Svako se nekada zapita iz kojih razloga se ljudi ponašaju na određene načine? Šta ih motiviše? Kako misle? Kada pokušavamo da odgovorimo na ta pitanja, uglavnom uzimamo u obzir to koliko osoba čije ponašanje tumačimo ima godina. Možda se čini intuitivnim i logičnim da čovek u različitim dobima svog života različito funkcioniše, misli i ponaša se, ali to nije oduvek bilo poznato.
Dugo su se razlike između dece i odraslih shvatale samo kao kvantitativne. Deca su se tretirala samo kao „manji odrasli“ koji manje jedu, oblače manju odeću i rade sa manjim opterećenjem. Smatralo se da su razlike u njihovom mišljenju i prirodi njihovih sposobnosti samo količinske (Jerković i Zotović, 2010). Naravno, danas smo svesni promena do kojih dolazi kroz odrastanje…
Psihološka disciplina koja se bavi upravo specifičnostima različitih doba ljudskog života je razvojna psihologija. Njen osnovni cilj je razumevanje razvoja: niza fizičkih i psiholoških promena koje se dešavaju od začeća do smrti. Ova disciplina je primenom raznih vrsta istraživanja utvrdila mnoge specifičnosti u mišljenju, osećanjima, ponašanju i sposobnostima čoveka. U nastavku vam predstavljamo neka od najzanimljivijih istraživanja u kojima su učestvovala deca. Iako se razvojna psihologija bavi razvojem čoveka do kraja njegovog života, mi ćemo se ovde fokusirati samo da dečiji razvoj. Njihove reakcije i način razmišljanja u nekim od ovih procedura su stvarno neodoljive!
Bebe u stomaku vole da slušaju muziku!
Metodologija koja je danas razvijena omogućava praćenje kognitivnog razvoja bebe u stomaku i zahvaljujući tome znamo kada se koja funkcija razvija. Auditorno učenje fetusa je moguće oko 27. nedelje trudnoće, kada se razvije deo mozga zadužen za prepoznavanje zvuka (auditorni korteks).
Spelt (1949) je bio jedan od prvih istraživača koji je ukazao da je moguće usloviti fetus na zvuk, a neka novija istraživanja (Partanen et al, 2013) su pokazala da postoji razlika u moždanoj aktivnosti beba kojima su majke puštale određenu pesmu dok su još bile u stomaku i onih koji nisu čuli tu pesmu ranije kada im se pesma pusti po rođenju i u 4. mesecu. Pored toga što prepoznaju pesmu nakon određenog vremena, neki istraživači tvrde da bebe u stomaku pokazuju i dopadanje određenih melodija.
Bebe vide stvari mnogo dublje nego što mislimo!
Vizuelna percepcija je jedna od funkcija koju je najteže ispitati u fetalnom periodu, ali zato postoji mnogo istraživanja koja se njome bave po rođenju. Kako je to vrlo složena funkcija koja podrazumeva opažanje više aspekata stvarnosti i njihovo spajanje u koherentnu celinu, postoji mnogo istraživanja koji se bave opažanjem različitih aspekata vizuelnog polja.
Gibson i Walk (1960) su razvili eksperimentalnu proceduru za ispitivanje opažanja dubine kod dece – vizuelni greben. Bebe se stavljaju na staklenu površinu ispod koje se nalazi površina obojena kao šahovsko polje. Jedan deo šahovske površine se nalazi bliže staklu a drugi deo dalje, da bi se stvorio efekat dubine. Bebama od 2 meseca ubrzava puls kada se stave na „dublji“ deo stakla, a bebe od 6 meseci odbijaju da otpuze na taj deo stakla, te možemo zaključiti da mogu da opaze dubinu. Postoje razna tumačenja ubrzanog pulsa i odbijanja da otpuze na „dublji“ deo stakla….
Ko se boji vuka još?
Jedno od tumačenja prethodnog rezultata je da se deca rađaju sa urođenim strahom od visine, zbog kog odbijaju prelazak na „dublji“ deo stakla. Međutim, neki autori se ne slažu s tim da je strah od visine urođen, već misle da se strahovi uče. Strah ima funkciju očuvanja organizma od opasnosti, ali se postavlja pitanje da li na svet dolazimo pripremljeni na neke opasnosti ili upoznajući svet učimo šta je u njemu opasno.
Istraživanja su pokazala da se takozvani razvojni strahovi javljaju određenim redosledom: od rođenja imamo strah od buke i padanja, separaciona anksioznost se javlja između 1 i 2 godine, strah od mraka i životinja između 4 i 5, od čudovišta između 3 i 5, od evaluacije oko 10, a od povreda od 10 do 12 (Zlotović & Termačić, 1989). Strah se može ispitati vrlo jednostavnom procedurom u kojoj se dete stavi u okruženje određenih objekata koji bi mogli da izazovu strah (na primer, zmija ili aligator) i prati se reakcija deteta. Postoje mnogi primeri gde mala deca nisu svesna da određena životinja može predstavljati opasnost, što govori u prilog hipotezi da su strahovi naučeni.
Ko je sad Douglas Merritte?
Jedan on najpoznatijih psiholoških eksperimenata ukazuje upravo na to da se strahovi mogu naučiti, tačnije usloviti. Watson i Raynorova (1920) su sproveli široko poznatu studiju sa malim Albertom u kojoj su metodom klasičnog uslovljavanja proizveli iracionalni strah kod devetomesečne bebe.
Iako se ispitanik u ovoj studiji naziva malim Albertom, njegovo pravo ime je bilo Douglas Merritte. On nije bio siroče, kako se dugo verovalo, već je njegova majka radila kao medicinska sestra u ustanovi u kojoj je sproveden eksperiment. Iz finansijskih razloga je prijavila svog sina za učestvovanje u studiji jer se za to dobijala nadoknada, a vrtić bi morala da plati (Beck, Levinson, & Irons 2009).
Procedura eksperimenta je izgledala tako što bi se prvo dečaku predstavili razni objekti (životinje, igračke) prema kojima nije pokazivao strah, a nakon određenog vremena bi sa predstavljanjem belog miša u proceduri proizvodila jaka buka. Na taj način je dete razvilo strah prema samoj pojavi miša koji je kasnije generalizovalo na mnoge druge objekte.
Neke stvari se ne mogu naučiti!
Strah se možda može naučiti, ali nisu sve funkcije takve… Razvojne i nerazvojne promene se razlikuju po svojoj trajnosti i reverzibilnosti, iako i jedne i druge podrazumevaju menjanje sposobnosti, znanja i mišljenja. Međutim, na razvojne promene se ne može uticati. Jedan od načina da to dokažemo je sprovođenje blizanačkih studija na uzorku dece. Oni su dobar izbor ispitanika jer je detinjstvo period najintenzivnijeg razvoja čoveka.
U jednoj studiji slučaja (Gesell i Thompson, 1929) u kojoj su se ispitivali efekti treninga na razvoj, ispitanice su bile dve devojčice, monozigotne bliznakinje. Uvođenjem eksperimentalne manipulacije, to jest treninga penjanja uz stepenice kod jedne od njih, druga je predstavljala kontrolnu grupu. Istraživači nisu uvideli razlike u ponašanju devojčica: kod obe se sposobnost penjanja uz stepenice pojavila oko 18 meseca. Znači, razvoj se ne može naučiti, organizam treba da postigne određen nivo zrelosti da bi došlo do neke razvojne promene. Kada nešto ne ide, jednostavno ne ide…
A neke stvari se uče uz pomoć odraslih…
Lav Vigotski je sa svojim sociokulturalnim modelom mentalnog razvoja pokušao da naglasi značaj koji okolina ima za razvoj pojedinca. Jedan od koncepata koji je on formulisao u okviru te teorije je zona narednog razvoja koja se odnosi se na jaz između onoga što dete može da postigne samostalno i onoga što može da postigne u saradnji sa nekim ko je kompetentniji od njega za datu aktivnost (Chaiklin, 2003). Dok dete uči, aktivnosti odrasle osobe treba da budu usklađene sa njegovim mogućnostima i potrebama i da budu podržavajuće da bi se dete podstaklo i da bi mu se olakšalo napredovanje. Te aktivnosti mogu uključivati verbalnu podršku, ukazivanje na greške, pomoć pri zaključivanju, obučavanjem neke nove metode ili perspektive pristupa datom problemu… Ovakva vrsta pomoći je veoma korisna pri raznim aktivnostima, od razvoja govora, preko crtanja i igre, do učenja brojanja, pisanja, računanja i svega ostalog što deci zna da zadaje glavobolju!
A neke situacije su prosto čudne…
Meri Ansvort (Ainsworth et al, 2015) je osmislila eksperimentalnu proceduru koju je nazvala Klasifikacija čudnih situacija ili samo Čudne situacije. Ova procedura je namenjena proceni odnosa majka – dete, to jest afektivne vezanosti, između druge i treće detetove godine.
Razlikujemo tri obrasca afektivnog vezivanja – anksiozno izbegavajuće, sigurno vezane i anksiozno ambivalentne. Procedura traje 32 minuta i sastoji se od 8 faza, to jest od 8 različitih situacija (svaka traje po 3 minuta) u kojima se posmatra i procenjuje odnos deteta sa majkom, sa strancem i ponašanje deteta dok je samo. Prvo su majka i dete sami, zatim im se pridružuje stranac koji ostvaruje interakciju sa majkom. Zatim majka izlazi iz sobe i ostavlja dete samo sa strancem, pa se zatim majka vraća a nepoznata osoba odlazi. Nakon toga majka ostavlja dete samo u sobi pa nakon određenog vremena dolazi stranac i na kraju se strancu i detetu pridružuje i majka. Istraživanja pokazuju da je većina afektivnih odnosa sigurno vezano (70%), a da anksiozno izbegavajućih i anksiozno ambivalentnih ima podjednako (15%).
Deca su egocentrična!
Žan Pijaže je svojom teorijom kognitivno-intelektualnog razvoja značajno uticao na razvoj oblasti razvojne psihologije. Jedno od njegovih zapažanja i koncepata koje je stvorio je egocentrizam mišljenja koji se javlja na preoperacionalnom stadijumu kognitivnog razvoja, između 2. i 7. godine.
Egocentrizam podrazumeva centriranost na sopstvenu tačku gledišta, subjektivne kriterijume i neuzimanje u obzir tuđeg gledišta (Kesselring, & Müller, 2011). Pijaže je proveravao da li je dete prevazišlo egocentrizam u mišljenju je tako što bi između deteta i ispitivača koji sede na suprotnim stranama stola postavio planinu sa čije se dve strane nalaze biljke i životinje. Ukoliko dete nije u stanju da nakon zamena mesta sa istraživačem kaže šta se istraživač vidi, nego umesto toga nabraja šta ono samo vidi još uvek nije prevazišlo egocentrizam u mišljenju i prešlo na sledeći stadijum razvoja.
Noviji način tumačenja ponašanja sličnog onom koje Pijaže naziva egocentizmom je Teorija uma (Wellman, 1992), koja takođe ima zanimljive zadatke ispitivanja dečijeg mišljenja.
Više je ponekad jednostvno više!
Još jedan od koncepata koje je Pijaže definisao je konzervacija. Konzervacija je proces koji se javlja u operacionalnom stadijumu kognitivnog razvoja, između 7. i 11. godine a podrazumeva razumevanje da promena forme nekog objekta ne menja njegovu količinu, zapreminu ili masu (Elkind, 1967).
Postoji nekoliko eksperimentalnih procedura kojim se može proveriti da li se taj proces pojavio kod deteta, koji prate karakteristike mišljenja u ovom stadijumu: dete ne shvata da se u nizu jednakih elemenata stoji isti broj elemenata, bez obzira na to da li je niz razvučen ili sabijen, da je količina tečnosti ista ako se tečnost nalazi u čašama različitog oblika (viša i uža/niža i šira), da je ista količina plastelina ostaje ista iako se menja njegov oblik, da se deljenjem nekog elementa na dva jednaka dela ne dobijaju dva nova elementa jednaka prethodnom…
Deca mogu da podivljaju od gledanja filmova!
U nizu istraživanja kanadskog psihologa Alberta Bandure (1961) ispitivan je uticaj gledanja različitih filmova na ponašanje dece. U najpoznatijem eksperimentu u ovom nizu je korišćena Bobo lutka – lutka čija je težina koncentrisana u njenom donjem delu, pa se vraća u stojeći položaj ukoliko se udari. U istraživanju su učestvovale tri grupe dece, od kojih su dve gledale filmove, a treća je bila kontrolna. Rezultati su pokazali da su se deca kojoj se pustio film u kome se odrasla osoba agresivno ponaša prema Bobo lutki tako što je udara pesnicama ili čekićem, baca je i šutira prema istoj lutki ponašala agresivnije od dece koja su gledala neagresivan ili nisu gledala nikakv film. Bandura je zahvaljujući ovim rezultatima upotpunio svoju teoriju socijalnog učenja dokazivanjem da je ljudsko ponašanje u velikoj meri oblikovano imitacijom.
Ko sam ja?
Videli smo kako opažanje drugih može da utiče na dete, a da li znate kada i na koji način dete počinje da opaža samo sebe? Svest o sebi je proces usmeravanja pažnje na sebe. On podrazumeva čin razmišljanja o samome sebi i odnosi se na unutrašnji osećaj o tome ko smo. Sastoji se iz dva dela: samospoznaje i selfa. Samospoznaja se javlja oko druge godine, a self se razvija oko 18 meseci – skoro sva deca imaju razvijenu svest o sebi do 2 godine.
Eksperimentalna procedura koja je dovela do ovih zaključaka se naziva Crvenim testom (Rouge test, Gallup, Anderson, & Shillito, 2002), a prvenstveno je razvijena za proveru toga da li životinje mogu da priznaju same sebe u ogledalu. Danas se koristi i kao test samospoznaje koji za cilj ima identifikaciju sposobnosti deteta da prepozna svoj odraz u ogledalu. Koristeći karmin, detetu se na čelo nacrta crvena tačka. Dete se zatim postavlja pred ogledalo i prate se njihove reakcije: u zavisnosti od toga na kom je stadijumu razvoja, dete će reagovati drugačije. Neka deca će primetiti crvenu tačkicu i pokušati da je obrišu sa svog čela, a neka još uvek ne povezuju da su u ogledalu u stvari oni, pa mogu pokušati potražiti osobu koju vide iza ogledala ili je dotaknuti kroz ogledalo.
Nije svejedno kakvim lutkama se vaša deca igraju!
U detinjstvu se velikim delom pri opažanju i tumačenju sveta koristi kategorizacija. Deca prvo dele ljude po kategorijama pa tako razlikuju članove porodice i strance, dečake i devojčice, odrasle i decu… vremenom se na tu kategorizaciju dodaje vrednovanje: deca uče koje su karakteristike njima poznatih kategorija i na osnovu toga ih vrednuju kao pozitivne ili negativne.
Test sa lutkama je eksperimentalna procedura dizajnirana da bi se ispitao nivo marginalizacije izazvan predrasudama, diskriminacijom i rasnom segregacijom afro-američke dece u SAD. Deci se postavlja niz pitanja u vezi dve lutke, jedne crne i jedne bele. Kada je ovaj eksperiment prvi put sproveden (Clark & Clark, 1996), malo je reći da su rezultati bili poražavajući: većina crne dece je pozitivnije vrednovala belu lutku i zaključeno je da to u velikoj meri utiče na njihov self-koncept.
Međutim, novija istraživanja (npr. Byrd et al, 2017) pokazuju da postoji promena u preferencijama dece… Znači, promena je moguća, i svi možemo doprineti tome da ni jedan lični atribut ne bude razlog negativne self-evaluacije nijedne osobe, posebno ne tako malog deteta.
Malo je potrebno da bi smo nekoga smatrali različitim…
Socijalni identitet podrazumeva osećaj osobe o tome ko je, izveden iz njene grupne pripadnosti i povezan sa samopoštovanjem (Hewstone, Stroebe & Jonas, 2003). Čovek svoj socijalni identitet gradi na osnovu pripadnosti različitim grupama (pol, nacionalnost, klasa, profesija, i slično) i on upravlja njegovim socijalnim interakcijama.
Jedan od najpoznatijih eksperimenata koji ukazuje na efekte podele u grupe na ljudsko ponašanje je izveo Šerif (Harvey, & Sherif, 1961) u u Robers Kejv parku sa dečacima od 11 i 12 godina. Dečaci su bili podeljeni u grupe i u prvoj nedelju studije, nisu znali da su u kampu dve grupe. Nakon što su razvili grupnu pripadnost, dve grupe su suočene u takmičenju, gde se odmah pokazalo verbalno nasilje prema suprotnoj grupi, iako se dečaci nisu poznavali i nisu znali ništa jedni o drugima. Izvor toga nasilja je bila samo pripadnost drugoj grupi. Grupe su nastavljale sa sukobima iako nisu bile postavljenje u takmičarsku situaciju (za vreme ručka, slobodnog vremena, pauzi), sve dok im nije bio zadat zadatak koji je zahtevao saradnju obe grupe da bi mogao da se reši. Ovime je pokazano da sukobi mogu da se reše postavljanjem višeg cilja koji zahteva saradnju dve suprotstavljene grupe.
A šta i ako neko jeste različit?
Razmere diskriminacije su raznolike. Diskriminativnim se mogu smatrati neka ponašanja koje možda ni ne primećujemo (na primer, čvršće hvatanje tašne u prolazu pored osobe druge rase), a kroz istoriju smo mogli da vidimo razne primere diskriminacije u direktnim, agresivnim i masovnim formama.
Ljudi koji nisu diskriminisani ne mogu da shvate posledice diskriminacije i to da često nesvesno vrše diskriminaciju. Džej Eliot je bila učiteljica koja je osmislila proceduru u kojoj je svojim učenicima htela da pomogne da shvate efekte rasizma. Podelila je razredu dve grupe, na učenike sa svetlim i tamnim očima. Nakon toga je odredila da su učenici sa svetlim očima superiorniji od onih sa tamnim i načine na koji učenici treba da se ponašaju jedni prema drugima. Ubrzo su se pokazali rezultati takve podele: oni sa svetlim očima su bili uspešniji, ali su i ispoljavali agresivnost prema tamnookim vršnjacima. Sledećeg dana je Džejn zamenila uloge, pa su sada deca sa tamnim očima bila superiorna, što je dovelo do toga da deca uvide da ljude ne treba procenjivati na osnovu njihovih fizičkih atributa i stavljati ih u nepovoljan položaj na osnovu toga (Bloom, 2005).
Za strpljenje se treba strpiti…
U poslednje vreme se na internetu može videti gomila snimaka u kojima roditelji deci nude slatkiše i govore im da ih ne diraju dok se ne vrate jer idu nešto da obave, a zatim snimaju njihove reakcije. Da li znate šta ovaj test zaista ispituje? Istraživači (Mischel, 2014) su ovu proceduru zamislili malo drugačije nego što se ona sprovodi na internetu: deci se daje jedan kolačič (maršmelov), a istraživači im kažu da će, ukoliko ga ne budu dirali, dobiti još jedan kada se istraživač vrati jer mora da ode po nešto u drugu prostoriju. Nakon što istraživač izađe, prati se ponašanje deteta dok čeka da se on vrati.
Mlađoj deci je teže da odlože zadovoljstvo dok starija mogu uspešno da se strpe i sačekaju da bi dobili drugi kolačić. Kroz praćenje dece koja su uspela da se odlože zadovoljstvo pokazalo se da su ta deca kasnije u životu uspešnija, ali je taj rezultat nedavno doveden u pitanje. Iako se debatuje da li rezultati ovog istraživanja mogu da se opovrgnu, ono će sigurno ostati zapamćeno kao jedno od istraživanja sa najzanimljivijim reakcijama ispitanika.
Autor: Rebeka Plančak
Reference:
Ainsworth, M. D. S., Blehar, M. C., Waters, E., & Wall, S. N. (2015). Patterns of attachment: A psychological study of the strange situation. Psychology Press.
Asendorpf, J. B., Warkentin, V., & Baudonniere, P. M. (1996). Self-awareness and other-awareness. II: Mirror self-recognition, social contingency awareness, and synchronic imitation. Developmental Psychology, 32(2), 313.
Bandura, A., Ross, D., & Ross, S. A. (1961). Transmission of aggression through imitation of aggressive models. The Journal of Abnormal and Social Psychology, 63(3), 575.
Beck, H. P., Levinson, S., & Irons, G. (2009). Finding little Albert: A journey to John B. Watson’s infant laboratory. American Psychologist, 64(7), 605–614. https://doi.org/10.1037/a0017234
Bloom, S. G. (2005). Blue-eyes, brown-eyes: The experiment that shocked the nation and turned a town against its most famous daughter. Smithsonian Magazi
Byrd, D., Ceacal, Y. R., Felton, J., Nicholson, C., Rhaney, D. M. L., McCray, N., & Young, J. (2017). A modern doll study: Self concept. Race, Gender & Class, 24(1/2), 186-202.
Chaiklin, S. (2003). The zone of proximal development in Vygotsky’s analysis of learning and instruction. Vygotsky’s educational theory in cultural context, 1, 39-64.
Elkind, D. (1967). Piaget’s conservation problems. Child development, 15-27.
Gallup Jr, G. G., Anderson, J. R., & Shillito, D. J. (2002). The mirror test. The cognitive animal: Empirical and theoretical perspectives on animal cognition, 325-333.
Gesell, A., & Thompson, H. (1929). Learning and growth in identical infant twins. Genetic Psychology Monographs.
Gibson, E. J., & Walk, R. D. (1960). The” visual cliff”. Scientific American, 202(4), 64-71.
Harvey, O. J., & Sherif, M. (1961). Intergroup conflict and cooperation: The Robbers Cave experiment. Literary licensing.
Hewstone, M. E., Stroebe, W. E., & Jonas, K. E. (2008). Introduction to social psychology. Blackwell Publishing.
Jerković, I., & Zotović, M. (2010). Razvojna psihologija. Futura publikacije, Novi Sad.
Kesselring, T., & Müller, U. (2011). The concept of egocentrism in the context of Piaget’s theory. New Ideas in Psychology, 29(3), 327-345.
Mischel, W. (2014). The marshmallow test: Understanding self-control and how to master it. Random House.ne.
Partanen, E., Kujala, T., Tervaniemi, M., & Huotilainen, M. (2013). Prenatal music exposure induces long-term neural effects. PloS one, 8(10).
Pijaže, Ž., Inhelder, B., Milinković, M., & Ivić, I. (1996). Intelektualni razvoj deteta: izabrani radovi. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Spelt, D. K. (1948). The conditioning of the human fetus in utero. Journal of Experimental Psychology, 38(3), 338–346. https://doi.org/10.1037/h0059632
Wellman, H. M. (1992). The child’s theory of mind. The MIT Press.
Zlotović, M., & Termačić, F. (1989). Strahovi kod dece. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
