Svakog dana, pre nego što izađemo iz kuće, bacimo pogled u ogledalo da vidimo da li je „sve na mestu“. Iako se ponekad, kada imamo loš dan, zapitamo „Da li sam ovo stvarno ja?“, mi nepogrešivo znamo da taj odraz koji maše iz ogledala pripada baš nama. Ali, da li ste se nekada zapitali šta je to što nam ovu sposobnost omogućuje?
„Znamo kako izgledamo, pa kad taj izgled vidimo u ogledalu, znamo da smo to mi“ – prvi je odgovor koji većini ljudi pada na pamet. Taj argument stoji sve dok se ne zapitamo kako smo „naučili“ naš izgled, odnosno, kako smo se prvi put prepoznali u ogledalu. Takođe, ljudi svoj izgled, manje ili više, menjaju vrlo često – menjaju frizure, puštaju bradu, šminkaju se, a tu je i ona nužna prirodna promena – starenje. Čak i posle drastičnih promena izgleda, usled plastičnih operacija ili saobraćajnih nesreća, ljudi znaju da ta „nova slika“ u ogledalu pripada njima.
„Kada se pomeramo, odraz u ogledalu prati naše pokrete“, sledeći je argument koji se može čuti. Međutim, jasno je da, kada bi neko stao naspram nas i precizno oponašao naše pokrete, mi ne bismo tu osobu greškom pomešali sa sobom. Dakle, ni ovaj razlog nije dovoljan.
„Svesni smo da stojimo ispred ogledala, a znamo čemu ogledalo služi“ – sledeća je dobra ideja koja rešava misteriju ogledala. Međutim, da je samo ovo u pitanju, imali bismo veliki problem kada bismo se ispred ogledala zadesili sa još par osoba (iako bismo tada sebi mogli da dozvolimo da uvek budemo ona najlepša).
Dakle, ni jedan navedeni razlog nije DOVOLJAN, ali, u pravu ste ako mislite da je svaki nužan. Tokom prepoznavanja sebe u ogledalu dolazi do multisenzorne integracije – uparivanja vizuelnih informacija (slike iz odraza) i takozvanih proprioceptivnih indormacija – informacija o položaju, orijentaciji i kretanju delova tela. Takođe, da bismo ove informacije mogli pravilno da povežemo, potreban nam je određeni nivo svesti.
Zašto je sposobnost prepoznavanja u ogledalu važna?
Razvojni psiholozi prepoznavanje u ogledalu smatraju indikatorom takozvane samosvesti, odnosno kognitivne sposobnosti da odvojimo koncept sebe od koncepta drugih ljudi. Takva sposobnost uključuje svesnost o sopstvenom biću, karakteru, mislima i emocijama i svesnost o tome kako nas drugi doživljavaju. Posledica toga su emocije koje imaju veze sa evaluacijom od strane drugih ljudi, poput ponosa ili stida. Samosvest je, takođe, preduslov svesti o drugima i emocija poput saosećanja. Ovaj vid spoznaje selfa razvija se imeđu 18. i 24. meseca našeg života.
Kako su naučnici došli do ovog podatka? Jednim vrlo jednostavnim testom, koji možete da izvedete i sami, a za koji vam je potreban – ruž za usne. Test se sprovodi tako što se detetu crvenim ružem nacrta tačka na delu tela koji je njemu vidljiv samo pomoću ogledala (obraz, čelo, vrh nosa), a onda se dete postavi ispred ogledala. Bebe koje još uvek nisu dostigle nivo samosvesti će pokušati da tačkicu sa obraza skinu – njihovom drugaru iz ogledala. S druge strane, bebe koje su već stekle sposobnost prepoznavanja, pravilno će rukom dotaći mesto označeno ružem na svom licu.
Da li i životinje imaju to zadovoljstvo da se dive svom odrazu?
Iako su neki istraživačni skeptični kada je reč o postojanju samostvesti kod životinja, eksperimenti pokazuju da su i primati poput orangutana, šimpanzi i Bonobo majmuna takođe sposobni da se prepoznaju u ogledalu. Oni identično reaguju na test sa ružem kao i bebe starije od 18 meseci – preferirajući prirodan izgled, odmah sa sebe skidaju crveni ruž. Ova sposobnost demonstrirana je i kod delfina, pa čak i kod slonova.
A što se tiče naših kućnih ljubimaca – oni će i dalje nastaviti da nas zabavljaju „napadajući“ neprijatelja iz ogledala.
Literatura:
Asendorpf, J. B., & Baudonnière, P. M. (1993). Self-awareness and other-awareness: Mirror self-recognition and synchronic imitation among unfamiliar peers. Developmental Psychology, 29(1), 88.
Asendorpf, J. B., Warkentin, V., & Baudonnière, P. M. (1996). Self-awareness and other-awareness. II: Mirror self-recognition, social contingency awareness, and synchronic imitation. Developmental Psychology, 32(2), 313.
Reiss, D., & Marino, L. (2001). Mirror self-recognition in the bottlenose dolphin: A case of cognitive convergence. Proceedings of the National Academy of Sciences, 98(10), 5937-5942.
Autor: Ivana Jakovljev
