Intuicija nas prati svakodnevno, kako bi obezbedila odgovore na različita pitanja koja se javljaju u našim životima. Izađemo iz kuće dok sija sunce, i nešto nas natera da se vratimo unutra i ipak uzmemo kišobran. Gledamo bokserski meč i već na samom početku slutimo da će pobediti bokser iz našeg kraja. Nakon 60 sekundi intervjuisanja kandidata za posao, jednostavno znamo da se i pored oblaka sumnje koji nam visi iznad glave, pred nama nalazi onaj pravi.
Iako stare narodne poslovice nalažu da treba „verovati šestom čulu”, ljudi koji umeju da donesu pravu odluku znaju da stvari nisu baš tako jednostavne. Naravno, postoje slučajevi kada nas intuicija navede na pravi put, ali postoje slučajevi i kada nas navede na pogrešan. Pitanje je – kako uočiti razliku?
Kako bismo odgovorili na ovo pitanje, moramo prvo razotkriti misteriju koja dolazi sa intuicijom i razumeti način na koji ona funkcioniše. Saznaćemo da je proces koji nam donosi osećaj intuicije, samo prividno jednostavan i sirov, ali da je zapravo izuzetno složen i sofisticiran.
Razumevanje intuicije
U filmu iz „Terminator” iz 1984, Arnold Švarceneger glumi kiborga iz post-apokaliptičke, distopijske budućnosti koji je poslat u prošlost kako bi ubio Saru Konor, ženu čiji će sin jednoga dana postati vođa pokreta protiv mašina. U nekoliko navrata, prikazan nam je način na koji Terminator vidi svet: kao da gleda kroz objektiv visoko napredne DSLR kamere.
Mala kockica, koja ima ulogu da fokusira objekte, vijuga vizuelnim poljem, skenirajući okolinu i pokušavajući da prepozna okruženje: ljude, stvari, situacije. Kada je objekat prepoznat, izvršavaju se brze analize koje za rezultat daju podatke o tom objektu (na primer, veličinu, udaljenost, prijatetelja ili neprijatelja) – podaci se pojavljuju na Terminatorovom vizuelnom polju, pomažući mu da donese odluku i da upravlja svojim postupcima u okruženju.
„Terminator” je trebalo da nam ponudi uvid u daleku budućnost, gde mašine, čak i ljudi, pomoću veštačke inteligencije ili izmenjene stvarnosti, možda stvarno imaju ovakve napredne senzorne kapacitete.
Ali na neki način, ljudi su oduvek bili opremljeni vizuelnom moći kakvu poseduje Terminator. Naša intuicija deluje na gotovo isti način.
Slično Terminatoru, ljudi neprestano skeniraju svoje okruženje, pokušavajući da detektuju poznate situacije. Pre neki dan, dok sam hodao ulicama usred Menhetna, pažnju mi je skrenuo visoki čovek u daljini, okrenut meni dok se smeje i maše. Nisam ga prepoznao, ali suptilan osećaj opasnosti javio se u ovoj situaciji. Došlo je do rapidnog prepoznavanja, a da ga nisam bio ni svestan, i baš kao kod Terminatora, ubrzo sam dobio rezultate. Da budemo precizniji, kao što Geri Klajn objašnjava u svojoj knjizi „Izvori moći”, četiri vrste informacija:
1. Relevantni znakovi
Kada detektujemo poznatu situaciju, često nam treba nešto više informacija da bismo shvatili šta ona znači. Intuicija nam tu olakšava posao tako što u million različitih stimulusa uspevamo da se fokusiramo na one relevantne, određene stimuluse kojima posvećujemo posebnu pažnju.
U mom slučaju, pažnju je skrenula njegova odeća. Da li osoba koja mi maše nosi brendiranu majicu ili je na njoj logo neprofitne organizacije? Zašto nosi fasciklu u ruci?
2. Očekivanja
Intuicija takođe odgovara na pitanje: Šta mogu da očekujem u ovoj već poznatoj situaciji? Ja sam dobio tri odgovora:
- Zaustavljanje — Budi spreman na to da će te ova osoba zaustaviti nasred ulice, i tražiti minut tvog vremena.
- Konverzacija — Znaj da će se taj jedan minut ubrzo pretvoriti u 15, dok bude pokušavao da te što bolje upozna sa svrhom njegovog rada – borba za prava životinja, klimatske promene, kontrola posedovanja oružja, itd.
- Pitanje — Budi svestan da će ti tražiti novac kako bi mu pomogao da ispuni svoj cilj. (U plemenite svrhe, naravno, svestan da je možda odabrao pogrešan trenutak da ga traži, jer pita nasred ulice dok ti samo želiš da stigneš tamo gde si već krenuo.)
3. Prihvatljiv cilj
U datoj situaciji, intuicija nas obaveštava o mogućim prihvatljivim ciljevima i opcijama koje imamo. U mom slučaju, cilj je bio jednostavan: izbegni tog čoveka kako god znaš i umeš.
4. Tipične akcije
Na kraju, intuicija nam predlaže šta sve možemo uraditi. Za mene, postojale su tri moguće opcije: spusti pogled, pretvaraj se da uopšte nisi primetio čoveka i nastavi da hodaš. Druga stvar koju sam mogao uraditi jeste da se pretvaram da telefoniram i da sam se uživeo u razgovor. Ili treća, možda najbezbednija opcija, pređi na drugu stranu ulice i izgubi se u daljini, pre nego što on dobije šansu da te stigne.
Naravno, za razliku od Terminatora, ove informacije nama ne dolaze vizuelno, već u obliku nekog predosećaja. Ali, odakle te informacije uopšte dolaze?
Odakle nam dolaze takve informacije? Poklapanje šablona
Intuicija nastaje na osnovu šablona koji već posedujemo u našem iskustvu. Od trenutka kada smo se rodili, konstatno tragamo za pravilnostima u našoj okolini. Primetimo da su dva i dva uvek četiri. Primetimo da su one životinje sa dugim vratovima i tačkama po telu uvek nazivane žirafama. Naučimo da svaki put kada nam neko kaže „moramo da pričamo” – bilo da to čujemo od našeg supružnika, šefa ili prijatelja – verovatno nećemo čuti dobre vesti. U mom slučaju, zahvaljujući nekolikocini naporno dugih razgovora, naučio sam da kada stranac sa fasciklom i osmehom na licu maše iz daljine, najverovatnije želi moj novac.
Kada se jednom identifikuju ovi šabloni, oni se smeštaju u našu dugoročnu memoriju. Čak i ako sada previše pojednostavim stvari, poznate situacije možemo smestiti u izuzetno obiman eksel fajl. U levim kolumnama zamislite šablone, pravilnosti koje su uvek prisutne u određenim poznatim situacijama. U desnim kolumnama smešteni su delovi različitih situacija – očekivanja, povezanih znakova, najverovatnijih ishoda, tipičnih akcija – a naučili smo da sve njih povežemo sa određenim šablonima.
Sledeći put kada detektujemo neki od ovih šablona (ili neke njima slične) naš mozak nađe onaj eksel fajl i uruči nam sve postojeće informacije.
Sada kada razumemo odakle nam sve te informacije dolaze, možemo sebi postaviti glavno pitanje: Kada se na njih možemo osloniti?
Danijel Kaneman i Geri Klajn, istraživači koji su se ovoj temi izuzetno posvetili, u radu zvanom „Uslovi za intuitivnu ekspertizu” zaključili su da se odgovor ne sadrži u samoj intuiciji. Kako to Kaneman kaže, „Intuicija dolazi kao iluzija validnosti: subjektivan osećaj istine koji često ume da navede na pogrešan i opasan put.”
Da bismo to izbegli, moramo proceniti koliko je intuicija pouzdana, stoga moramo evaluirati osobu kojoj se intuicija javila, kao i okruženje u kojoj se ta osoba nalazi. To možemo postići tako što postavimo dva presudna pitanja:
Koliko kvalitetnog iskustva zapravo imaš?
Da bismo verovali svojoj intuiciji, moramo imati dosta iskustva. Naša intuicija je dobra onoliko koliko se podataka nalazi u našem eksel fajlu. Stoga, dovoljno iskustva i vežbe je neophodno kako bi naša baza podataka bila verodostojna.
Profesionalni poker igrač sa decenijom iskustva verovatno poseduje dovoljno pokušaja i pogrešaka u svojoj bazi podataka, te zna kako izgleda dobitna kombinacija karata. Kada zaviri u svoje karte i odmah ga preplavi osećaj radosti i uzbuđenosti, dovoljno je kompetentan da ga shvati za ozbiljno.
Sa druge strane, početnik sa tek oko pedeset odigranih partija samo zavarava sebe ukoliko misli da je dovoljno uvežban kao i profesionalni igrač. On ima pravo kada sumnja u svoju intuiciju.
Ali kao što je kvantitet bitan kako bi se razvila pouzdana intuicija, toliko je bitan i kvalitet. Visoko kvalitetna iskustva jedna su od najboljih stvari za razvijanje intuicije kojoj možemo da verujemo. Promišljeno vežbanje nije isto kao i učenje napamet – ono uključuje konstantno prilagođavanje na povratnu informaciju koju dobijamo.
Ovo prilagođavanje je kritičko, jer šabloni koje prepoznajemo često su prikaz samo jedne situacije. Povratna informacija koju dobijemo nas usmerava da preispitamo šablone na odgovarajući način.
Na primer, savetnik za prijem u obrazovne institucije koji pažljivo prati svoje klijente, u mogućnosti je da testira svoje pretpostavke i uči iz svojih grešaka. Nakon dugotrajnog preispitivanja svojih šablona iz dugoročne memorije, on razvija preciznu intuiciju. Stoga, kada pogleda vaš uspeh iz srednje škole i kaže vam da imate veoma dobre šanse da budete primljeni na željeni koledž, verujte mu.
Savetnik za prijem koji se ne zamara detaljnim proučavanjem svojih klijenata, nikad ne sazna koliko je puta zapravo pogrešio. Iako možda poseduje mnogobrojne šablone, bez povratne informacije o tome da li su njegove procene tačne ili pogrešne, velika je verovatnoća da njegovi šabloni sadrže dosta grešaka. Kada vam kaže da na Jejlu samo čekaju vas, počnite polako da pravite listu drugih univerziteta.
Ali čak i posle zaista kvalitetnih i brojnih uvežbavanja, postoji još jedno pitanje, čiji odgovor zapravo određuje validnost intuicije. Ovo ne zavisi toliko od čoveka, koliko zavisi od toga čime se on bavi.
Da li je okruženje u kojem se nalazim dovoljno validno?
Sva praksa ovog sveta ne znači ništa za validnost vaše intuicije, ukoliko se ne dešava u okruženju koje Kaneman i Klajn nazivaju visoko validnim. Visoko validno okruženje jeste ono sa dovoljno pravilnosti koje odgovaraju prirodi situacije. Drugim rečima, ova okruženja su predvidiva u pravom smislu te reči: moguće ih je predvideti.
Kaneman i Klajn ističu da se u visoko validnim okruženjima nalazi nešto što nazivaju vatrogascima. Pre nego što se zgrada koja gori sruši, postojaće određeni znakovi koji će ukazivati na to – izgled, zvukovi, miris, i tome slično. Iskusni vatrogasci će primetiti te znakove i na vreme izbeći smrtnu opasnost.
Sa druge strane, lovci na talente pokušavaju da pronađu sledeću Vitni Hjuston koja se najverovatnije nalazi u nisko validirajućem okruženju. Kada album nekog izvođača postane platinasti, da li je pre toga bilo ikakvih znakova da će taj izvođač postati zvezda? Malo je verovatno. Muzičko tržište je kompleksno i nepredvidivo. Do komercijalnog uspeha često dovode brojni faktori, poput pravog tajminga i, nejčešće, sreće.
Ali to nas ipak ne sprečava da budemo opsednuti šablonima koje posedujemo. Iskusan lovac na talente, nakon višegodišnjeg iskustva, može primetiti da je određeni broj mladih umetnika koji imaju zelene oči i tetovaže na vratu, postigao vrtoglavi uspeh nekim svojim delom. Nesvesno, jedno povezuje sa drugim. Sledeći put kada uoči osobu koja se u njegov šablon uklapa, može dobiti osećaj da je ona predodređena za uspeh. Ali ta intuicija zasnovana je na lažnom šablonu. Ona ne zavisi toliko od lovca na talente, koliko zavisi od okoline u kojoj se on nalazi.
Prihvatite da se u svoje iskustvo možete uzdati samo delimično
Kada sebi dovoljno puta postavite sledeća dva pitanja — „Da li sam dovoljno uvežban?”, „Da li je okruženje visoko validno?” — dobićete jasan šablon. U nekim domenima kojima se bavimo, odgovor je potvrdan na oba pitanja, ali u nekim drugim domenima, „Ne” je odgovor na bar jedno.
Bilo bi odlično kada bi svi eksperti znali da li je njihova intuicija pouzdana ili ne; nažalost, stvari nisu tako jednostavne. Zato, Kaneman i Klajn predstavljaju pravilo koje nazivaju delimičnom ekspertizom – to znači da se u nekim domenima možemo osloniti na naše iskustvo, ali u nekim ne.
Na primer, revizori imaju dosta iskustva u potraživanju računa, ali ne toliko kada se radi o uočavanju malverizacije. Stoga, na svoju intuiciju bi trebalo više da se oslone u prvom slučaju nego u drugom.
Meteorolozi imaju više iskustva kada se radi o prognoziranju kiše nego o prognoziranju leda. Zato bismo pre trebali da im verujemo kada najave pljusak, nego kada najave led.
Većina ljudi ima dosta iskustva kada se radi o procenjivanju emocionalnih stanja ljudi koje poznaju dugi niz godina, ali ne toliko kada se radi o ljudima koje vide prvi put. Zato bi trebalo više da veruju svojoj intuiciji kada se radi o emocionalnim stanjima njihovih prijatelja nego stranaca.
Analiziranje u kojim domenima možemo verovati sopstvenoj intuiciji, a u kojim ne možemo, nije lak proces. Ključno je znati doneti pravu odluku, a za to je potrebno razumevanje granica sopstvenih iskustava.
* * *
Intuicija je veoma sofisticiran proces. Primetimo šablone u našim prethodnim iskustvima, povezujemo ih sa različitim informacijama i skladištimo ih u našu dugoročnu memoriju, a zatim se opet pozivamo na njih kada određene znakove ponovo primetimo u našem okruženju.
Kada možemo verovati tim informacijama? Kada se nalazimo u visoko validirajućem okruženju i kada imamo dovoljno iskustva da znamo da su ti šabloni ispravni.
Ovo znači da je vrlo verovatno da je naša intuicija pouzdana u određenim domenima, ali ne i u nekim drugim. Mislite o intuiciji kao o kompasu, a o svetu kao o ogromnom prostranstvu sa poljima visoke magnetne rezonance. Kompas je neupotrebljiv na određenim područjima, ometaju ga magnetne sile, pa navodi na pogrešan put. Jedan od glavnih zadataka kao eksperata, jeste da nacrtamo sebi mapu, i samo tada ćemo znati kada se kompasu može verovati, a kada je potrebno odložiti ga po strani.
Autor: Al Pitampali Izvor: Psychology Today Prevod i adaptacija: Vanja Ostojić
