Koliko puta ste se zatekli u situaciji da osećate snažnu socijalnu anksioznost? Koliko puta ste imali potrebu da vas drugi prihvate, uvaže, čuju i vide? Koliko puta ste želeli da vam neko kaže da mu se dopadate, da ste mu lepi, privlačni, interesantni ili zabavni? Koliko puta ste od ljudi od kojih ste najviše želeli odobravanje i prihvatanje to i dobili?
Ako ste među onima koji su to dobili bez velikog truda, prosto bivajući to što jeste, blago vama.
Mi ostali smo često ostali praznih ruku i uloženog velikog truda oko dobijanja naklonosti, pa makar i doživljaja da smo viđeni od onoga preko puta nas.
Tragajući za odobravanjem, često nam je fokus na tome da se mi nekome dopadnemo. Vodimo računa šta ćemo reći, kako ćemo se ponašati, obući, kako ćemo se kretati, hoćemo li biti dovoljno zgodni, lepi, fit, kul, bogati, uspešni, veseli, chill, i tome slično.
I onda se zapitaš: koliko ja truda ulažem da ti se dopadnem, a zapravo, ne znam ni ko si ti, ni da li mi se sviđaš?
Koliko puta ste pitali sebe, pred svim tim ljudima za koje ste mislili da niste dovoljno dobri, da li se ti MENI dopadaš? Da li si ti meni zanimljiv, da li si zabavan? Kako je meni u mojoj koži kada si ti blizu mene? Kako se ja osećam u vezi sebe kada provodim vreme sa tobom? Da li naše vreme na bilo koji način obogaćuje moj trenutak, ovaj sada i ovde? Jesam li pametniji, bolji čovek, posle vremena sa tobom.
Oči služe da se njima gleda
Ja se ne zalažem za pumpanje egocentrizma, po principu „A sad malo ja”, već samo za promenu fokusa. Oči su u socijalnoj anksioznosti usmerene na nas same, kakav ja sam ja u tvojim očima. To jest, kakav mislim da sam ja u tvojim očima, pa daj da to naštimam da ti se svidim (ovo je svakako nije dobra strategija, nit znamo šta taj neko misli, niti štimanje dugoročno radi posao).
Oči služe da se njima gleda, a mi ih ne koristimo dovoljno. Ne gledamo da bismo videli, već gledamo da bismo se svideli. Blesavo, ali da, to svi nekad radimo. Pa hajde da gledamo i slušamo malo pažljivije. Hajde da čujemo šta taj neko ima da kaže, da vidimo kako se ponaša i da li je nama to OK i da li nam se sviđa. Velike su šanse da taj neko ima istu brigu kao mi – šta ti o meni misliš.
Ovako, mi gledamo da bismo se svideli, mi gubimo kontakt, gubimo lepotu susreta dva ljudska bića. Ako se otvorimo i slušamo i gledamo, videćemo se i čuti. A to što vidimo i čujemo nam se može svideti ili ne. I na osnovu toga mi ćemo imati izbor: da li hoću da se upuštam u kontakt i nastavak komunikacije i odnosa sa tobom ili ću produžiti. Na taj način, biramo iz sebe, za sebe i nas, a ne iz svoje emocije anksioznosti i tiranije uma („Moram da ti se svidim”). To je podloga za dobre odnose, jer ako te biram da bih umirila svoj um, onda ne biram tebe, već te biram kao sredstvo da sebe smirim, znači biram sebe, kroz tebe. I ovakvi izbori nisu fer i nisu OK, prema nama samima i prema tom čoveku pred nama. Jer smo mi tu da jedni drugima donesemo dodatan kvalitet u živote. I zato je ovo naizgled preterano smelo, narcisoidno pitanje, zapravo jedno fer, iskreno pitanje, koje je početak pravog kontakta. A bez pravog kontakta, nema pravog odnosa. Pa eto, probajte. Sa već prisutnima u vašim životima i onima sa kojima se tek njuškate i upoznajete. Da li se ti meni sviđaš?
Autor: Milica Jakšić
