Inspiracija neće doći sama; ona se hrani radom

Kategorija: Psihosaveti

Kada je pred nama neki zadatak koji zahteva kreativnost, skloni smo da čekamo da dobijemo inspiraciju. Kao da je ona neki neuhvatljivi, nevidljivi entitet bez čijeg prisustva će sav rad biti uzaludan. Istina je i to da ponekad tu mističnu inspiraciju koristimo kao izgovor za prokrastinaciju. Jednostavno, nema inspiracije, pa ne moramo ni da radimo.

Svako ko se bavi poslom koji zahteva određenu vrstu i dozu kreativnosti, a samim tim i inspiraciju, zna da je čekanje da se ona spontano javi loša strategija. I ne samo da je loša, već može biti prilično i štetna. Jer, šta ćemo ako se inspiracija ne pojavi sve do isteka roka koji imamo? Pošto ne možemo uticati na to kad će ona da se javi, onda valja nešto činiti i kada je nema.

Kada su snimali svoj čuveni TV serijal „Leteći cirkus Monti Pajtona”, čuveni Pajtonovci radili su u BBC-u, sa radnim vremenom od 9 do 17 časova. Čak i ovakav tim imao je radno vreme, što znači da je njihova inspiracija morala biti baš obazriva i precizna. A sasvim je sigurno da im inspiracije nije nedostajalo… Nešto se tu ne uklapa.

Kada sam počela da se profesionalno bavim pisanjem, bila sam uverena da je za to isto neophodna inspiracija. A onda mi je postalo jasno da sama od sebe ipak neće doći, već da je ono što radim kako bi se ona desila zapravo najvažnije. Samim tim se na nju ne vredi od starta oslanjati. Da zapravo moram da se upoznam sa idejom koju imam, da napravim njen koncept i da onda pustim da se ona neko vreme „krčka”. Kada osetim da je taj proces gotov, samo bih se vratila na koncept i popunila ga onim što je delovalo kao inspiracija, a zapravo je bio ishod tog „krčkanja”. Tada mi je postalo jasno da je čekanje inspiracije zabluda, tačnije – izgovor, pa sam otkrila na koji način se on može podstaći. A to je – rad.

Ako ne radimo ništa i čekamo da nas inspiracija „pogodi”, onda rizikujemo da se ona javi prekasno – ako se uopšte i javi. Ako ipak radimo na onome što nam je zadatak, čak i ako smatramo da nismo inspirisani, zapravo stvaramo tlo da inspiracija bude ta koja će nam pomoći da kompletiramo zadatak.

Kako bi do inspiracije došlo, valja poznavati faze kreativnog procesa. Prema Kaufmanu (2009), postoje četiri faze kreativnog procesa. To su:

Faza 1: Priprema

Sve ono što činimo pre nego što se posvetimo realizovanju neke ideje, a to je traženje informacija, njihova sistematizacija, pravljenje strukture ili koncepta spada u zapravo najvažniju fazu – pripremu. U ovoj fazi, mozak je okupiran fokusiranjem i posvećivanjem pažnje, procenjivanjem i planiranjem u skladu sa prikupljenim informacijama.

Faza 2: Inkubacija

U ovoj veoma važnoj fazi često nismo primarno fokusirani na zadatak, već se on odvija paralelno sa drugim procesima u našem umu. Ona se odvija dok, na primer, šetamo ili kadgod ne mislimo aktivno na ideju. Istraživanja kažu da je puštanje uma da luta ključno za uspešnost ove faze.

Faza 3: Iluminacija

Treća faza kreativnog procesa poznata je i kao „Eureka!”, što otkriva njenu suštinu: u njoj se događa trenutak u kom se automatski i nesvesno povezuju različiti elementi ideje i dolaze do naše svesti. To je onaj „Aha” trenutak kada nam je naglo sinulo, kad se upalila sijalica ili kada smo doživeli famoznu inspiraciju.

Faza 4: Proveravanje

Fazom iluminacije ne završava se kreativni proces, već postoji i još jedna faza u kojoj na scenu stupa kritičko mišljenje kom se podvrgava ideja. To je ono kada se vraćamo i prepravljamo tekst ili nešto što smo napravili i imamo, ako smo skloni perfekcionizmu, doživljaj da možemo prepravljati do besvesti. Baš zbog toga mnoge dobre ideje ne ugledaju svetlost dana – zato što su preagresivno i previše kritički bile podvrgnute proveravanju.

Sada vidimo da se mnogo toga odvija pre nego što dođe do onoga što bismo nazvali momentom inspiracije. U tom kontekstu, najveća je važnost pripreme, pa tu na scenu, dok ne dođe željno čekana inspiracija, stupa disciplina. Faza pripreme je faza u kojoj se bavimo idejom ili rešavanjem problema koji imamo sa detektivskog stanovišta: pokušavamo da dobijemo što više informacija koje su nam potrebne, pravimo planove i koncepte i pokušavamo svakom bitnom elementu da pronađemo mesto. Tako nastaje prvi obris strukture, koji se kasnije može menjati, ali on služi kao nešto na šta se ceo zadatak oslanja i ne zahteva nikakvu inspiraciju već naprotiv, zahteva da se istraži, zapiše i posloži.

Kada se faza pripreme izvede kako treba, onda može biti dozvoljeno „tražiti inspiraciju” gledajući videe sa mačkama na YouTube-u. Međutim, ako se ovo uradi pre pripreme ili, još gore, umesto pripreme, onda je sledećoj fazi gotovo nemoguće da se odvija, što znači da nam je rok sve bliži, a inspiracije neće biti. Prosto, ako je nismo nahranili, zašto onda očekujemo da nam ona nešto isporuči?

Kada je priprema izvedena kako treba, u sledećoj fazi naš mozak zapravo obavlja svoj fantastični posao. Dok se mi sa više ili manje pažnje usmeravamo na druge stvari, on marljivo vrti točkiće i zupčanike u pozadini našeg uma (naravno da nisu točkići i zupčanici već neuroni i sinapse, ali prvi opis je slikovitiji, zar ne?) i na taj način obrađuje ideju koja je analizirana u fazi pripreme. I zato ovaj proces ne moramo ometati aktivnim bavljenjem tom temom, jer će to naš mozak na nesvesnom nivou već uraditi za nas. Eto kome treba uputiti zasluge za inspiraciju!

Posle toga dolazi čuveni momenat eureke i to je zapravo inspiracija. Došla je jer smo je nahranili informacijama i dalje je stvar preuzeo naš mozak. Ako smo dobro izveli fazu pripreme, onda je disciplina zaista poslužila kao gorivo za inspiraciju. Isti taj mozak vodiće i fazu proveravanja, tako da će se ideja pretresti dovoljan broj puta da se prihvati kao istinsko čedo inspiracije.

I zato, kadgod nam se čini da nemamo inspiraciju i da nam jednostavno „nije trenutak” da započinjemo posao kome rok teče svake sekunde, po sredi je zapravo lenjost ili nepoznavanje faza kreativnog procesa. Zato, ako ih poznajemo, imamo tu moć da sami utičemo na svoje kreativne procese. Zar to nije moćno?

Reference: Kaufman, J. C. (2009). Creativity 101. New York: Springer.
Autor: Ina Borenović

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *