Оставите одговор на Bojana Škorić Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.