Moć imena na pozornici zvanoj život

Kategorija: Psihovesti

imena

Svi roditelji znaju da je roditeljstvo najlepši, ali možda i najteži zadatak koji postoji. Ipak, malo ko je svestan da ovaj zadatak počinje zapravo i pre nego što se budući mama i tata krunišu titulom roditelja. Kako? Prenatalnom negom trudnica? Da, ali samo delimično. Tačan odgovor glasi – izborom imena! Prava slatka muka. Na neki način ime je kao tetovaža. Zauvek. OK, tetovaza može da se ukloni laserom. Isto tako ime može da se promeni. Ipak, to nije ustaljena niti prijatna procedura.

Ali kako dati ime detetu koje ne poznajemo? Kako da znamo da li će ići uz njegovu ličnost? Po zakonu, imamo mesec dana od rođenja da detetu damo ime i zavedemo ga u knjigu rođenih. Jedna američka porodica je odlučila da svoje dete nazove ‘E’, a onda mu da priliku da to ime proširi po sopstvenim nahođenjima. Devojčica ‘E’ danas ima 16 godina i još uvek nije promenila ime, po svoj prilici i neće. Ekstremni raritet na stranu, problem nastaje već u samom shvatanju značaja ličnog imena. Ime ne bi trebalo da se daje, već dodeljuje. Brojna istraživanja su potvrdila da naše ime utiče na našu budućnost u određenoj meri. Recimo, mnogo više imena Dennis je evidentirano u zubarskoj populaciji (zubar, engleski ‘dentist’) nego u ostatku populacije. Ima još zanimljivih primera, recimo značajan broj žena advokata u Americi zove se Laureen (advokat, engleski ‘lawyer’). Veliki broj Amerikanki koje su promenile državu stanovanja u Džordžiju zovu se Džordžija. Isto važi i za Virdžiniju. Tito Beveridge (‘beveridge’, engleski piće) osnivač je i vlasnik čuvene Tito Votke. Stormy Field (‘storm’, engleski oluja, stormy – olujno) je poznati meteorolog.

Fraza da je svako lep na svoj način ne može se toliko jednostavno primeniti i na imena. Neka imena koja su možda i lepa istrošila su se svojom učestalošću. Izborom tih imena pokazujemo da ili nismo baš kreativni, ili da nismo uložili mnogo vremena i truda u smišljanje imena za svoje dete. Pored toga, možda nesvesno podležemo tendeciji uklapanja u masu.

Ako uz to imamo i učestalo prezime, to može biti dodatno otežavajuća okolnost. Da ne pominjem slučaj kad je samo ime preuzeto iz prezimena. To može zvučati čak i šaljivo, što u mlađim godinama može izazvati podsmeh vršnjaka. Posebnu odgovornost prema dodeljivanju imena detetu imamo ako posedujemo prezime neprijatnog prizvuka (Guzina, Dronjak, Šupak, Gaćetina…).

Istraživanja pokazuju da roditelji sve učestalije daju deci neobična imena. Uglavnom je razlog težnja da se izdvoje iz mase, da budu primećeni i lakše upamćeni. Amerikanac po imenu Starr svoje retko ime vidi kao prednost. Lakše ga pamte (iako on tvrdi da izgleda sasvim obično) i brže može da se pronađe na Googlu (a kao citiranom piscu to mu je važno). Osim zbog kvalifikacija, na intervjue za posao su ga pozivali i želeći da otkriju ko se krije iza tog neobičnog imena, da li i podjednako neobična osoba? Ljudi su oduvek pričali o njegovom imenu i ono mu je često bila prilika za zainimljivu priču kako ga je dobio. Pored toga, osećao se posebnim od pamtiveka. Ovaj Amerikanac retkog imena  tvrdi da je oduvek imao utisak da ljudi sa neobičnim imenima teže da to svoje ime i opravdaju, da urade nešto posebno.

Podeliću sa vama svoje iskustvo. Zovem se Liza i  živim u Beogradu. Tek nedavno upoznala sam svoju imenjakinju, verovatno jedinu u Srbiji, iako imam 25 godina. Uz svoje prezime ipak jedina sam na svetu, barem sudeći po pretragama. Imam utisak da me ljudi pamte, uvek se iznenade kad čuju kako se zovem, vrlo često me teraju da ponovim da bi bili sigurni da su dobro čuli. Uz to, zaista osećam odgovornost prema svom imenu. Kao da imam obavezu da uradim nešto novo, ili na drugačiji način. Rimska izreka ‘nomen est omen’, ime je sudbina, može biti predmet debata, ali je jedno sigurno: barem u startu potvrđuje da su roditelji napregli vijuge da svog potomka učine jedinstvenim.

unique

Zamislimo osobu koja se zove Milica Jovanović (najčešće ime i najčešće prezime u Srbiji prema podacima iz 2015. godine). Ne sudim o lepoti imena. Činjenično stanje je da, osim ukoliko odluka o imenu nije došla iz poštovanja prema istoimenoj rođaki, roditelji nisu uložili previše truda u smišljanje prve distinktivne karakteristike svoga deteta (pored pola). Koliko puta će se susresti sa pitanjem Milica, koja, što će iziskivati dodatna objašnjenja? Da li bi lakše bila zapamćena u startu i razlikovana kasnije da se zvala, na primer, Leona Lenasi? Ili zamislimo da će naše dete uraditi nešto veliko. Za svoju zemlju, ili čak za svet. Da zasluži da ulica dobije ime po njemu ili njoj.

Da zaključim. Naravno da se ne radi samo o imenu. Pa niko nije toliko lud da pomisli da je dovoljno da svog potomka obeležimo lepim i retkim imenom! Ali počinje se sa imenom koje će čak i nas roditelje podsećati da je naše dete jedinstveno u svom okruženju. Da iako mu drugari u školi  koriste iPhone, Airmax i starke, naš mali Adrijan, ili Alisa, možda baš i ne moraju da slepo prate mas-trendove. Da naučimo našeg Lava da džentlemen nije onaj koji plaća nego onaj koji svojoj drugarici otvori vrata, privuče stolicu ili pridrži kaput. Da bude jedinstveno pristojan, pošten i pažljiv, što, složićete se, nije malo u današnje vreme.

Ipak, treba imati na umu da neobično ime može biti mač sa dve oštrice. Suviše neobična imena mogu zvučati banalno ili pretenciozno. Mogu biti teška za izgovaranje i pamćenje ili izazivati zbunjenost i podsmeh okruženja. Što je još važnije, mali nosioci imena mogu ga se stideti, izbegavati da ga izgovore i u nekom trenutku ga i promeniti. Primeri suviše neobičnih ženskih imena su Mašinka, Ševa, Sultana, Mirođija ili čak Oprolećovana! Od muških to su recimo Mrgud, Tarzan, Ris, Omiljen, Dinarko… Postoji čak i podatak da je jedno dete u Francuskoj nazvano Dimon (što prevedeno sa engleskog znači demon). Istraživanja su pokazala da osobe koje nisu zadovoljne svojim imenom imaju niže samopouzdanje. Pojedina istraživanja su čak pokazala da deca koja imaju veoma neobična imena češće imaju problema sa koncentracijom i učenjem, a neretko podležu i delinkvenciji i kriminalu. Naravno, sve ovo treba uzeti sa rezervom.

I zato već znam da ću jednog dana ponosno na Tašmajdanu držati za malu ručicu svoju ćerkicu Krunu. Prezime još ne znam.

Autor: Liza Piščević, psiholog

Comments

comments

6 Comments

  1. JelenaS kaže

    Fenomenalan tekst!! Pravo malo carobno putovanje kroz sve faze tog znacajnog obelezja svakog od nas,od dobijanja imena pa sve do toga sta nas sa istim ceka u zivotu.

  2. leta kaže

    odlican tekst, precizno izbalansiran izmedju naucnog rada i lepe, tople price, nezne kao za laku noc. delo pravog znalca na polju psihologije oplemenjeno suptilnom emocijom delikatnim ali britkim humorom. odlicna kombinacija. bravo za mladu gospodjicu Lizu.

  3. Marija kaže

    Veoma zanimljiv tekst . Stvarno budi svest svim buducim roditeljima o izboru imena njihovog deteta… Perspektiva autora je nesvakidasnja ali svakako iz mog ugla kao neko ko prvi put ima prilku da procita ovakav tekst, koji se bavi naizgled pitkom problematikom, u svojoj srzi itekako ima ozbiljnu analizu i skrece paznju na ozbiljnost imena kao takvog. Upecaljivo ime autora teksta ali i upectaljiva poruka. Samo napred !

  4. Dobar tekst!

    No, sve što ja znam o dobijanju svog imena je da moji nisu baš mnogo razmišljali; dobih ime po očevoj majci, isto ime a isto i prezime. Još uvek imam nelagodnost kad prolazim pored njenog groba, a umrla je kad sam bila dete. Pa zamislite samo taj šok!

  5. Maja V kaže

    Čestitam! Odličan tekst. Nažalost, priroda se ponekad poigra sa roditeljima, pa Jablan dočeka starost sa 160 cm visine, a Perica poraste 2 m.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *