Kako poboljšati samokontrolu

Kategorija: Psihosaveti

samokontrola

“U redu je prepustiti se, ukoliko ćeš znati kako da se vratiš.” – Mik Džeger

Iskušenja vrebaju u mnogim formama – nekad toliko privlačna i omamljujuća, da se čini nemogućim odoleti im – previše hrane, pića ili prepuštanje “srcu” da vodi glavnu reč. Stalno dobijamo instant poruke iz svojih stomaka koji pokušavaju da utiču na um i odrede nam kako ćemo se ponašati.

Jedna on najkorisnijih veština koje, kao ljudska bića imamo, a bez koje napredna civilizacija ne bi mogla ni da postoji, jeste sposobnost da angažujemo svoje više kognitivne funkcije, našu samokontrolu koja će nam pomoći da odolimo iskušenjima. Psiholozi su pronašli snažnu vezu između samokontrole i onoga što nazivamo uspehom: visoko samopoštovanje, bolje interpersonalne veštine, bolji emocionalni odgovori i, možda iznenađujuće, nekoliko nesavršenosti povezane su sa visokim stepenom samokontrole (Tangney et al., 2004).

Ljudi, pošto su to što jesu – samo ljudi, često smatraju da je konstantna borba sa bazičnim potrebama često vrlo teška i dovodi do sloma samokontrole. Međutim, eksperiment koji je nedavno sproveo dr Kentaro Fudžita sa svojim kolegama sa Univerziteta u Ohaju bavio se poboljšanjem samokontrole, odnosno prepoznavanjem njenih formi i toga zašto je ponekad teško održati je.

Tako je dr Fudžita, oslanjajući se na svoju, ali i studije koje su sprovođene tokom nekoliko proteklih decenija, došao do zaključka da su apstraktno mišljenje i psihološka distanca posebno značajni za samokontrolu.

Dokazi da apstraktno mišljenje poboljšava samokontrolu

abstract-thinking-21233167 Nikada neće prestati da nam bude interesantno to kako dve različite osobe mogu imati potpuno drugačije poglede na istu stvar: ono što je za jednog čoveka borac za slobodu, za drugog može biti terorista. Ali, način na koji vidimo druge ljude ili događaje nije nepromenljiv. Dr Fudžita i saradnici istraživali su ideju o tome da jednostavne izmene u načinu na koji konstruišemo svet i događaje mogu imati direktnog uticaja na samokontrolu. Oni su pošli od pretpostavke da, što je mišljenje apstraktnije i što je perspektiva šira, to će samokontrola biti efikasnija.

U svom ustraživanju, koje je objavljeno u “Žurnalu psihologije ličnosti i socijalne psihologije”, Fudžita i saradnici (2006) u nizu eksperimenta testirali su ideju da je samokontrola pod uticajem toga kako konstruišemo i interpretiramo događaje. Problem za ove istraživače bio je u manipulaciji određenih aspekata ljudskih apstraktnih konstrukata kojih oni nisu bili svesni, što je uključivalo određen stepen obmane.

U jednoj od studija (Fujita et al., 2006), učesnicima u istraživanju rečeno je da će učestvovati u dva odvojena eksperimenta – jednom koje je povezano za ispitivanjem ličnosti i u studentskom istraživanju. Ovo je, zapravo, bila samo fasada, s obzirom da su dva dela eksperimenta bila osmišljena tako da budu povezana.

Eksperimentatori su navodno studentsko istraživanje upotrebili kao paravan za manipulaciju nivoa apstrakcije koji se koristi u kreiranju konstrukata. Tako su ispitanici pozvani da misle na visokoapstraktnom nivou (na primer, da zamisle čitavu šumu) i na niskoapstraktnom nivou (tj. konkretnom – da zamišljaju pojedinačna drveća). To su postigli tako što su ispitanicima dali zadatak da misle o nivoima svog fizičkog zdravlja, ali na dva načina:

na visoko apstraktnom nivou ispitanici su popunjavali dijagram koji ih je ohrabrivao da misle o tome zašto im je važno da budu zdravi. Oni su davali odgovore poput: “Da budem dobar u školi.” To ih je navelo da misle više na ciljeve, a manje na sredstva – odnosno na ultimativnu svrhu dobrog zdravlja.

na nisko apstraktnom nivou, za razliku od prethodne grupe, ispitanici su mislili o tome kako postići dobro zdravlje. Oni su davali odgovore koji su uključivali, na primer, rekreaciju. Drugim rečima, oni su se više fokusirali na sredstva, odnosno na realan proces, a manje na cilj.

handgripPre ove manipulacije nivoom apstraktnosti, u studijama za koje su mislili da su odvojene, učesnicima je rečeno da je njihova ličnost psihološki testirana kroz držanje “stiskača” za ruke (engl. “handgrip”). On je bio dizajniran tako da bude teško stisnuti ga, ali ispitanicima je rečeno da ga drže stisnutim što je moguće duže. Time su oni obezbedili osnovnu meru jačine svog stiska.

Nakon manipluacije nivoom apstraktnosti, ispitanicima su za ruku bile prikačene lažne elektrode i rečeno im je da se njihova ličnost može izmeriti ponovnim snažnim držanjem “stiskača”. Međutim, ovoga puta, rečeno im je i da će njihova ličnost biti preciznije izmerena dužim držanjem sprave. Pitanje koje su istraživači sebi postavili bilo je: koliko dugo će ispitanici moći da zaborave na privremenu neprijatnost koja nastaje tokom držanja “stiskača” onda kada im je rečeno da je cilj kojim su vođeni merenje njihove sopstvene ličnosti?

Rezultati su potvrdili sumnje Fudžite i saradnika. Oni su pokazali da oni ispitanici koji su imali niži nivo apstraktnosti u kreiranju svojih konstrukata (tj. oni koji su mislili više na sredstvo, a manje na cilj) su držali “stiskač” u proseku 4.9 sekundi kraće u odnosu na vreme koje su postigli pri uzimanju osnovnih mera (prvo merenje dužine stiskanja sprave).

Za razliku od njih, oni koji su bili usmereni na visoku apstraktnost, držali su “stiskač” za oko 11.1 sekundu duže u odnosu na prvo merenje. Mišljenje ispitanika o ciljevima pokazalo je značajan uticaj na to koliko dugo su držali spravu. Oni ispitanici koji su bili usmereni na visokoapstraktno mišljenje, pokazali su veću samokonstrolu tokom neprijatnosti izazvane stiskanjem, kako bi dobili što preciznije profile svojih ličnosti.

Pored ovog eksperimenta, Fudžita i saradnici (2006) sprovodili su i druge studije u kojima su koristili različite mere samokontrole, kao i različite metode podsticanja nisko i visokoapstraktnog mišljenja. I u ostalim studijama dobili su slične rezultate: ljudi sa visokim nivoom apstraktnog mišljenja dosledno su:

Češće odolevali iskušenju ili trenutnom zadovoljstvu. Spremni su da više ulažu ili uče o svom zdravstvenom stanju.

Ređe pozitivno ocenjivali iskušenja kao što su televizija i pivo.

Kako ličnost i situacija utiču na samokontrolu

samokontrola 2Na samokontrolu ne utiče samo to kako mislimo u određenim trenucima – to bi bilo previše jednostavno. Svako od nas razvio je samokontrolu do određenog stepena: nekim ljudima je lako da se odupru iskušenju, dok su drugi u većoj meri vođeni impulsima i samonagrađivanjem. Do određene mere, svako od nas prihvata svoju početnu poziciju kada je u pitanju raspon ponašanja koji uključuje samokontrolu i sa tim živimo najbolje što umemo.

Iako neki ljudi imaju izuzetno visok ili nizak nivo samokontrole, 2/3 nas pozicionirano je negde između ta dva ekstrema: nekada nam je lako da odolimo, a nekada ne. Prirodno, sama situacija ima ogroman uticaj na to koliko možemo da se oslonimo na sopstvenu samokontrolu. Jedna od jako bitnih stvari u vezi sa samokontrolom koju su psiholozi ispitivali jeste “psihološka distanca”.

Istraživači su otkrili da je ljudima mnogo lakše da donesu one odluke koje demonstriraju njihovu samokontrolu onda kada misle o događajima koji su vremenski udaljeniji, na primer – koliko će upražnjavati rekreaciju iduće nedelje ili šta će jesti sutra (Fujita, 2008). Isto tako, oni donose mnogo disciplinovanije odluke kada su u pitanju drugi ljudi, nego oni sami. Implicitno, vode se maksimom: uradi ono što ti ja kažem, ne ono što ja radim.

Nije teško videti povezanost između ideje psihološke distance i visokog nivoa apstrakcije. Oba ističu ideju da što je više psihološke i apstraktne distance koja postoji između nas samih i određene odluke ili događaja, to jest – da što smo više u stanju da mislimo na apstraktan način – možemo imati više samokontrole. Reč je o razvijanju posebnog tipa objektivnosti.

Kako poboljšati samokontrolu

U studijama Fudžite i saradnika (2006), ali i drugih sličnih nalaza do kojih je došao sam Fudžita (2008), sugeriše se da se samokontrola može poboljšati sledećim načinima mišljenja:

Globalna obrada – podrazumeva fokusiranje pre na šumu nego na drveće: uvid u širu sliku i naše pojedinačne akcije kao samo jedan deo glavnog plana ili svrhe. Na primer, neko ko pokušava zdravije da se hrani trebalo bi da se fokusira na svoj ultimativni cilj i to kako svaka pojedinačna odluka o tome šta jesti doprinosi (ili odmaže) postizanju tog cilja.

imagesApstraktno rezonovanje – što uključuje pokušaje da izbegnemo razmatranje specifičnih detalja situacije u korist mišljenja o tome kako će se naše akcije uklopiti u kompletan okvir ili – u prevodu – biti filozof! Neko ko pokušava da doda nešto samokontrole svom režimu vežbanja može manje misliti o detaljima samih vežbi, a više o apstraktnoj viziji svog idealnog fizičkog selfa ili o tome kako vežbanje obezbeđuje vreme tokom kog možemo povezati svoje telo i um.

Kategorizacija visokog nivoa – odnosno, mišljenje o pojmovima koji su na visokom nivou apstrakcije pre nego o pojedinačnim primerima. Svaki dugoročan projekat, bilo da je u pitanju posao, akademsko postignuće ili bilo koja delatnost u kojoj se lako možemo omesti tako što ćemo se previše fokusirati na sitnice svakodnevnih događaja i zaboraviti naš ultimativni cilj. Konceptualno kategorisanje zadataka ili projekata može doprineti tome da zadržimo svoju pažnju i postignemo bolju samodisciplinu.

Ovo su samo neki od primera konkretnih slučajeva, ali sa malo kreativnosti, isti principi mogu se primeniti na mnogo situacija u kojima je samokontrola neophodna. Tri pomenuta načina mišljenja su različiti načini da se, u principu, kaže ista stvar: izbegavajmo da mislimo lokalno i specifično i umesto toga vežbajmo da mislimo globalno, objektivno i apstraktno – i na dobrom smo putu da poboljšamo svoju samokontrolu.

Izvor: Psy blog
Prevod i adaptacija: Ina Poljak

Comments

comments

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.