Tiranija nad time da bi trebalo da smo fizički aktivni samo da bismo bili mršavi uspela je da dovede do toga da vežbanje ne vidimo kao aktivnost koja će dovesti do toga da se osećamo dobro sa sobom i da se na konstruktivan način povežemo sa sopstvenim telom.
Za mnoge od nas, usmerenost na transformisanje toga kako naša tela izgledaju je iz vežbanja odstranilo zadovoljstvo; ali, kada radvojimo fizičku aktivnost od cilja da se smrša, onda možemo obnoviti svoju vezu sa vežbanjem, kao i sa sopstvenim telom.
Kako to možemo postići? Evo četiri načina na koja možemo podstaći povezivanje sa sopstvenim telom.
Izbegavajmo samopodsticanje problematičnog odnosa između vežbanja i hrane.
Preporučljivo je mentalno razdvojiti ishranu od vežbanja. Trebalo bi sebi da dozvolimo da uživamo u obroku, nezavisno od broja kalorija koje smo tog dana sagoreli. Usmerenost na kalorije interferira sa osluškivanjem sopstvenog tela i podstiče praćenje ideala mršavosti. Ako smo gladni ili žudimo za nekom hranom, ne moramo da vežbamo da bismo je „zaslužili”.
Evo primera misli koje povezuju hranu i vežbanje na negativan način.
- „Moram da „odradim” ovu poslasticu, čak i ako sam iscrpljen.”
- „Danas nisam vežbala, znači ne smem da pojedem ovaj kolač.”
- „Otići ću na trening, kako bih mogao da uživam u ručku.”
- „Previše sam pojela juče i sad to moram da „odradim” na treningu.”
Naučimo da slušamo svoje telo.
Naša tela imaju prirodnu potrebu da se kreću. Samo pogledajte decu, pre nego što postanu svesna svojih tela – ona uživaju u fizičkoj aktivnosti. Ako teramo sebe da vežbamo u vreme kada znamo da će nam to biti neprijatno, onda podstičemo ideju da je vežbanje neprijatna aktivnost.
Davanje dozvole sebi da uzmemo slobodne dane od vežbanja i za odmor na jednostavan način ukazuje poštovanje našim telima. Još važnije, ignorisanje potrebe tela da se odmori povećava rizik da se povredimo.
Postoje, svakako, neke aktivnosti koje od nas mogu zahtevati da odemo dalje nego što smo spremni. Zato je važno razdvojiti istrajno vežbanje od samokažnjavanje.
Fokusirajmo se na dobiti od vežbanja, a ne na mršavljenje.
Evo nekoliko primera:
- „Ako sam pod stresom, opustiću se tako što ću otići u šetnju.”
- „Osećam se osnaženo kad dižem tegove.”
- „Odvešću decu na vožnju biciklom, to će biti lep način da provedemo vreme zajedno.”
- „Besnan sam i želim da udaram u zid, ali ću umesto toga otići na boks.”
- „Uživam u muzici tokom časa plesa, to je odličan način da provedem sat vremena.”
Svi oni kojima su tipični treninzi u teretani ili fitnes centru neprivlačni, mogu da razmotre aktivnosti koje su povezane sa drugačijim ciljevima. Na primer, znam osobu kojoj je teško da meditira, ali tokom plivanja u bazenu uspe da podstakne svoj um da luta. Ili osoba koja ide na penjanje kako bi pružila izazov telu i umu istovremeno. Dok osmišljava strategiju da se popne uza zid, koristi snagu svog tela da izvrši osmišljeno. Takođe, ona uživa i u druženju sa drugim penjačima.
Uživajmo u svojim aktivnostima
Nekoliko studija ukazuje na to da ćemo se radije posvetiti aktivnostima koje su nam zabavne i podstiču doživljaj zadovoljstva. Ne moramo da idemo u teretanu, ne moramo čak ni da nosimo odeću za trening, kako bismo uživali u vežbanju. Nešto tako jednostavno kao što je plesanje uz omiljenu muziku kod kuće može biti sjajna fizička aktivnost!
Svest o tome kako se naše telo oseća određenog dana je ključna za uživanje u fizičkoj aktivnosti.
Odvezivanje ideje vežbanja od ishrane povećava naše zadovoljstvo u obe ove aktivnosti. Vežbanje bi trebalo da bude zabavan način da proširimo spektar svojih aktivnosti, a ne način da prisilimo svoje telo da se povinuje kulturološkim idealima.
Autor: The Contemporary Psychoanalysis Group Izvor: Psychology Today Prevod i adaptacija: Ina Borenović
