Kroz ružičaste naočare ili ~ O ljubavi

Ljubav. Probaj ti da pišeš o ljubavi.

Kako sačuvati jednom ostvaren partnerski odnos? Odmah na početku, partnerski odnos čine TRI osobe. Ne dve. Dve su ja i ti, treća smo mi. Šta govori ovakva postavka stvari? Ja sam to što jesam i ti si to što jesi. Moj prostor za mene i u njega si dobrodošao. Ali je moj. Sve ono što ja volim da radim, što mi je važno, što ja jesam. Bez da se odričem sebe. I tvoj prostor za mene u koji sam dobrodošla. Ali je tvoj, sve ono što ti jesi i sve što je tebi važno. Bez da se odričeš sebe. A mi, mi je sve ono što u međuvremenu postajemo, ostvarujemo. Sve ono gde zajedno rastemo i razvijamo se, timski, ulažući jedno u drugo, u nas. Sve ono što nosimo zajedno, svaku radost ili teškoću. Sve ono iz čega crpimo snagu da prevaziđemo problem koji se javlja u ja ili ti, jer je problem naš.

I još nešto: ne postoji gotov čovek. Svi težimo da pronađemo nekakvu gotovu osobu za sebe. U tom smislu, ne postoji “gotov” čovek. Niko od nas nije “takav sam”, i to je to. Ako kažeš “takav sam”, to je samo još jedan koncept koji biraš.

U novije vreme, u našoj kulturi, počeli smo da negujemo individualnost. I ta ideja sama po sebi nije pogrešna, ako je ona način da rastemo, da se menjamo, da postajemo bolja verzija sebe, u kojoj nas iskustva uče da budemo bolji ljudi. Iako to nije individualnost gde u nekom trenutku postajemo netolerantni na najmanju nelagodnost, do granica otuđenosti i narcizma. Ako polazimo od toga da smo mi mera stvari, to prkosi ideji zajedništva. Tu nema prostora za razmenu, za razumevanje.

Svi imamo potencijal da se do poslednjeg dana svog života menjamo, rastemo, prilagođavamo. Potrebna je samo voljnost.

Prostor za nas

Foto: The Odyssey Online

Nekada nešto nećemo razumeti u vezi sa tom drugom osobom. I ne moramo da razumemo sve u vezi sa drugom osobom. Ali je važno da smo voljni da pokušamo da je ne osuđujemo. Važno je da smo voljni da je poštujemo i da je prihvatimo.

Svi mi nosimo svoje priče, ono što je naučeno, svoja bolna iskustva. I noseći sve to, onda se sretnemo. I ako u nekom trenutku kažeš: “Ja sam takav”, stavljena je tačka pre nego što je išta počelo. Ovako nešto svakako nije recept za uspešnu vezu. Ako smo pak voljni da ostavimo prostora jedno za drugo, za razmenu, ako uvažavamo to kako se druga osoba oseća, ako smo spremni da je čujemo… da je zaista čujemo, onda tu postoji prostor da nešto zajednički izgradimo, nešto kvalitetno i dugotrajno.

Javno i stvarno ja

S početka, uvek želimo da se dopadnemo osobi koja se nama dopada. Radimo sve što bi se partneru moglo dopasti. Čak se odričemo sebe, da bismo se drugoj osobi sasvim dopali. Ulažemo u svoju sliku o nama i prikazujemo se u najboljem svetlu, krijući sve ono što nam se ne dopada o nama samima.

Foto: Catwalkin

Krijemo svoje lice bez šminke, svoje telo, krijemo da smo nekada grubi, da smo besni i ljubomorni, da ne mirišemo, da volimo da gledamo pornografiju, da ne spremimo stan i ne operemo veš. Ulažemo u sliku o sebi, želeći i sami da verujemo u to. I to je sasvim prirodno.

Ali, šta kada dođe vreme da svoju svakodnevicu delimo sa još jednom osobom? Što je slika dalja od nas samih, to je teže živeti je. Tada tražimo prostor za sebe. Potom tražimo još više prostora za sebe… idemo na sva ona mesta gde možemo da dišemo i da budemo mi. Vežbamo, trčimo, pijemo u kafani sa prijateljima, plešemo, glasni smo, prosti, platimo za usluge, zadržavamo se dugo na poslu, oblačimo se na drugačiji način, gledamo svet na drugačiji način… na svim onim mestima koja nisu naša kuća, naš partner, svaki dan. Sva ona mesta gde možemo bar na tren da živimo svoj mrak. A svi ga imamo, hteli ga ili ne, bežali ili ne, prihvatili ga ili ne. Jer, šta ako se desi da se sasvim razgolitimo pred drugom osobom, a ona nas osudi?

Ćutanje je zlato?

A ljudi smo. Ljudi analiziraju, procenjuju, osuđuju. Činimo to iz svog sistema vrednosti, svog naučenog i usvojenog. Ljudi osuđuju, ljudi pričaju. Osuđuju sebe, ne vole sebe. Pa tako je logično onda osuđivati i uslovno voleti i drugu osobu. Ako postoji mogućnost da se to desi, a znamo – uvek postoji, i ako nemam garancije da će me druga osoba prihvatiti takvu kakva sam… krhku, nekad slabu, nepraktičnu, ranjivu, lenju, nedovoljno čistu, neostvarenu… mudrije je da ćutim. Uvek je bolje da ne rizikujem, da ćutim i čak trpim.

Foto: Pinterest

Ako smo vaspitani u duhu naše kulture, ćutaću dovoljno dugo. Trpeću dovoljno snažno. Čak ću umreti sa tim, ne ostvarivši sebe samu, ne ostvarivši sebe kraj nekog. Ne upoznavši sebe, ne upoznavši osobu sa kojom smo proveli čitav svoj život. Ili, to je sada jednostavnije u ova moderna vremena, pobeći ću glavom bez obzira.

Upitate li se nekada, ko je zaista ovaj čovek ili ova žena sa kojom svako veče legnem i sa kojom se svako jutro budim. Šta zaista voli? Šta je njoj ili njemu zaista važno? Kakav seks zaista voli? Koji je razlog povlačenja ili samovanja? Kako izgleda njegov ili njen mrak? A šta ako je taj mrak jako strašan? Šta ako se prestravim upoznavši ga i pobegnem glavom bez obzira? Ili on od mene!? I onda, sasvim prirodno, radije biramo da izbegnemo svaku potencijalnu nelagodnost.

Ćutnja i trpnja se može činiti korisnom strategijom. Ali šta nam trpnja dugoročno donosi? Odgovor bi mogao glasiti da zapravo ne donosi ništa, već u jednom momentu odnosi sve. Sve ono što je u nekom momentu bilo lepo, privlačno, što nas je radovalo, usled duge trpnje, postaje nevažno ili nestaje.

Sve boje usamljenosti

Foto: Pinterest

Mi ne volimo nikakvu neprijatnost, sasvim prirodno, takođe. Izbeći ćemo je kada god možemo. I najmanju. A šta se tek dešava sa onom koja traje zaista dugo? Nju prate bes, frustriranost, neretko usamljenost.

Težak je doživljaj usamljenosti u partnerskom odnosu. Oni koji su sami će reći da je teža usamljenost kada si sam, kada nemaš partnera. Oni koji su u partnerskoj vezi će, sasvim sigurno, reći da veću težinu ima doživljaj usamljenosti kada si kraj nekog.

Ljudi neretko biraju da ostanu u partnerskom odnosu, kakvom god, iz straha da ne ostanu sami. Ne poznajem nikoga ko se toga ne boji. I možda neočekivano, uopšte nije vezano ni za dob, ni za pol. Međutim, “biti u dvoje” ne može biti terapija za neuspelo “biti sam”. Druga osoba nije tu da sa nama čini celinu, da nas upotpuni. Druga osoba bi trebala biti tu onda kada smo mi celoviti sami sa sobom, ostvareni i zadovoljni, a drugog samo u tom trenutku biramo da zajedno budemo Mi.

Ljubav teče

Ljubav i sve što zapravo zaista imamo se dešava u “sada i ovde”. Ljubav dolazi kroz čula, ne možemo je domisliti. Ako mislimo, to su sve koncepti uma o ljubavi i partnerskom odnosu. Misleći stalno o tome kako nešto treba, kako je bilo ili kako će biti, kako mora jedno ili drugo… gubimo trenutak! Nije li tako i u najintimnijoj razmeni? Ako smo zalepljeni za svoj um, sve te koncepte, gubimo trenutak. Gubimo osobu, živu osobu! Propuštamo sve!

Foto: Pinterest

I jedino sa čim ostajemo su naše projekcije, naše slike u vezi sa tom osobom i odnosom. “Obećaj mi, za ceo život, samo ti, samo moj ili moja”, sve to iz uma je uslovljenost. Svaka ljubav koja je uslovljena je osuđena na propast. Ljubav nije nešto što se grčevito drži, iz straha da je ne izgubimo. Ljubav nije nešto što možemo uhvatiti, stegnuti i ograničiti! Ljubav se ne može posedovati, ona je živa! Ako je ograničavamo i uslovljavamo, gubi svoju živost i lagano umire.

Ne podrazumevaj

Tamo gde ima straha, nema ljubavi. Bilo bi dobro da drugu osobu poštujemo, uvažavamo njenu slobodu i budemo spremni da je pustimo. To nekada znači i da budemo spremni da pustimo osobu koju volimo, jer za sebe bira nešto drugo. Tek kada osvestimo da se bojimo, tek kada prevaziđemo strah, ostaje prostor za ljubav, zrelu i bezuslovnu. Tada je ljubav balans između ja, ti i mi.

Foto: Tumblr

Tada možemo da izađemo iz svojih uloga koje nužno živimo svaki dan: ulogu partnera, majke, oca, deteta, poslovne žene ili čoveka… i hiljadu drugih, svako zna svoje, tek tada smo tu stvarno mi. Tek tada je tu stvarno osoba koju smo birali za sebe, osoba sa kojom smo birali da živimo svoje vrednosti.

Potencijal da upoznaš sebe i drugog, da biraš da rasteš kraj nekog i sa nekim. I imaš izbor da svakoga dana biraš da zaista živiš taj dan. To znači ne na auto-pilotu. Ne da ustaneš, uđeš u svoju ulogu, i proletiš kroz još jedan dan u nedelji, čekajući vikend ili godišnji odmor.

Ne način da podrazumevaš osobu kraj sebe i sve ono što imaš sa njom. Ako si muškarac, nisi je jednom osvojio i završio sa tim. Zato što je ona, naravno, tu i sve to sa njom je datost. Pa si onda iznenađen što tvojoj ženi prija pažnja drugog muškarca. Ako si žena, nije jednom birao tebe i to je sada to, pa si često nezadovoljna i može te boleti glava svakog drugog dana. Onda si ti iznenađena što tvoj muškarac bira ženu koja ne priča mnogo, koja lako može da ga razonodi i kraj koje se može osetiti muškarcem. I eto neprijatnosti. Dodajmo na ovo uobičajene svakodnevne teškoće: neplaćene račune, prehlađenu decu, kuvanje svakog dana, bolesne roditelje ili one koji vole da budu prisutni, komšije, sve one bahate ljude na poslu koje srećemo (pod uslovom da ga imamo)… dodajmo svi, svako za sebe, ono što mu je iz iskustva blisko. Eto još veće neprijatnosti. A sada znamo, niko ne voli da mu je neprijatno. I onda lako osetimo bes. Ili povređenost. Ili ljubomoru. Osećamo anksioznost, strah. Boli nas. Osećamo se iznevereno, izdano. I kako se onda otvoriti za drugu osobu i kako se pustiti ako u iskustvu imamo ovakve stvari? A svi to imamo u iskustvu, na ovaj ili onaj način.

Ne sipaj so na ranu

Postoje određena ponašanja kojima ćemo u našem partnerskom odnosu još više pogoršati stvari, koja će dovesti do gubitka intimnosti, do toga da se osećamo izolovano, usamljeno i nepovezano sa partnerom. Istraživanja, kao i primeri iz prakse, ukazuju na ovo, iako često verujemo da su razlozi za razlaz drugačiji (prevare, razlike među polovima, nedostatak adekvatne komunikacije).

Foto: Beta Wallpaper

Ako ste žena i želite da raskinete svoju vezu sa partnerom, kritikujte ga! Recite mu šta nije dobro uradio i kako je to trebao da uradi. Ako nije uradio uopšte, recite mu da je to morao. Obavezno svaki dan. Kada to radite, potrudite se da zvučite kao mama koja se obraća svom sinu, da bi se on što manje osetio muškarcem. Sigurno posle toga neće moći da se upusti sa vama u strastveni seksualni odnos i sasvim uživa u njemu. Da vam kaže šta je to što ga uzbuđuje. Da vam otvori vrata kada ulazite u restoran. Da vas tretira kao ženu, a ženama je to važno. Da se osećaju ženama pored svojih muškaraca. Ako ga vi ne tretirate kao muškarca, neće ni on vas kao ženu. Možda će negde usput izgubiti erekciju (ako se to desi, opet ga kritikujte). Naravno nije pravilnost, ali ovo je ipak više svojstveno ženama.

Druga stvar, obavezno svaku odbranu pretvorite u napad. Iz doživljaja ugroženosti, budite siloviti i skrenite pažnju na ponašanje ove druge osobe jer, naravno, vi to ne biste uradili tako, da vas ovaj drugi nije naterao na to!

U konfliktnim situacijama, pokažite nepoštovanje i prezir. To je treća stvar koja će vas ubrzano dovesti do razlaza. Ovo može uključivati niz ponašanja: specifičan govor tela i facijalne ekspresije (da “prevrćemo” očima, uzdišemo, koristimo govor tela koji odbacuje partnera) do toga da na zajedljiv način verbalizujemo uvrede, kojima zapravo unižavamo partnera i umanjujemo njegovu vrednost kao ljudskog bića.

I naravno, ako ste muškarac, uvek možete birati da ne reagujete! Isključite se, povucite se. Rečenica koju ćete verovatno u tom trenutku izgovoriti je nešto poput “Ja ne mogu da verujem da ona govori (ili radi) ovo!”, pokušavajući na taj način da se umirite, iako će ovo po pravilu biti praćeno snažnom fizičkom uznemirenošću.

Ružno je lepo

Partnerski odnos je u isto vreme i predivan i užasan. Može nam istovremeno pružiti najuzvišeniji osećaj i najbedniji, kad imamo doživljaj da se davimo u blatu. Možemo osećati ljubav, radost, zadovoljstvo, sreću ali i strah, tugu, očaj, čak ogorčenost i mržnju. I sve to sa jednom osobom. Kako je to moguće?

Odgovor upravo jeste taj da se osećanja menjaju… i po kvalitetu i po intenzitetu. Svi oni mitovi o ljubavi, o gotovom i savršenom partneru, o tome da postoji osoba koja nas sasvim upotpunjuje čineći sa nama celinu, o tome da je ljubav laka i da će takva trajati zauvek su samo mitovi. Kroz jedan partnerski odnos ćemo imati jednako prelepa i jednako preteška iskustva, a sasvim je sigurno da konflikte ne možemo izbeći. Ne možemo izbeći to da ćemo često suprotstavljati perspektive.

Foto: Re di Cuori

Često kada se nađemo u konfliktnim situacijama, najpre bivamo svesni besa koji osećamo i možemo nekad primetiti da taj bes raste. Mnogi smatraju da je bes opasna i destruktivna emocija zato što može dovesti do agresivnosti i nasilja. Ipak, bes je sasvim prirodan i normalan način kojim izražavamo da smo frustrirani, povređeni, iritirani.

Nijedna emocija ustvari, sama po sebi, nije loša. Ako ih imamo takve u iskustvu, a moramo ih imati, ljudi smo, ne znači nužno da će naš odnos postati loš i manje kvalitetan. Svi bismo voleli da izbegnemo neprijatnost, pa tako i da nemamo bolna osećanja. Voleli bismo kada bismo mogli da ih kontrolišemo. Ne tako dobra vest, činiće nam se, je ta da nad svim tim nemamo kontrolu.

Ne možemo kontrolisati svoje unutrašnje događaje. Ne možemo birati da li će nam se neko drugi dopasti dok imamo kraj sebe osobu koju smo birali za sebe (a dopašće nam se, pre ili kasnije). Ne možemo birati da mislimo o lepim stvarima, ako nam u nekom trenutku navire bujica negativnih misli. A ne možemo kontrolisati ni uzbuđenje, telesni nemir, ubrzan puls.

Dobra vest je ta što nam sva ta bolna iskustva i osećanja ne mogu baš ništa (sasvim smo bezbedni) i osim toga imaju svoju svrhu i funkciju. Svaka bolna emocija je za nas informacija šta je to što nam je važno i zašto nam je važno. Uostalom, kako bismo mogli znati šta je lepo, ako nemamo u iskustvu sve ono što nije lepo. Ako sve ovo ne možemo kontrolisati, šta je onda to što možemo?

Biram drugačije

U jednom trenutku je ovde, kroz malu dozu ironije, bilo reči o tome kakva nas ponašanja mogu dovesti do gubitka bliskosti sa partnerom. Ponašanja su uvek manifestacija naših dubokih unutrašnjih zbivanja. Nije lako menjati naučene obrasce ponašanja, ali je svakako moguće. To je zapravo ono jedino što možemo da biramo i nad čim imamo kontrolu.

Uvek možemo da biramo šta ćemo uraditi sa svim onim što osećamo. Prvi korak je svakako taj da ih trebamo biti svesni. Nazvati stvari pravim imenom. Razumeti ih. I onda birati da li ćemo poći za svim tim događajima. Naime, ukoliko u jednom trenutku postanemo svesni da imamo emociju besa prema partneru, možemo osobu vređati, kritikovati, ignorisati, udariti, povrediti na bilo koji način, ali možemo je iskoristiti da razumemo koji je razlog njenog pojavljivanja i šta je na taj način ugroženo u našem sistemu vrednosti.

To jeste važno iz razloga što kratkoročne strategije koje biramo da bismo se u trenutku rasteretili i ispraznili, obično dugoročno ne rade dobro za nas. Ako je za nas jedna od vrednosti upravo partnerski odnos i bliskost, kako onda naše ponašanje kojim drugu osobu unižavamo i povređujemo, ograničavamo ili sputavamo, radi dugoročno dobro za nas (za ono naše mi)?

Foto: cherylbachelder.com

Možda bi se korisnijim moglo činiti da biramo drugačije ponašanje, da u nekom prijatnom trenutku sednemo sa partnerom, kada emocija izgubi na intenzitetu (a izgubiće, jer svaka ima svoj početak, tok i kraj) razmenimo šta je to što nas je u postupku partnera povredilo, uznemirilo i dovelo do toga da se osećamo na određen način. Ali na način da zaista budemo prisutni, da zaista čujemo osobu kraj nas.

Da budemo prisutni, imajući svest o tome šta je to što nam je važno i gde nas i kuda dugoročno vode naše akcije, naša ponašanja. Nekada jeste teško. Ali život nekada jeste težak. Put do svega onoga što nam je važno i vredno nekada jeste bolan i uključuje patnju. Ali isto tako, ako smo ikada pošli za onim što nam je bilo važno, znamo da vredi, znamo da ima smisla!

Budi prisutan

Istraživanja i praksa pokazuju da što je stepen naše psihološke fleksibilnosti veći, to će nam život biti kvalitetniji. Ovo ustvari znači našu sposobnost da se adaptiramo na neku situaciju na način da smo otvoreni, da smo svesni, prisutni u sada i ovde, fokusirani i da biramo ona ponašanja koja su vođena našim vrednostima (ono što mi smatramo da je vredno življenja).

Foto: Colourbox

Preciznije rečeno, razvijajući psihološku fleksibilnost bivaćemo efikasniji u nošenju sa teškim osećanjima, ometajućim, samoodmažućim misaonim procesima i moći ćemo da se fokusiramo i posvetimo onome što radimo tako da gradimo uspešan partnerski odnos.

Ako ovo znamo, svako bolno iskustvo kroz koje prolazimo u partnerskom odnosu je ujedno i mogućnost da učimo i rastemo zajedno. Gotovo da se možete naglas upitati šta je to što iz ovog iskustva mogu dobiti? Kako iz ovog iskustva mogu učiti o praštanju, saosećanju i prihvatanju?!

Ovo je korisno u svakoj fazi odnosa sa partnerom. Bilo da smo na početku, na sredini ili na kraju. Ali ovo je pre svega od značaja za najvažniji odnos – odnos sa samim sobom. Razvijati saosećanje, brižnost i ljubaznost.

Autor: Jelena Jung

Comments

comments